Najbolji prijatelj kralja Petra

U goste kod doktora LJubomira Kostića odveo me je jedan ogromni album fotografija sa pohabanim kožnim koricama. Reč je o albumu Kostićevih slika sa najboljim prijateljem iz dečačkih i mladićkih dana: kraljem Petrom Drugim Karađorđevićem. Drugovati sa kraljem, razume se, nije mogao svako. LJubomir za ukazanu čast duguje svom ocu Lazaru, uglednom preduzetniku. „Tehnički biro inženjera Lazara Kostića”, kako se očeva firma zvala, istorija pamti po asfaltiranju prvih puteva u Srbiji: Niš – Niška Banja i Beograd – Kragujevac, uoči Drugog svetskog rata. Aprila 1941. Nemci su zaplenili mašine i preostale zalihe, tako da asfalt i nije stigao baš do Kragujevca. Doktor Kostić se ne seća da li su još negde u zemlji, sem u Srbiji, postojali asfaltni putevi. Bio je jedan betonski, Beograd – Novi Sad, delo konkurentske firme „Savčić”. Taj se i onda smatrao kao slabijeg kvaliteta, zbog truckanja na spojevima betonskih ploča. Ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića, 1934. godine u Marseju, prekinulo je Petrovo školovanje u elitnom obrazovnom centru u Itonu kraj Londona. Petar je postao kralj tek što je napunio 11 godina (rođen je 6. septembra 1923). Do punoletstva i preuzimanja vladarskog trona od namesnika i svog staraoca kneza Pavla, morao je da živi, i da se školuje, u zemlji. Dodelili su mu nastavnike iz raznih oblasti, a među njima i gimnastičara Ivana Kovača, načelnika Sokolskog društva „Beograd 2”, kojim je predsedavao upravo LJubomirov otac Lazar. Zajedno sa još jednim nastavnikom, Sesilom Perotom, Kovač je zaključio da se mladi kralj neće razvijati kako valja ako ostane izolovan od svojih vršnjaka. Izbor je pao na grupu dečaka iz pomenutog sokolskog društva. Kovač, kao i nadležni, pored uzimanja u obzir porekla iz „dobrih kuća”, gledali su kod mladih sokola i umešnost u raznim sportovima. Ukratko: odabrali su najbolje. Tako je kralj Petar postao nerazdvojni član društva LJubomira Kostića. U početku je druženje bilo samo sportsko: gimnastika, trčanje, skokovi uvis i udalj, tenis... Kada su posle nekoliko godina očvrsli, prešli su na fudbal. Igrali su na velike golove, 11 protiv 11. Pobednička ekipa dobijala je kao nagradu gledanje filma u dvoru, uz engleski čaj. Film je i inače bio česta tema razgovora. Izdvojilo se nekoliko zagriženih filmofila, sa Petrom na čelu, koji je pokrenuo i jedan interni dvorski filmski časopis. Nazvao ga je „Togo”, po svom psu. Pored Petra, filmske kritike pisao je i LJubomir, a isticala se i Petrova devojka Jelena Najdanović. Naš istaknuti poznavalac filma Božidar Zečević kaže za NIN da se za časopis „Togo” zna u filmskim krugovima. Zna se i da je Petar pisao pod pseudonimima „Skip” i „Penelopa”. „Bila je to imitacija holivudske štampe”, navodi Zečević. U albumu doktora Kostića sačuvane su i slike mladog Petra kao glumca u jednoj pozorišnoj predstavi. „Bio je laf i bio je vrlo inteligentan” – to su prve dve asocijacije koje doktor Kostić izgovara na pitanje o Petrovim osobinama. A prvi utisak posle prelistavanja albuma glasi: presrećno društvo mladih ljudi. Nije preterano reći ni – idila. Vidimo grupu nasmejanih, najpre dečaka, a potom mladića, u različitim ulogama i na mnogim mestima širom zemlje: na Oplencu i Divčibarama, Triglavu, Bledu i Bohinju, u Petrovcu na moru, Sarajevu... Putovali su sportskim automobilima, kabrioletima. Išla su dva auta, od kojih je jedan vozio Petar. Od Beograda do Petrovca na moru, leta 1939. godine, putovali su dva dana. Doktor Kostić kaže da nisu imali obezbeđenje. Da li zaista nije bilo nikakvog obezbeđenja, na ovom i drugim putovanjima kralja Petra i njegovog društva, ili to obezbeđenje samo nije bilo vidljivo – to je teško reći. Na fotografijama su svi opušteni, bilo u masi, bilo na nekoj planini. Jasno se vidi da je „nenarodni kralj” putovao sasvim drugačije od „narodnog vođe” J. B. Tita, pred čije polaske su danima unapred hapšene sve sumnjive osobe u usputnim mestima, dok su hiljade policajaca zauzimale busije kilometrima okolo. S druge strane, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije u ono doba Milan Stojadinović piše u svojim memoarima da su ovakva putovanja kralja Petra sa svojim vršnjacima bila deo paklenog plana kneza Pavla Karađorđevića. Ne samo što se vozačka dozvola nije mogla dobiti pre sticanja punoletnosti, tada sa navršenom 21 godinom, nego su propisi o bezbednosti kralja morali biti neuporedivo stroži, kao što je to slučaj u svim kraljevinama. Umesto da se ponaša kao pravi staratelj, knez Pavle se „žalio” Stojadinoviću: „Ne znam šta da radim s Perom. Ima nemoguć rečnik. Govori kao kakav ‘gangster’. A kad sedne u auto, on vozi brzinom od 120 na sat, i to po ovim našim lošim i krivudavim drumovima. Na moje opomene on odgovara: ‘Nemojte da se živcirate’!” Stojadinović piše da je knez Pavle namerno nabavio Petru brzi sportski automobil, kada je imao nepunih 16 godina. Pošto je preživeo krivudave drumove, Petar je sa 17 godina poslat na pilotski kurs. Srećna zvezda ga nije napuštala, pa je upućen i na mornaričke vežbe, takođe pre navršene 17. godine. Leta 1940. umalo nije poginuo, kada je sa brzog torpednog čamca pao u olujno more. U svojim memoarima Petar je ovako opisao ovaj događaj: „Naravno, uzbuna je odmah data i brod je zaustavljen što je bilo moguće pre, ali usled brzine već je bio prilično odmakao. Trebalo im je oko dvadeset minuta da me pronađu po kiši i talasima, a tri puta su prošli sasvim blizu pored mene, a da me nisu primetili.” U međuvremenu, navodno, tekle su pripreme za oglašavanje Petra nesposobnim za obavljanje kraljevske dužnosti, što je bila kneževa rezervna varijanta. Prema inostranstvu, to je rađeno javno. Knez Pavle je za Petrovog lekara doveo jednog Engleza, koji je za svetsku štampu davao otvorene izjave u tom smislu. U zemlji je kampanja sprovođena tajno, u političkim krugovima. Milan Stojadinović navodi reči kneginje Olge o Petru, tokom jednog ručka: „On je jako zaostao, naročito u intelektualnom pogledu. Jeste li videli samo kako izgleda! Zar da nam on bude kralj? To je nemoguće!” Neposredno uoči rata knez Pavle je angažovao pravnike tražeći tumačenje Ustava u svoju korist. Naime, u Ustavu je pisalo da kralja nasleđuje „njegovo muško potomstvo po redu prvorođenja”. Knez Pavle je Stojadinoviću, a potom i mnogim pravnicima, postavio pitanje šta će se desiti u slučaju smrti kralja Petra Drugog pre nego što on stekne muško potomstvo. Stojadinović je odgovorio da u tom slučaju kralj postaje drugi sin kralja Aleksandra, kraljević Tomislav. Na to je knez Pavle uzvratio: „Vidite, ja sam prostudirao ceo naš Ustav i ta stvar tamo nije nimalo jasna. Nezgodno bi bilo da nas događaji iznenade i da se u slučaju potrebe, pojavi kakav spor u vezi sa tim pitanjem...” Stojadinović piše kako je odbio da podrži namere kneževskog para, što je bio jedan od razloga njegovog skorog proterivanja iz zemlje. Poput Stojadinovića, pisao je u svojim memoarima i patrijarh srpski Gavrilo Dožić. Patrijarh navodi kako je knez Pavle 1938. godine počeo da se žali „na kvalitete mladoga kralja, koji po njegovom mišljenju nisu bili na potrebnoj visini za njegovu dalju ulogu, kad uzme kraljevsku vlast u svoje ruke. To isto je ponavljao i svojim ministrima, gde je nepovoljno davao sudove o intelektualnim sposobnostima mladoga kralja”. A o situaciji na dvoru, neposredno uoči rata, patrijarh piše: „Knezu Pavlu zameralo se u političkim i nacionalnim krugovima da nije morao da daje izjave koje su bile nepovoljne za budućeg kralja. Zašto je bio dozvolio svojoj ženi, kneginji Olgi, da postane vrlo agresivna prema kraljici Mariji? Zašto se nije postarao kao nadležni da vaspitanje i odgoj kralja Petra budu na dostojnoj visini? Zašto je kralj Petar držan u dvoru kao neki zarobljenik? Nigde se skoro nije pojavljivao na državnim priredbama, odnosno nacionalnim svetkovinama, kao što je trebalo da bude. On nije nikad dolazio u kontakt sa narodom da bi se upoznao sa njime. O njemu se skoro ništa nije znalo, niti se pisalo. Sve to je bilo vezano sa nekom mračnom misterijom. Narod je bio zabrinut zbog ovakve situacije mladoga kralja i njegove nezavisnosti.” Doktor Kostić se kasnije upoznao sa ovim pitanjima. On kategorički odbacuje sve sumnje upućene na račun kneza Pavla i kneginje Olge. Sretao ih je često na dvoru i o Petru su uvek pričali sve najlepše. Kao i on o njima. Za Stojadinovićeve navode da su mladići, uključujući i Petra, pili alkohol, tvrdi da su neistinite. Uostalom, bili su sportisti. Vozili su brza kola, a Petar je imao i jedan sportski motocikl, provodili su se, Petar se iskradao iz dvora i dolazio kod njega kući, ili u Knez Mihailovu ulicu – to da, ali nikakva opasnost niotkuda nije vrebala. Doktor Kostić se seća i jednog saobraćajca koji je, oko ponoći, zaustavio Petrov auto negde kraj Knez Mihailove. Kostiću, koji je vozio, saobraćajac je rekao: „Gospodine, vaš automobil nema tablice.” Na što je Kostić odgovorio: „A znate li vi, gospodine, čiji to automobil nema tablice?” Saobraćajac je, na ove reči, propisno pozdravio vozača i pomerio se. Fakat je, takođe, da iza ovog društva mladih ljudi nisu ostale nikakve afere. Wihove provode nisu pratili osionost i nasilje, nisu ugrožavali druge. Štampa, pod kontrolom kneza Pavla i Stojadinovićevog naslednika Dragiše Cvetkovića, koji je podržavao kneževe kraljevske ambicije, jedva bi dočekala da ih stavi na stub srama, ali nije dobila povoda za to. Naprotiv, nedoličan odnos prema mladom kralju povećao je do maksimuma narodne simpatije prema njemu, što se jasno videlo 27. marta 1941. Zahvaljujući zaturenim filmskim materijalima, koje je otkrio i u jednom dokumentarcu enormno visoke gledanosti prikazao Božidar Zečević, javnost je tek nedavno saznala za to. Glavna parola ovog dana bila je upravo „Živeo kralj Petar!” – a ne, kao što se decenijama učilo u školama, „Živela Komunistička partija!” Idilu srećnog društva prekinuo je rat. Kostić nikada više nije video Petra. Posle rata komunisti su ga izbacili s fakulteta, s obrazloženjem da je bio „intimni prijatelj kralja Petra”. Ipak, nisu uspeli da osujete jednu sjajnu karijeru. U dvor su upali neki drugi mladići, na čelu sa sinom novog vladara, Žarkom Brozom, koji se onih predratnih godinama nalazio u kazneno-popravnim domovima Sovjetskog Saveza. Sve se, tako, iz korena promenilo. Komunizam je nadživeo samo jedan od trojice sinova kralja Aleksandra, princ Tomislav. „Je l' se sećaš kako sam ti udarao čvrge?”, pitao je Kostić Tomija, kako su ga još onda zvali, kada se vratio u Srbiju. Isprva je konačio baš ovde, u Kostićevoj vili na Vračaru. Kada je oboleo, Kostić ga je ispratio na operacioni sto. „Umro je na mojim rukama”, kaže. Od nasmejanih dečaka sa požutelih fotografija, na ovom svetu ostao je, pored dr LJubomira Kostića, još samo jedan. Živa je i Petrova beogradska devojka Jelena Najdanović. I nju su posle rata komunisti proganjali. Udala se za jednog Belgijanca, koji se bavio u Beogradu nekim poslom. Posle muževljeve smrti preselila se u Francusku.