Ono vaše što nekad bejaše...

Na upravo minulim izborima od 11. maja najviše skupštinskih mandata (102) osvojila je lista “Za evropsku Srbiju” (u kojoj, hoćeš-nećeš, dominira DS). Ali, ipak ostaje otvoreno pitanje da li će ona moći da formira buduću vladu bez neke (iznuđene) postizborne koalicije. Ali, budući da je ova lista sačinjena od malog miliona partija, još jedan koalicioni partner doveo bi do efekta bosanskog lonca, nacionalnog specijaliteta kakvo retko kome polazi za rukom, ili, još bolje, do Papenovog lonca, koji je potencijalno eksplozivna naprava. Međutim, njeni lideri se ponašaju kao apsolutni pobednici, otvaraju flaše šampanjca. Tome je (posredni) dokaz predsednikova ponovljena izjava da bi pobeda suprotne, tzv. narodnjačke strane, dovela do pomračenja Sunca, smaka sveta, Sodome i Gomore, a i žetva bi bila dovedena u pitanje. 'Ajde-de, nije baš tako rekao. Poslužio se metaforom kako bi, da lista “Za evropsku Srbiju” nije nadvladala konkurenciju, došlo do samoizolacionističkog povratka u devedesete godine, koje inače svi pamtimo samo po zlu za državu i, uopšte, za vaskoliki narod. To je, uostalom, bio važan predizborni adut ove liste u kampanji, koji su njeni aktivisti ponavljali u stilu izreke Švaba tra-la-la. Nije ni takvo plašenje biračkog tela bilo baš toliko jednostavno. Često su pomenute mračne devedesete godine personifikovane ličnošću S. Miloševića na čelu poslovične crveno-crne koalicije. Pokazalo se da tako nešto nije bez određenog efekta. Jer, ukoliko ima nečeg krajnje traumatičnog u našem kolektivnom sećanju, onda su to raspad države (tzv. velike Jugoslavije), onoliki izgubljeni ratovi (u kojima Srbija, po tvrdnjama bivših vlastodržaca, nije ni učestvovala), svetski rekordna inflacija iz 1993. godine, jad i beda, siva ekonomija i šverc, mnoga ulična ubistva, to jest uspon mafije kao (neformalnog) partnera u vlasti, genocid i egzodus, izbegličke kolone na prilazima Beogradu, depresija i apatija, jednom rečju: opšta katastrofa. Sve je to, razume se, tačno. S tim da se metod bau-bau ovim ne iscrpljuje. U televizijskim sučeljavanjima izbornih protivkandidata, naročito u programima rekreativno-zabavne (turbo folk) provenijencije, više puta je ponovljeno da tamo gde su socijalisti, julovci i radikali branili srpski narod, Srba nema više ni u tragovima. Ovo bi moralo da znači da Republika Srpska ne postoji, a baš su njeni čelnici otvoreno lobirali za ovdašnje evroatlantske integraliste. S druge strane, želeći da potvrde svoje implicitno priznanje samoproglašene države Kosovo, oni koji su se pozivali na devedesete godine tvrdili su da je ta južna srpska pokrajina izgubljena još 1999. godine, zaboravljajući da objasne zašto se račun za katastrofalnu politiku miloševićevaca isporučuje onima koji su onomad golim rukama svrgnuli vožda. Ali, u predizbornim kampanjama (naročito prljavim poput ove) sve je dozvoljeno, pa i slobodno baratanje činjenicama. Avaj, problem i nije u tome. Režim S. Miloševića oboren je 24. septembra 2000. godine, na tadašnjim predsedničkim izborima, dok je kraj crveno-crne koalicije overen 5. oktobra iste godine posredstvom demokratske revolucije (puča, državnog udara itd. – već kome se kako svidi). Od tada je prošlo bezmalo čitavih osam godina. Uzgred budi rečeno, i Milošević je u međuvremenu umro u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, gde još čame V. Šešelj i neki kandidati za naprasnu smrt. U čemu je onda problem? Tokom svih pomenutih osam godina tranzicije, na vlasti su se smenjivale demokrate u ovakvim ili onakvim predizbornim i postizbornim koalicijama. To je više nego dovoljan period da se zaleče sve rane demokrature iz devedesetih godina XX veka. Kad tamo, međutim, ništa od toga. Zemlja je nastavila da propada, doduše nešto sporije, ali tim sigurnije. Državne institucije osvajane su dugim cevima, organizovani kriminal je ojačao, izvršena je bagatelna privatizacija javnih preduzeća, nekada uspešne fabrike prodavane su tajkunima za tri evra, čime je više hiljada radnika oterano na ulicu, tamo gde hleb ne raste na drveću, a mleko ne curi iz javnih česmi, korupcionaštvo je postalo najprofitabilnija politička delatnost, nosioci vlasti su se enormno obogatili preko noći, razne afere su predstavljale svakodnevnu pojavu, što je, je li, uzeto sve skupa, dokazivalo prednosti demokratije, o kojoj nadahnuto govori stariji brat Leni fon Rifenštal, bivši profesor Crvenog univerziteta Karl Marks. Prosto rečeno, oni koji su došli na vlast 5. oktobra nisu sačekali da svane 6. oktobar, nego su se potrudili da noć između ta dva datuma postane institucionalna tekovina. Bili su, prosto, nesposobni za nešto drugo. Ili su se pokazali sposobnima za lošu beskonačnost, za večno vraćanje istog. Samim tim su izgubili pravo da plaše birače povratkom u devedesete godine kao garantovanim smakom sveta. Oni to neće da prihvate; naprotiv. Pravdaju se time da su učinili sve što je bilo do njih, ali da je nasleđe iz poslednje decenije XX veka ipak preteško kako bi ga anulirali za samo osam godina. Zašto tako nešto nisu odmah priznali u noći između 5. i 6. oktobra (koji nikako da svane). Uostalom, ukoliko su zbilja bili svesni težine iskušenja koje ih iščekuje, zašto su se uopšte prihvatali vlasti? Zašto brigu o državi nisu prepustili sposobnijima od sebe? Teško je, gotovo nemoguće odgovoriti na ova pitanja. Osim možda uz malu pomoć istorijskog iskustva: jer, svi oni koji se danas legitimišu kao rođene demokrate sa dna kace formirani su kao ličnosti u jednom drugačijem, jednopartijskom sistemu kada je vlast bila emanacija iznad svih drugih. Neki su u tome čak aktivno pomagali. Milošević nam je, nepobitno, ostavio teško breme, ali su koreni naše krize daleko dublji. I sežu mnogo dalje u prošlost od devedesetih godina. Radi se o istini sa kojom valja živeti. Olakotna okolnost je u tome što u skorije vreme, bar u sledeća dva-tri meseca, neće biti novih izbora, pa, samim tim, ni plašenja naroda povratkom u devedesete godine ukoliko oni, nekim slučajem, padnu sa vlasti. A sa su devedesete bile grozne – jesu, nema šta!