Leonardo u Nišu

U ljudskoj istoriji, malo je genija sa tako autentičnim talentom i prevratničkim sposobnostima kao što je bio Leonardo da Vinči. Gotovo pet vekova posle njegove smrti (1452-1519), on je i dalje neiscrpna inspiracija umetnicima širom planete. I ne samo njima. Ovih dana u galeriji Duvanske industrije u Nišu traje izložba Kodeksi i izumi Leonarda da Vinčija, a nastavlja se poslednje nedelje juna i tokom celog jula u galeriji DIN-a na Tošinom bunaru u Novom Beogradu. NJen idejni tvorac i najzaslužniji čovek što je stigla na tlo Srbije je slikar Radovan – Lale Đurić, osnivač Niš Art fondacije, koji je i lično finansirao njeno dovođenje u Niš i Beograd: “Moje susretanje sa Leonardom dugo traje, moja ljubav prema njemu još duže. Pre nekoliko godina sam u NJujorku video izložbu njegovih crteža, bilo ih je 105 i to nikada pre nije bilo skupljeno na jednom mestu. Oktobra prošle godine bio sam u Veneciji, ne toliko zbog Bijenala, koliko zbog nekih svojih poslova. I vidim bilbord na fasadi jedne od napuštenih crkava. Odem na izložbu. Nisam mogao da verujem. Trideset mašina napravljenih po Leonardovim crtežima. Išao sam nekoliko puta na izložbu, bio sam veoma uzbuđen pred tim eksponatima, i pomislio sam kako bih ja to mogao da dovedem u Niš.” Tako je sve počelo, a onda je trajalo. Mesecima, Lale je leteo iz NJujorka za Veneciju, a u međuvremenu je za svoju ideju lako pridobio Pena Holsenbeka, jednog od čelnika kompanije “Filip Moris” u NJujorku. U Veneciji je imao dragocenu pomoć svog prijatelja advokata koji je od početka pregovarao sa Đanijem Tarkijanijem iz Firence, koji ima licencu za izradu modela po Leonardovim skicama: “Trebalo je najpre krenuti od Srbije, preko Beograda pa da dođemo do Niša. Tarkijani je vešt trgovac, ali mu nije bilo jasno zbog čega sam ja toliko zapeo da ova izložba dođe u neki Niš za koji on nikada nije čuo. Ti eksponati su u međuvremenu bili u Čikagu i još nekim velikim svetskim gradovima, ali, svuda ih je bilo oko 30-40. A ja sam od svog prijatelja advokata čuo da ima više od 60 mašina napravljenih po Leonardovim skicama. I odlučim u pregovoru sa Tarkijanijem da tražim svih 60 komada. Trajalo je, cenkali smo se, na kraju je on ipak popustio u ceni mada je ona i dalje veoma visoka, ali ja sam uspeo da dobijemo 65 mašina, što je najviše što je izašlo van granica Italije, tačnije van Firence gde su napravljene.” Treba reći da su ovi eksponati nastali pre nekoliko godina kao rezultat temeljnog rada velikog ekspertskog tima koji je bio okupljen oko projekta pravljenja ovih mašina. Reč je o najpoznatijim i najboljim proučavaocima dela Leonarda da Vinčija (neki od njih su celu karijeru posvetili ovom umetniku) koji su nekoliko godina timski radili da bi se crteži pretvorili u mašine koje rade. Tačnije, oni su radili na osnovu takozvanih kodeksa koji se čuvaju u Milanu, Madridu, Torinu, Parizu, Londonu i Vindzoru, i to u materijalima kojima je mogao da raspolaže i Leonardo. Lale Đurić, koji je lično brinuo o postavci ovih mašina u galeriji DIN-a u Nišu, kaže: “Sve te mašine funkcionišu i onako kako ih je Leonardo nacrtao predstavljaju osnovu mnogobrojnih predmeta i dobara koje imamo u svakodnevnoj upotrebi. Na primer, tu je dizalica za menjanje guma na automobilu, automobil, hidraulična presa, paraglajder, kuglički ležajevi, prvi automobil, prvi tenk...” A Jovan Ćirilov, autor teksta o Leonardu da Vinčiju u knjizi-katalogu koju je objavila Fondacija “Filip Moris”, između ostalog, o autoru slavne Mona Lize, beleži: “Leonardo, koji je naslikao manje od 20 slika, tokom svog života izradio je oko 30.000 skica sa komentarima iz svih mogućnih oblasti: vajarstva, anatomije, arhitekture, fiziologije (čak presek ljudskih tela prilikom snošaja), hidrotehnike, fizike (sa dokazima o nemogućnosti perpetuum mobila), sistema navodnjavanja, mašina za letenje, robota, studija o ponašanju vode koja nailazi na razne prepreke, pa sve do apokaliptičnih prizora potopa. Postoje pojedini listovi hartije na kojima je Da Vinči u trenutku nadahnuća napravio beleške iz 12 različitih oblasti i to sa nikad prevaziđenim crtačkim darom, kome su se možda približili jedino Direr i Engr.” Među tim crtežima, piše dalje Ćirilov, prema broju i značaju izdvajaju se skice sprava koje je Leonardo radio da bi bile realizovane, kao plod njegove neobuzdane vizionarske mašte. Ne tim skicama nalaze se, pored ostalog, ratne mašine, mašine iz oblasti hidrotehnike, civilne mašine i letelice. Među njima je i nekoliko mehanizama za pozorišne efekte i za grandiozne spektakle priredbi vladara u čijoj je službi bio Leonardo. Kada se nabrajaju Leonardove sposobnosti, mnogi su spremni da kažu i kako je bio izvanredan vajar, mada iza njega nije ostalo nijedno delo. Ali, veliki je broj skica za skulpture koje su od njega naručivali bogati naručioci. Takođe nije ostalo nijedno samostalno arhitektonsko delo, ali se zna da se bavio teorijom i praksom arhitekture. Gotovo dve decenije je pomagao kao savetnik slavnom arhitekti toga vremena Bramanteu i drugima, a uradio je arhitektonske nacrte za vilu Medičija u Firenci. A Lale Đurić nam predočava još jedno saznanje: “Pre izvesnog vremena sam slušao na jednoj od vodećih TV stanica u Americi kao su lekari koji su obavili na hiljade operacija na srcu, tek nedavno otkrili na srcu jedan deo koji je kod Leonarda bio nacrtan još pre pet vekova!” S ponosom, Lale Đurić citira Đanija Tarkijanija koji kaže da je ovo u Nišu najbolja izložba Leonardovih mašina od svih koje su se odvijale u svetu, i da su sada, posle ovih 65 mašina i njihove izvanredne prezentacije u galeriji DIN-a u Nišu, svi stali u red da čekaju izložbu. Jer, ako može u tamo nekom Nišu, zašto ne bi i kod njih. A sam Lale Đurić je optimista: “Ja živim u NJujorku i obilazim svet. Znam šta je događaj sezone ovde ili onde. Međutim, tvrdim da je ova izložba događaj čiji značaj prevazilazi nekoliko poslednjih decenija. I ako je tokom trajanja u Nišu i Beogradu ne vidi najmanje 10 odsto stanovništva Srbije, nismo pogodili metu. Ustvari, i 10 odsto je malo za ovakav događaj.” Posebno je Lale bio dirnut činjenicom da je odmah posle otvaranja izložbe došlo autobusima 150 dece sa Kosova. Mirni, pomalo preplašeni i radoznali. Slikar razmišlja da se organizuje neka šira akcija i da se toj deci obezbedi da svi dođu i vide Leonardove radove: “Nije reč samo o deci, već o svim ljudima. To je jedinstvena prilika u životu svakog građanina da sve to vidi na jednom mestu. Zato apelujem na predsednike opština u Srbiji da se ljudima obezbedi prevoz kako bi u što većem broju došli u Niš ili u Beograd gde će se nastaviti ova izložba. Primera radi, ulaznice za ovu izložbu u Rimu koštale su 10, 15 i 20 evra, a kod nas je ulaz besplatan. Fabrika “Filip Moris” je spremna da izložba bude otvorena 15 sati dnevno, kako bi svi koji žele mogli da vide ove radove.” Ovim poduhvatom, Radovan–Lale Đurić kao da je završio svoj životni krug vezan za slavnog slikara. Kad je bio mlad, Lale je polagao prijemni za Akademiju i odbili su ga kao netalentovanog: “Dok sam se spremao za prijemni, moj bivši prijatelj i učitelj Todor Stevanović mi je dao da kopiram dobro poznati autoportret Leonarda da Vinčija u starosti. Od tada do danas prošle su 44 godine. Ko je tada mogao i da sanja o ovakvom ishodu!?” Naš sagovornik je, tokom te 44 godine, video mnoge Leonardove slike uživo i ovako svedoči o tome: “U Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu bila je izložba Vermerovih slika. Sa kupljenim kartama, redovi su bili tri milje. Od četrdesetak slika koliko ih je ukupno naslikao, bilo je izloženo tridesetak. Na istom spratu nalazi se Leonardov autoportret kada je imao 18 godina. Jedina Leonardova slika u Americi. I kako je ugledate, Vermer ne postoji.” Nema sumnje da će ovaj poduhvat, vredan u svetskim razmerama, doneti i veliki ugled i reputaciju našem slikaru, inače poreklom iz Niša, koji već decenijama živi i stvara u NJujorku. Lale Đurić odmahuje: “Nisam razmišljao o tome i nije mi to bio motiv. Meni je bilo najvažnije da Leonardo dođe u Niš. I u Srbiju. Da ga vide Niš i Beograd, odnosno da ga vidi Srbija. Ja ne živim u ovoj zemlji, ni od ove zemlje, niti ovde zarađujem, niti hoću bilo kome da uzimam prostor. Ima ljudi koji žive samo od Leonarda i kojima je Leonardo neraskidivi deo karijere. Ja posle ovoga mnogo više znam o Leonardu, ali neću se ubuduće njime baviti. Meni je stalo da vidim može li nešto tako veliko i plemenito da povuče moj narod, da ga malo prodrma, pomeri. S druge strane, ja ništa ne bih mogao da uradim da nije kompanije “Filip Moris” i razumevanja ljudi koji je vode, pre svih mog prijatelja Pola. Ova kompanija izdvaja velika sredstva za podsticanje kulture i nagrađivanje mladih umetnika. Bez želje da se poredimo, ali Bukerova nagrada, na primer, iznosi 10.000 dolara, a mi ovde nagrađujemo najboljeg mladog slikara sa 10.000 evra, i plus mu prodamo tu sliku.” Ta vrsta razumevanja ne stiže i iz Laletovog Niša, od gradskih struktura, ali slikar ne želi ovaj poduhvat da kvari onim što, nažalost, liči na nas i naše političke mućke: “Niš nam samo pravi probleme. Bolje da ne opisujem to ponašanje gradskih vlasti. Šta da vam kažem kada nam ne dozvoljavaju legalno parkiranje autobusa koji iznajmimo da bi ljudi došli na izložbu. Imate dozvolu, sve je u redu, ali vlast ima one koji su joj po volji i one druge. Nadam se da ni to neće trajati zauvek.”