Euleks na čekanju

Srbi na Kosovu izabrali su svoje lokalne vlasti u 25 opština u južnoj srpskoj pokrajini, ali još niko ne zna kako će ta vlast da funkcioniše. Istovremeno, nezavisnom republikom Kosovo jezdi karavan „Ajmo u Evropu!”, „zabavan putujući šou-program” koji „predstavlja Evropsku uniju Kosovu i promoviše evropske vrednosti celoj porodici”, sponzorisan od strane Evropske komisije. Tokom maja i juna putujući evropski cirkus obići će celo Kosovo, od Peje, preko Ferizaja i Fushe Kosova, do Shterpce i Prishtine. I negde u svoj toj buci, između srpskih izbora i promocije evropskih vrednosti, gotovo da je neprimećeno prošla izjava francuskog generala Iva de Kermabona, šefa Euleksa, da će početak European Union Rule of Lanj Mission (Misija Evropske unije za uspostavljanje vladavine prava) biti odložen na izvesno, neodređeno vreme, iz tehničkih i političkih razloga. Da bi dan-dva kasnije rekao i da je spreman da razgovara sa izabranim predstavnicima kosovskih Srba. Šta se to događa na i oko Kosova, teritorije koja je istovremeno i autonomna i nezavisna, čijom policijom, pravosuđem i carinom simultano smeraju da upravljaju i EU i UN? Srpski lokalni izbori na Kosovu, prvi koje je država Srbija tamo organizovala posle 1999. godine, potvrdili su naš suverenitet nad pokrajinom, stav je zvaničnog Beograda. Lokalna vlast će, prema najavi ministra za KiM Slobodana Samardžića, „raditi u skladu sa Ustavom Srbije i uz finansijsku podršku Beograda”. Sam Unmik se oko srpskih izbora postavio kao svojevremeno Slobodan Milošević u odnosu na izbore za paralelne albanske strukture tokom devedesetih godina – negde između zvaničnog ignorisanja i prećutnog odobravanja – pa je možda i iz tog razloga Samardžić toliko siguran da će Unmik „u početku nevoljno, a potom prećutno, voljno i izričito”, komunicirati sa izabranim srpskim predstavnicima. Iv de Kermabon, šef Euleksa, ovde je preduhitrio Unmik, izrazivši u sredu spremnost da razgovara sa predstavnicima kosovskih Srba koji su izabrani na izborima 11. maja. „Spreman sam da razgovaram sa svima, jer smatram da je to jedini način da se nađu rešenja za celokupnu populaciju”, kazao je Kermabon Tanjugu. Ovakva, pomalo iznenadna spremnost EU (u liku De Kermabona) na kompromise sa Srbima stiže samo dva dana pošto je ovaj šef Euleksa obelodanio odluku Unije da na neodređeno vreme odloži početak ove evropske misije, iz „tehničkih i političkih razloga”. S obzirom na to da se EU za ovakvu „crisis management” operaciju sprema još od 2006. godine, prilično je očigledno da razlozi za odlaganje ne mogu da budu tehnički već samo, kako to reče Kermabon, politički. Koji su to razlozi? Misija Euleks Evropskoj je uniji izuzetno značajna iz najmanje dva razloga. Prvo, zato što će se uspešnom misijom kao što je ova legitimisati kao važan igrač sposoban da rešava i najsloženije konflikte, ali sposoban i da nastupi jedinstveno, uprkos ispoljenim neslaganjima oko priznanja nezavisnosti Kosova; i drugo, uspešnim nastupom na Kosovu u dobroj bi meri „ispeglala” greške koje je na eks-ju prostorima počinila tokom devedesetih godina, na šta se često ukazuje u zapadnoj štampi. Budući da su u predviđenoj nadležnosti Euleksa upravo oblasti koje su (dosad, a i danas) pod vlašću misije Ujedinjenih nacija, unapred je bilo jasno da će morati da dođe do prenosa nadležnosti sa Unmika na Euleks. Prelista li se arhiva zvaničnih saopštenja EU i njihovih odluka o slanju Euleksa na Kosovo, uočljivo je da se s tim prenosom ovlašćenja računalo kao na nešto unapred gotovo, nesumnjivo. Zapravo, u kooperativnost generalnog sekretara UN Ban Ki Muna u Savetu EU toliko su bili sigurni da su – tražeći pravni osnov za upućivanje misije na Kosovo – u odluci o osnivanju Euleksa naglasili isključivo ovlašćenje genseka UN da u pokrajini organizuje civilnu misiju, kako to piše u Rezoluciji 1244. I baš tu su upali u sopstvenu zamku, jer Ban Ki Mun nije odigrao kako se u Briselu mislilo. „Prelazni period” od 120 dana za prenos nadležnosti s Unmika na Euleks, koji je počeo da teče proglašenjem nezavisnosti 17. februara, da bi se završio 15. juna, stupanjem na snagu kosovskog ustava, Ban Ki Mun na koncu ne samo da je izignorisao, već i maltene izričito odbacio, potvrđujući nastavak misije UN u pokrajini. Koliko su na takav stav uticali razgovori koje je gensek UN vodio u Moskvi pre mesec i po dana, može samo da se nagađa, ali šta bi drugo uopšte i moglo da ga „ohrabri” u ovom sukobu sa Briselom (i Vašingtonom)? I tako smo došli do „nove zbrke na Kosovu”, kako je pre nekoliko dana napisao londonski „Fajnenšel tajms”, navodeći da „već nedeljama Brisel pokušava da sakrije neugodnu činjenicu da se policijsko-pravna misija EU na Kosovu našla u političkoj, diplomatskoj i pravnoj zbrci”, te da „ne postoji ni najmanja šansa” da misija zaživi po planu, do polovine juna. Takvu prognozu, kako rekosmo, potvrdio je i sam šef misije De Kermabon. Na Kosovu, tako, do daljeg ostaju i nevoljni Unmik i voljni Euleks, ali samo kao potencijalni uzurpator tuđih nadležnosti, i Beograd i Priština jedni do drugih. Kako će se situacija završiti, niko se ne usuđuje da prognozira, uprkos najavama premijera Kosova Hašima Tačija da će posle 15. juna vlast Prištine biti uspostavljena na celoj teritoriji Kosova. To će biti moguće samo upotrebom sile, makar što se tiče severa Kosova. Silom na Kosovu raspolažu Kfor, tj. NATO, i Unmik. Sa stanovišta UN, odnosno Unmika, nasilno sprovođenje ustava nezavisnog Kosova ne dolazi u obzir jer je sam ustav, iz ugla UN, nelegitiman. Tako da Tačiju, osim njegovih veterana, ostaje NATO. Hoće li NATO na ovom prostoru pokrenuti još jedan sukob za račun kosovskih Albanaca i sopstvenih interesa? Ovog puta, to bi bio sukob ne samo sa Srbima već i sa UN. Teško da bi iko to mogao da proguta, što nas na kraju vodi do faktičke podele Kosova.