Pisani i nepisani zakoni

Naši stručnjaci i 35 građana SCG koji su tužili Nemačku kao članicu NATO-a i tražili materijalnu odštetu zbog stradanja prilikom NATO-bombardovanja mosta u Varvarinu, očekivali su da će sudija Zonenberg u Zemaljskom sudu u Bonu uzeti u obzir sve elemente koji obeležavaju savremene promene pravnog mišljenja i praksu.

Međutim, presuda se u potpunosti oslanja na postojeće zakone. Zahtev Varvarinaca odbijen je pozivajući se na važeće (pisano) međunarodno i nemačko pravo. Prema presudi, Haška i Ženevska konvencija daju samo državama-potpisnicama pravo da se međusobno tuže. Jeste da odredbe tih konvencija predstavljaju zaštitu civilne populacije od prekomerne, samovoljne i nelegitimne upotrebe nasilja u oružanim konfliktima, ali pojedinci su time samo posredno zastupljeni, preko svojih država. Dakle, ako žrtve NATO-bombardovanja žele da ostvare pravdu, to mora u njihovo ime da učini država čiji su oni građani.

Presuda je uzela u obzir i jedinu postojeću međunarodnu pravnu osnovu koja štiti individualna prava i koja tako pruža mogućnost pojedincima da idu pred sud, a to je Evropska konvencija za ljudska prava. Međutim, pošto Jugoslavija u trenutku rata nije bila potpisnik te konvencije, ona ne važi i za njene građane. Uostalom, tako je presuđeno i u slučaju žrtava RTS-a pred evropskim sudovima. Neki građani globalnog civilnog društva su, ipak, zaštićeniji od drugih.

Sudija Hajnc Zonenberg je utvrdio takođe da ni nemački Ustav niti nemačko državno pravo jamstva (???) ne mogu da se primene u slučaju tužbe Varvarinaca, jer Ustav važi samo za nemačke građane, a jamstvo države u ratovima biva nadjačano međunarodnim pravom. Ispitana su, dakle, kako kaže Zonenberg, sva pravna sredstva i sud “nije doneo odluku olako”.

Da li je tačno što Gil Pinar, jedan od advokata žrtava i njihovih porodica, tvrdi, kad kaže da “presuda stoji na slabim nogama”? Sigurno je da je sud pokušao maksimalno da zaštiti nemačku državu i njene (materijalne i političke) interese od mogućih, veoma dalekosežnih posledica takvog presedana. Konačno, postojeće međunarodno pravo koje reguliše pitanje ratnih odšteta na državnom nivou, uspostavljeno je i zbog toga da ne bi hiljade žrtava godinama zasipale sudove jedne zemlje zahtevima i tužbama. Da je sudija Zonenberg u Bonu presudio u korist varvarinskih žrtava, krenula bi poplava tužbi onih koji su stradali u ratovima u kojima je Savezna Republika Nemačka učestvovala, a to su bili NATO-bombardovanje Jugoslavije i rat u Avganistanu. Isto to bi se desilo verovatno u državama saveznicama Nemačke, a najmanje u SAD, jer su tamo troškovi za takva suđenja astronomski, što je i razlog zašto se Varvarinci nisu obratili američkim sudovima. I to je način da se štite državni interesi.

Opet, analitičari i stručnjaci ne posustaju da naglašavaju da pravni sistem koji reguliše međunarodne odnose nije više ono što je bio još pre petnaest godina. Naime, dok se međunarodno pravo u prvoj polovini dvadesetog stoleća dinamično razvijalo, ono je bilo zamrznutno u status kvo za vreme hladnog rata. Posle pada Berlinskog zida, urušavanja Sovjetskog Saveza i ubrzane globalizacije, stvari su opet u pokretu. Najbolji pokazatelj za tu tezu su upečatljive promene u međunarodnom krivičnom pravu. Posle suđenja u Nirnbergu i Tokiju, ideja globalne krivične pravde brzo je podlegla nužnostima koje je iziskivao konflikt između Istoka i Zapada. U epohi koja je sledila raspadu istočnog bloka ta ideja je opet oživela kao supranacionalno sredstvo za “civiliziranje” društava. Oslanjajući se na univerzalna ljudska prava, taj proces sve više stavlja pojedinca kao zločinca ali i kao žrtvu u središte međunarodnog prava. Samo za jednu deceniju osnovani su ad hoc tribunali za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, specijalni nacionalno-međunarodno mešani sudovi u Sijera Leoneu i Kambodži, ratifikovan je ugovor za Međunarodni krivični sud, a sada se priprema sud za Irak.

Međutim, ovo što zvuči kao gotovo idealno rešenje za večnu ljudsku želju da svi zločinci budu kažnjeni i svim žrtvama bude ostvarena pravda, ima nekoliko kozmetičkih grešaka. Kao prvo i najvažnije - taj novi sistem međunarodne pravde prevashodno uspostavlja onaj deo globalnog civilnog društva koji sebe smatra zrelim da presuđuje onima koji to još nisu. Pri tome se katkad uključuju Ujedinjene nacije, koje doživljavaju istu sudbinu kao i međunarodno pravo; dakle, podležu suštinskim “promenama”, kao paravan za međunarodni legitimitet. Kao drugo, u ime sprovođenja globalnih i univerzalnih normi putem tako postavljenih presedana potkopava se polako ali sigurno suverenitet država, onih “nezrelih” država, razume se. Nikome u globalnom civilnom društvu - osim nekoliko autsajdera i ludaka - ne bi palo na pamet da osnuje specijalni krivični tribunal na kome bi se sudilo SAD ili Velikoj Britaniji za zločine u Avganistanu i Iraku, ili, pak, u Jugoslaviji. Kao što znamo, postojeći sudovi, npr. Haški tribunal, izuzimaju “civilizovani svet” iz okvira novouspostavljenog međunarodnog prava neodrživim argumentima, štiteći pri tome suverenitet privilegovanih država.

Po svemu sudeći, pravna međunarodna praksa pokazuje da je ono na šta se pozivaju stručnjaci i čemu se nadaju, između ostalih, žrtve iz Varvarina, u stvarnosti ništa drugo nego dvoklasni sistem međunarodne pravde koji se razvija dinamikom potreba “civilizovanih” država. I tako se međunarodno pravo kreće na dva paralelna koloseka sa pisanim i nepisanim zakonima koje određuju politički interesi. Zato je i američka vlada platila državi Kini 28 miliona dolara odštete za bombardovanje kineske ambasade u Beogradu, a porodice troje poginulih obeštetila sa ukupno 4,5 miliona dolara.

O tome žrtve iz Varvarina, koje trpe doživotne posledice povreda nanetih prilikom bombardovanja beznačajnog mostića, i porodice desetoro usmrćenih mogu samo da sanjaju. NJima ostaje put kroz instance preko Višeg zemaljskog suda u Kelnu i nemačkog Vrhovnog suda, put koji je mukotrpan, skup i neizvestan. U rukama je pojedinačnih nemačkih sudija kojim kolosekom međunarodne pravde će da se upute i da li će se pokazati da je advokat Gil Pinar bila u pravu.

Uostalom, sve dok se ne desi presedan i bar neke žrtve NATO-bombardovanja Jugoslavije ne budu merene istim aršinima na koja polaže pravo “civilizovani” deo globalnog civilizovanog društva, svaka srpska ili srpsko-crnogorska vlast ni po koju cenu ne bi smela da povuče tužbe protiv država-članica NATO-a koje čekaju na Međunarodnom sudu pravde u Hagu da jednog dana budu ozbiljno razmatrane. Jeste da je Srbija mala i zbog toga nemoćna, ali ovakav pokušaj je ono najmanje što duguje nedužno stradalim građanima.