Samovoljne vladike

Srpska pravoslavna crkva već godinama je institucija od najvećeg poverenja u srpskom narodu, dok je patrijarh Pavle jedina ličnost koja uživa najveće poverenje i vlasti i opozicije, i levičara i desničara, i tradicionalista i modernista, i ne samo vernika, nego i ateista, iz svih struktura društva. Istovremeno, patrijarh Pavle važi i za najuglednijeg i najuticajnijeg Srbina u svetu. Za svojevrsnu ikonu hrišćanskog sveta. Ali, i pored toga, ovih dana, sa zasedanja najvišeg crkvenog tela, Svetog arhijerejskog sabora, stiže saopštenje da je „usled sprečenosti NJegove svetosti patrijarha srpskog g. Pavla koji se već duže vremena nalazi na lečenju na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu”, Sveti arhijerejski sinod „preuzeo na sebe svu vlast, dužnosti i obaveze Srpskog patrijarha”. Učinjeno je to pozivajući se na član 62. Ustava SPC, koji glasi: „Ako je sprečenost Patrijarha u vršenju njegovih dužnosti dužeg i trajnijeg karaktera, ili kad se patrijaraški presto uprazni, vlast Patrijarhovu vrši Sveti arhijerejski sinod, koji to objavljuje eparhijskim Arhijerejima i saopštava državnoj vlasti, radi znanja. Predsedničke dužnosti Patrijarhove u Svetom arhijerejskom saboru i Svetom arhijerejskom sinodu vrši tada najstariji po proizvodstvu član Svetog arhijerejskog sinoda mitropolit, odnosno najstariji po posvećenju episkop, ako mitropolita nema. U ovim slučajevima ne mogu se po pravilu donositi crkvenozakonski propisi, uredbe i načelne odluke.” Donošenjem ovakve odluke, istovremeno, po navedenom članu Ustava, rešeno je i do tada sporno pitanje ko treba da predsedava Saborom. Obezbeđeno je pravno pokriće da tu ulogu preuzme mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, kao najstariji mitropolit po hirotoniji u Svetom arhijerejskom sinodu. A pre toga, među vladikama je bilo podeljeno mišljenje da li da predsedava mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, kao najstariji mitropolit po hirotoniji u Saboru, kako je predviđeno članom 61. Ustava SPC, ili Amfilohije, kao najstariji mitropolit u Sinodu, koji faktički već godinu dana u tom svojstvu zamenjuje patrijarha Pavla. U članu 61. Ustava se kaže: „Kad je Patrijarh ma zbog kojeg uzroka privremeno sprečen da vrši svoju predsedničku dužnost u Saboru, odnosno Sinodu, zamenjuje ga, po njegovom ovlašćenju, najstariji po proizvodstvu mitropolit član Sabora, odnosno Sinoda, a ako ovoga nema, najstariji po episkopskom posvećenju episkop član Sabora, odnosno Sinoda.” Dakle, po ovom članu, Saborom („crkvena skupština”) trebalo bi da predsedava mitropolit Jovan, a Sinodom („crkvena vlada”) mitropolit Amfilohije. Ukoliko bi, pak, svi bili u episkopskom činu, predsedavao bi episkop šabački Lavrentije, koji je posle patrijarha Pavla najstariji srpski vladika. I tako, dok je trajalo natezanje oko toga ko će da predsedava, neko se dosetio da upita ima li iko patrijarhovo ovlašćenje – koje se zahteva navedenim članom Ustava – da u njegovom odsustvu predsedava Saborom. Ispostavilo se da ga niko nema. I da ga niko nije ni tražio. Određena je potom tročlana delegacija, u kojoj su bili episkopi niški Irinej, žički Hrizostom i braničevski Ignjatije, da ode kod patrijarha na VMA po blagoslov za zasedanje Sabora, uputstva za rad i ovlašćenje da neko predsedava u njegovom odsustvu. Drugog dana zasedanja ponovo se uputila jedna tročlana delegacija na VMA. Ovoga puta činili su je mitropolit Amfilohije, mitropolit srednjozapadnoamerički Hristofor i episkop bački Irinej. Pribavljen je i lekarski izveštaj o patrijarhovom zdravstvenom stanju. Iako lekarski kolegijum gotovo svakodnevno, u pisanoj formi, izveštava Sinod o patrijarhovom zdravlju, neke od vladika poželele su, očito, kakav čvršći dokaz da patrijarh Pavle nije više u mogućnosti da obavlja dužnost na koju je, po Ustavu SPC, izabran – doživotno. Lekarski izvešaj je povoljan: s obzirom na godine, patrijarhovo zdravstveno stanje je zadovoljavajuće. Međutim, i pored toga, nekima je opet „zasvetlela bela pana”, pa je, tog trećeg dana zasedanja, doneta odluka (da Sinod preuzima sve patrijarhove nadležnosti), koja će naići na osudu javnosti. Teško se nalazi racionalno objašnjenje zašto je uopšte morala biti doneta ovakva odluka, kada je Ustavom jasno određeno da patrijarha, u nemogućnosti da iz ma kojih razloga obavlja svoje dužnosti, zamenjuje Sinod. Ta odluka, onako kako je formulisana, stvorila je utisak u javnosti da je patrijarh trajno razvlašćen svoje dužnosti. Očitava se iz nje, sa ovakvom formulacijom, moguća namera da se trajno preuzmu nadležnosti poglavara SPC: tako što bi se na ovaj način patrijarh Pavle, i pored neosporno velikog autoriteta koji uživa u zemlji i u svetu, naterao na povlačenje, ili da se time napravi korak više ka izboru novog patrijarha, ali samo onda kada oni koji pretenduju na to mesto budu sigurni da imaju većinu među vladikama. Iz tih razloga, kako se smatra, pominjana je i mogućnost da se već na ovom zasedanju stvore nove eparhije, podelom postojećih: da se Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka podeli na tri eparhije, a Eparhija žička na dve. Tako bi se stvorio prostor za još četiri eparhijska arhijereja, čiji glasovi bi možda mogli da budu odlučujući prilikom izbora sledećeg patrijarha. Na sve ranije pomene da se eparhija kojom neposredno upravlja, Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka, podeli, patrijarh Pavle je to odlučno odbijao. Ipak, kao što se vidi, neki su se usudili da takvu mogućnost razmatraju i bez njegove saglasnosti, dok leži u bolnici. Donošenjem tobožnje odluke o oduzimanju „sve vlasti, dužnosti i obaveza”, patrijarhu Pavlu, ipak, nije bilo moguće oduzeti ključnu nadležnost, jer već u članu 63. Ustava se kaže: „Ako bi Sveti arhijerejski sabor, odnosno Sveti arhijerejski sinod, zbog hitne i neodložne potrebe, izuzetno u slučajevima pomenutim u čl. 61 i 62 morao da donese neki crkvenozakonski propis, uredbu ili načelnu odluku za Crkvu, ima se to naknadno podneti Patrijarhu na uviđaj i saglasnost. U slučaju nesaglasnosti, predmet se dostavlja na raspravljanje i konačnu odluku Svetom arhijerejskom saboru, pod predsedništvom Patrijarha.” To su, po donošenju sporne odluke, uvidele i same vladike koje su za nju glasale, pa je zasedanje Sabora potrajalo kraće nego što se očekivalo. Iz tog razloga nije bilo moguće doneti ni odluku o arondaciji (podeli) eparhija. Patrijarhu Pavlu ostaje samo da gleda šta rade neki od njegovih najbližih saradnika, od kojih je dosta njih upravo on hirotonisao za episkope, i da se – moli. Kada je dva dana pred ovogodišnje redovno zasedanje „crkvene skupštine” mitropolit Amfilohije otišao u posetu srpskom prvojerarhu na VMA i upitao ga šta da prenese vladikama na Saboru, patrijarh Pavle je poručio: „Pozdravite braću arhijereje, i zamolite ih da budu složni, da delaju u jednomisliju!” Svakako da nije bez razloga upravo to poručio. Nažalost, patrijarh je često morao da trpi razne pritiske pojedinih vladika, prvenstveno onih koji bi sebe da vide na njegovom mestu. Još 1997. godine, kada se razboleo usled upale oba plućna krila, pojedine vladike to su pokušale da iskoriste da se on nekako „izoluje” i eventualno navede na povlačenje. Kažu da je u tome glavnu ulogu imao pokojni vladika Sava, episkop šumadijski, koji nikako nije mogao da se pomiri sa time što on nije izabran za patrijarha. Patrijarh se tada lečio u bolnici „Sveti Sava”, kod glavne beogradske železničke stanice. Kada su održavane sednice Sinoda, jednom a nekada i dva puta sedmično, napuštao je bolnicu, odlazio u Patrijaršiju da predsedava, a onda se ponovo vraćao na oporavak. Neki kažu da je tada primoravan da donese lekarsko uverenje kojim bi se potvrdila njegova poslovna sposobnost da upravlja Crkvom. Iz tog razloga, patrijarhu Pavlu tada su pokušali i da natovare da je tobože otuđio fabriku sveća u Sremskim Karlovcima. A, u stvari, ona je bila data pod zakup. Doveden je bio u Sinod i nekakav pravnik koji je trebalo da protumači kako je zaključenim ugovorom o zakupu fabrika tobože otuđena. Međutim, ubrzo se pokazalo koliko su to bile neosnovane optužbe. Ugovor o zakupu je nedugo posle toga raskinut, a fabrika sveća je i danas u posedu Crkve. U međuvremenu, u još nekoliko navrata je pominjana mogućnost da bi patrijarh Pavle mogao da se povuče, zbog narušenog zdravlja. Nekada bi i on sam pomenuo takvu mogućnost, ali bi se odmah tome usprotivili oni kojima je interes Crkve iznad ličnih interesa. Jer, patrijarh Pavle, sa ugledom koji ima, doživljava se kao izuzetno veliki „duhovni kapital” ne samo Crkve, nego i države. A u samom crkvenom ustrojstvu postoje mehanizmi da se ničije privremeno odsustvo, pa i delimično odsustvo samog prvojerarha zbog zdravstvenih problema, ne odrazi na život Crkve. Ni sam patrijarh Pavle nikada nije bio smetnja, niti je pravio bilo kakav problem da svoja ovlašćenja prepusti Sinodu, onako kako je to Ustavom SPC predviđeno. Tako, još po završetku prošlogodišnjeg Sabora, Sveti arhijerejski sinod je doneo odluku da se umoli mitropolit Amfilohije da „ispomaže NJegovoj Svetosti Patrijarhu srpskom G. Pavlu u svakodnevnom obavljanju njegovih prava i obaveza, kako u poslovima Svetog arhijerejskog sinoda i Patrijaršijskog upravnog odbora, tako i u područnoj mu Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj”. Na poleđini ove odluke patrijarh Pavle je svojeručno napisao: „Primio na znanje” i potpisao se. Samom svojom pojavom, svojim prisustvom, patrijarh Pavle dosta „čini”. U tubrulentnim vremenima, kada je mnogo šta bilo okrenuto protiv srpskog naroda, njegova blaga reč za mnoge je bila otrežnjujuća, pred njom su zastajali kojekakvi naleti besa. U raznim prilikama njegova reč je imala, ali i danas može da ima, odlučujući glas. Zato i samo otvaranje pitanja njegovog naslednika, dok još za to nije vreme, izaziva zebnju i preti da dovede do ozbiljne krize u Crkvi, što onda neće biti bez posledica i po celo društvo. Nema ozbiljnog problema koji bi se njemu mogao pripisati, zbog smanjenog obima obavljanja njegovih patrijaršijskih dužnosti. Ali, ima problema koje drugi prave, a njemu se pripisuju. I onda se traži njegovo povlačenje: jedni, da bi se ograničila samovolja pojedinih vladika i još samovoljnijih sveštenika, a drugi, da bi pre vremena došlo do dovođenja novog patrijarha, preko kojeg bi se možda izdejstvovalo nešto što preko Pavla nije moguće! Otuda, neki, među kojima ima i vladika, pomalo zlonamerno kažu: I sam patrijarh Pavle je izabran dok je njegov prethodnik, patrijarh German, bio živ! Jeste, izabran je, ali to nije bila njegova volja. On uopšte nije želeo da bude patrijarh. Kada su te 1990. godine, na Izbornom saboru, neke vladike naglas pozvale da se Pavle bira za jednog od trojice kandidata, on je hitro ustao sa svog mesta, izašao pred Sabor i, poput kakvog starozavetnog starca, bacio se na pod, preklinjući vladike da ga ne biraju. Srećom, nisu ga tada poslušali.