Smej se, smej!

Dodvoravanje predsednika DS, u slobodno vreme i Srbije, Borisa Tadića, SPS-u, okrenulo je želudac dobrom delu srpskog biračkog tela. Tadić je, tako, zajedno sa Đelićem i uz nesebičnu teorijsku podršku neumornog profesora Mićunovića, sa javnošću podelio svoja saznanja o novootkrivenoj organskoj ideološko-političkoj povezanosti DS-a i SPS-a, mada je, odavno, opštepoznata činjenica da jedinu “programsku bliskost” ovih dveju partija predstavlja jedan čuveni pevač narodne muzike. Ovakvo držanje Borisa Tadića ipak predstavlja značajan doprinos raščišćavanju srpskog političkog mutljaga, barem na dva polja: s jedne strane, takmičenje za autentičnog nastavljača politike pokojnog premijera Đinđića može se smatrati okončanim. Naime, Tadić je poslednjim izjavama i postupcima pokazao da se Đinđićevog kategoričkog imperativa (“Kome je do morala, neka ide u crkvu”) pridržava. S druge strane, postalo je belodano da glavnu tačku programa DS predstavlja – Vojislav Šešelj. Međutim, i inače, sa stanovišta ljudskosti, velika potreba da predsednik DS-a obuzda opsesiju liderom radikala, još je veća u svetlu nedavnog priznanja Karle del Ponte da je Šešeljeva optužnica podignuta po izričitom nalogu Zorana Đinđića. Ovo odricanje od (zlo)upotrebe Šešeljevog imena u predizborne i postizborne svrhe, iako bi predstavljalo značajno pomeranje retorike DS-a u pravcu dobrog ukusa, isto tako bi iziskivalo formulisanje nekog konkretnog političkog programa, što je posao sa kojim rukovodstvo ove stranke (ali, po svemu sudeći, i čitave koalicije ZES) još uvek nije spremno da se uhvati u koštac. Mladen Lišanin, Beograd