Radionica za popravku duše

Trideset četiri godine provedene na umetničkoj sceni Aleksandra Slađana Milošević obeležila je uličnim performansom. Izlazeći iz oldtajmera ispred zgrade PGP-a predstavila je novi CD svojih najvećih hitova. Dok je bila devojčica, Aleksandra je učila da svira klavir i violinu. U dvanaestoj godini nastupa sa rokenrol bendom, peva i svira bas gitaru. Zatim se zainteresovala i za glumu. Karijeru je započela pobedom na Maglajskom festivalu 1974. godine. Tada postaje i član profesionalnog Udruženja muzičara džeza i zabavne muzike. I pored uspona i padova neodvojivih od šou-biznisa, uspela je da ostane dosledna ideji o slobodi koju čitavog života izražava svojom umetnošću. Poslednjih godina Aleksandra Slađana Milošević pokušava da utiče na smanjenje plagiranja svih vrsta robe, pa i muzičke, osnivanjem Komisije za borbu protiv piraterije. Ustanovila je i više profesionalnih tela na nivou Ministarstva za kulturu, koja bi trebalo da zaštite naše umetnike kao autore. Učestvovala je i bila organizator brojnih humanitarnih manifestacija. Objavila je i knjigu “Adame, ne ljuti se”, koja je promovisana performansom u beogradskom „Knezu”. Uz ovoliki angažman njena muzika je svakako trpela, ali je Slađana Milošević ipak uspela da ostane u vrhu muzičke scene. Osvojila je drugo mesto 2006, odnosno osmo 2007. godine u konkurenciji pratećeg programa Evrosonga, „Takmičenje za retropesmu Evrovizije”. Za „Fantastično putovanje” i „Princezu” glasali su članovi internacionalnog žirija Internetom. Po njenim rečima, to je tek “mala i nevažna priča”. Nedavno je zapažen njen projekat “Pod zlatnim suncem Srbije”, koji je osmislila sa bratom Goranom. Ideja je okupljanje svih Srba sveta u cilju promocije kulture i tradicije, koje su poslednjih godina previše zanemarivane čak i od naših institucija. Svojim najvećim hitom smatra upravo “Pod zlatnim suncem Srbije”. Povodom proslave tridesetčetvrte godišnjice umetničke karijere, Aleksandra-Slađana Milošević za NIN govori o muzici, multimedijalnoj umetnosti, popularnosti i kiču Evrovizije, važnosti timske saradnje, panku, rokenrolu i slobodi i svom svesrdnom zalaganju da svi živimo bolje. Decenijama unazad TV je roba široke potrošnje. Većina ljudi je upućena ne samo na tonski zapis, koji je bio masovan u doba radija, već i na ton i na sliku. Kakvo je vaše mišljenje o razvoju muzike od nastanka spotova do danas? - Sinergija umetnosti sa kraja dvadesetog veka ima i svojih mana i svojih prednosti. Zaokupljenost više čula istovremeno može biti psihološki i intelektualno podsticajna, ali i voditi ka površnosti, i usloviti nedovoljnu posvećenost suštini. Svakako da je multidisciplinarnost u predstavljanju moderne umetnosti osnova industrijskog karaktera masovne kulture i kao takva veoma joj godi. Nedostatke jednog možete pokriti drugim, i obrnuto. Rekla bih da je umetnost videa profitirala. Iz kratke eksperimentalne forme, čija je osnova muzičko-tekstualna ideja, razvila se savremena filmska alternativa. Muzički spotovi postaju inserti iz realnog života koji se konzumiraju poput instant produkata. Podsećaju me na čuveni američki snek, mini-kobasicu upakovanu sa parčetom mocarele. Prodaje se svuda, od benzinske pumpe do supermarketa, i koristi se kao brzi i kratki energetski udar. Muzika mas-kulture ima sličan karakter prolaznosti i beznačajnosti. Smatrate li da je odnos umetnik-medij-publika bitno izmenjen uvođenjem vizuelnog? - Još je barokno doba podučavalo o veštini da muzikom direktno prenesemo osećanja. Boje čujemo, zvuk vidimo. Uvođenjem videa, senzacije su pojačane. Pravi umetnik ume da iskoristi i audio i vizuelni aspekt prezentacije muzike. Finalno veče Evrovizije prati oko pola milijarde gledalaca. Prirodno je da se svi takmičari trude da izbore što viši plasman. Da li je muzika izgubila značaj zbog svih ovih „pratećih” uslova bez kojih se ne može? - Ne može se poreći vrednost kvalitetne koreografije ili izvanrednog dizajna kostima, svetla, bine, ali visoki dometi nisu deo evrovizijskog koncepta, nisu preduslov za uspeh. Evroviziju ne treba dovoditi u vezu sa umetnošću. Dizajnirana je da zabavi najširi auditorijum i da usput obavi nešto diplomatskih i marketinških zadataka za zemlje učesnice. Evrovizijska muzika je veoma zastarela. Ali, takva je i muzika naše scene. Zato se nama čini da je Evrosong nešto važno. Svet je postao veoma policentričan: ono što je važno za jednu grupu ljudi, naciju, kulturu, za drugu je potpuno nebitno. Živimo u više paralelnih stvarnosti i onima koji prednjače sve je teže. Međutim, svrha manifestacije Evrosonga je pozitivna. Održavanje i stvaranje kontakata među državama, nacijama, kulturama, pohvalno je, u bilo kakvoj formi. Evroviziju treba shvatiti kao nameru da na trenutak sa drugima podelimo dobru volju. Na koji način vi osmišljavate scenski nastup? Ko vam je od saradnika najdragoceniji? - Kao što sama osmišljavam svoj izgled, sama smišljam i scenarija za svoje koncertne nastupe i performanse. Najpotrebniji su mi organizatori i dobri realizatori mojih zamisli. Scenske kostime sama sama dizajnirala, sve dok nedavno nisam upoznala modne kreatore meni sličnog senzibiliteta. Značajni u tom lancu su frizeri, krojači, modelari svih delova odeće, obuće. Svodeći više od trideset godina muzičke karijere, došla sam do fascinantnog podatka: hiljade koncerata, hiljade TV nastupa i intervjua, foto-sesija, stotine kostima, unikatne obuće. U mojoj karijeri je učestvovalo više hiljada muzičara, tonskih inženjera, snimatelja, krojača, obućara, režisera, scenarista, dekoratera, frizera, dizajnera, marketinških stručnjaka, i ogroman broj realizatora: menadžera, organizatora, producenata, telohranitelja. Uspeha ne bi bilo bez svih njih. Uvek ste promovisali marginu. Koji je vaš stav o institucionalizaciji iskrenih i „čistih” pobuna? Da li smatrate da i samo omasovljenje inicijalne ideje znači gubitak slobode? - Svaka avangarda po pravilu postaje mejnstrim. Prirodan tok razvoja svesti i napretka civilizacije jeste masovno prihvatanje novih ideja i rešenja koje se integrišu u društvo. Sloboda se osvaja svakim iskorakom. Problem može imati samo umetnik ili naučnik čije ideje presuše i koji nema sposobnosti da otvori novo polje eksperimenta. Pank je u teoriji odavno mrtav, da li je tako i u praksi? Ako nije, mislite li da je samo preimenovan? - Pank i rokenrol isto su ime za „slobodu”, te nikako ne mogu biti mrtvi. Mogu se pojavljivati u različitim oblicima, ali ideja o slobodi ne može umreti, kao što ne može umreti ni čovekova potraga za njom. Pank je izraz bunta, antikonformistički kulturni koncept moje generacije. U njegovoj osnovi je anarhičnost kao kontrateza uljuljkanom konzumentskom društvu. Antiglobalistički pokret čini nešto slično. Da li je evrovizijska pobeda finske grupe „Lordi” 2006. godine bila znak da je prevladao novi senzibilitet na globalnom nivou? - „Lordi” su bili „šarmantan” šamar evrovizijskoj banalnosti. Veoma duhovito! Slično lutka-ptici koja je ove godine kandidovana. Izgledalo je kao da se na trenutak u evrovizijsku infantilnost uselila stvarnost. Međutim, iako su gledaoci rado prihvatili promenu sadržaja, oni koji nisu sposobni da prate komplikovana rešenja vratili su je unazad, na svoj nivo. Kako komentarišete potonju pobedu Marije Šerifović? - Marija Šerifović je ponudila dobru pesmu i dobru interpretaciju. A uskoro ćemo videti hoće li ovo biti godina pobede neke cirkuske atrakcije. Moja predviđanja su da hoće. Na koji način ste došli na ideju da pokrenete projekat „Pod zlatnim suncem Srbije”? - Projekat okupljanja svih Srba sveta je izrastao iz istoimene pesme. Kada su marta 2004. godine ne Kosovu uništene naše svetinje, kompozicija koju smo moj brat Goran i ja prethodno napisali, dobila je puni smisao. Priroda mi ne dozvoljava da budem nemi posmatrač nestajanja naroda i tradicije iz kojih potičem. U osnovi mog stava prema stvaranju i životu je ljubav. Oduvek činim ono što smatram dobrim za svoje okruženje. Provela sam veći deo života u dijaspori, i shvatila koliko je teško održati identitet, predstaviti sebe, svoj narod i svoju kulturu drugima. Cilj ovog projekta je da se ujedinimo u rešenosti za opstanak srpskog naroda, a da to učinimo na način koji govori civilizovanim jezikom. Želim da afirmišemo vrednosti za koje smatram da krase ovu naciju. Pri tom ne mislim samo na kulturno nasleđe, ekonomske i intelektualne domete, već i na osobine kao što su moralnost, pravdoljublje, dobra volja prema drugom. Šta očekujete od najnovijeg CD-a/DVD-a nakon skorašnje promocije? - Godinama me mnogi pitaju gde bi mogli da pronađu pesme koje su voleli i rado slušali pre mnogo godina. Ovo je prilika da ih sačuvaju. Kompozicije i video-spotovi na disku su svedočanstvo vremena. U njima je sačuvana energija i kreativnost brojnih ljudi, i smatram da su vredni opstanka. Mislite li da je učešće umetnika pri rešavanju važnih političkih pitanja uticajno? - Kao koordinator reforme muzičke industrije pokrenula sam niz procesa. Inicirala sam osnivanje Komisije za borbu protiv piraterije i počela borbu na više frontova, kako među stručnjacima, tako i u široj javnosti. Predložila sam i lobirala zakone kao što je Zakon o konfliktu interesa, koji je sada šesti član Ustava RS. Javnost je uz moje česte medijske istupe konačno prihvatila činjenicu da je piraterija kršenje zakona i zloćudna navika društva koja umetnicima uskraćuje pravo na rad. Borila sam se da profesionalne organizacije podstaknem na promenu poslovanja. Osnovala sam više profesionalnih tela na nivou Ministarstva za kulturu, sa ciljem zaštite umetnika i proizvođača u kulturnoj industriji. Umetnici mogu da deluju efikasno, ali je uloženi trud zaista prevelik. Moja umetnost je trpela zbog ovog angažmana. Pored toga, mediji, diskografi i pojedinci su se ogorčeno protivili mojim inicijativama i veoma me vešto i sistematski uklanjali iz javnosti. Kako danas sagledavate svoju tridesetčetvorogodišnju umetničku karijeru? - Kao put pun izazova, turbulencija, promena, traženja, eksperimenata, upornosti i doslednosti, padova i uvek ponovnih podizanja. Kao potragu za slobodom, boljim svetom, savršenijim okruženjem. Kao želju da saznam sve što se na ovom svetu može saznati... kao otvorenu „radionicu za popravku duše, uma i tela”.