Između Nargisa i humanitarne intervencije

Na Dalekom istoku mrtvi se broje u desetinama hiljada, a brojanje još traje. U Mjanmaru, bivšoj Burmi, ciklon Nargis je 3. maja usmrtio skoro 35.000 ljudi, uz još skoro 30.000 nestalih. Ovo prema vladinim izvorima, dok Ujedinjene nacije procenjuju da bi broj mrtvih mogao da dosegne stotinu hiljada žrtava. UN procenjuju da je hitna humanitarna pomoć potrebna za oko dva miliona Burmanaca koji su ostali bez ičega, a da je dosad dosegla tek nešto više od 10 odsto ugroženih. U Kini, pak, u jugozapadnoj provinciji Sečuan, zemljotres u ponedeljak popodne usmrtio je – dosad izbrojanih – 20.000 ljudi, dok je nestalih, prema kineskoj državnoj televiziji, čak 60.000. U Mjanmaru, žrtve ciklona Nargis ukleštene su između otvorenog neba pod kojim spavaju, vojne hunte i međunarodnih spasilaca kojima se ne dozvoljava ulazak u zemlju jer ne donose pomoć nego hoće da obore neposlušnu vladu. Zapadni mediji i međunarodne humanitarne organizacije saglasni su u ocenama totalne katastrofe koja preti poplavljenoj oblasti oko široke delte Iravadija; prizori se porede sa onim što je ostalo duž obala Indonezije, Sri Lanke, Tajlanda i Indije posle cunamija u decembru 2004. godine. Infrastrukture neophodne za dostavljanje pomoći gotovo da i nema. Putevi, gde ih ima, poplavljeni su, tako da pomoć ne može da bude dostavljena kamionima. Helikopterima bi mogla, ali ni od toga ništa jer vlada Mjanmara, navodi se, ima svega pet helikoptera koji su u funkciji. Štaviše, dostavljene zalihe međunarodne pomoći gomilaju se na glavnom aerodromu u Jangonu (bivši Rangun), jer na aerodromu nema mašinerije za podizanje tereta iz „boinga 747”, pa se sve obavlja ručno. Zbog sporog doturanja pomoći i objektivno teške situacije, očekuje se izbijanje epidemija kolere i dijareje, koje bi mogle da odnesu dodatne žrtve. Dodatni problem za doturanje pomoći Mjanmaru je, naravno, ekonomija. Vrtoglavi rast cena nafte (25 odsto samo od početka ove godine) drastično poskupljuje i sam dolazak pomoći do Mjanmara – UN traže pomoć od 187 miliona dolara, od čega će gotovo jednaki iznosi biti utrošeni na kupovinu hrane (56 miliona) i transport i logistiku (53 miliona). A i količina hrane koja će biti kupljena za tih 56 miliona dolara mnogo je manja nego ranije; Program UN za hranu saopštava da se za tonu pirinča sada plaća 780 dolara, naspram 460 dolara samo nekoliko meseci ranije, u februaru. Nevolju dodatno pogoršava i konstantno slabljenje dolara u odnosu na ostale svetske valute, tako da je za istu količinu prikupljenih (dolarskih) sredstava moguće kupiti još manje hrane i ostale neophodne pomoći. Akcenat se, međutim, stavlja na kritiku vojne hunte koja bivšom britanskom kolonijom, sada socijalističkim Mjanmarom (Burmom, kako se zemlja zvala do 1989. godine), vlada od puča 1962. godine. Zemlja je, inače, godinama unazad izložena ekonomskim sankcijama SAD i evropskih saveznica; imajući to u vidu, ne čudi mnogo što mjanmarske vlasti odbijaju veću pomoć upućenu iz ovih zemalja. Istovremeno, pomoć koja stiže iz „prijateljskih” zemalja poput Kine, Indije i Tajlanda, prihvata se, ali informacija o tome u zapadnim mejnstrim medijima nema. Mjanmarska vojna hunta – koja sigurno nije pacifistički nastrojena, i koja je prošle godine nasiljem ugušila još jedne u nizu demonstracija – opisuje se u zapadnim medijima kao zla klika koja teroriše sopstveni narod, nešto poput Slobodana Miloševića i Sadama Huseina u najboljim danima. Humanitarci, tako, javno podsećaju mjanmarske vlasti da su „dužne da pomažu svom narodu u slučaju prirodnih katastrofa”, UN tvrde da režim, koji je preuzeo kontrolu nad dostavljenom pomoći, za sebe zadržava „hranljive biskvite” a narodu daje pokvarenu ili nekvalitetnu hranu; zavera režima protiv sopstvenog naroda ide dotle da državni mediji i ne javljaju da će se na Mjanmar uskoro sručiti i drugi ciklon. Vlada, osim što krade hranu i što je nesposobna da distribuira i ono malo ubuđalog pirinča da nahrani narod, ne dozvoljava stranim humanitarcima pristup pogođenim oblastima, i izbacuje odatle one koji su uspeli da uđu. I američke diplomate u Mjanmaru žale se što je hunta odbila pomoć SAD da pošalju eksperte za pomoć u katastrofama i timove za traganje za preživelima. Čemu sva ova kritika mjanmarskog režima, toliko preterana i bogata detaljima da postaje prilično neuverljiva? Odgovor je, u utorak, u Briselu pružio Havijer Solana. Ako vlada Mjanmara, rekao je, nastavi da odbija pomoć, spoljni donatori treba svejedno da nađu načina da dopreme pomoć: „Treba da iskoristimo sva sredstva da pomognemo tim ljudima. Povelja UN otvara neke mogućnosti ukoliko stvar ne može da se reši, kako bi humanitarna pomoć stigla.” Na sličan način je i francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner pozvao Savet bezbednosti UN da iskoristi svoje instrumente, kako bi mjanmarski suverenitet bio „premošćen” radi doturanja humanitarne pomoći. Sprema li se to Mjanmaru humanitarna intervencija? Medijska priprema, kako vidimo, već se pravi, sve sa pitanjima (na holandskom radiju, npr) da li vlada u Mjanmaru ima prava da spreči međunarodnu zajednicu u dostavljanju pomoći ugroženom stanovništvu, te da li suverenitet države može da ima prednost nad potrebama žrtava nesreće? Sasvim zgodno, upravo u ovom trenutku SAD i Tajland sprovode vojne vežbe, i u blizini obala Mjanmara nalazi se 11.000 vojnika i nekoliko bojnih brodova... Burma, dodajmo, održava bliske veze sa Kinom, i sa strateškog stanovišta predstavlja rupu u obruču „prijateljskih” zemalja i režima koji Vašington gradi oko Kine, od Južne Koreje i Japana, preko Filipina, do Pakistana i Avganistana. Pitanje je, međutim, kako će u situaciji oko Mjanmara reagovati sama Kina. Zemljotres u Sečuanu i pripreme za Olimpijadu trenutno joj odvlače pažnju, ali humanitarnu intervenciju u svom dvorištu teško da će dozvoliti, pogotovo zato što zna kako su se humanitarna intervenisanja međunarodne zajednice završila na Kosovu i u Iraku.