Medvedev – modernizator, Putin – motor

Smena na vrhu vlasti kao da je ubrzala politički život u Rusiji. Pred očima javnosti nije više aktivnost samo šefa države koji inicira sve najvažnije događaje u zemlji i drži sve pod kontrolom, nego dvojica lidera, od kojih jedan crpi svoju snagu iz položaja na kome se nalazi, a drugi svom novom radnom mestu, do juče „tehničkom”, daje moć kreatora najvažnijih državnih promena. Za naše čitaoce, navikle na beskonačna predizborna i postizborna „nadgornjavanja”, kombinacije i kalkulacije, nije na odmet skrenuti pažnju na brzinu kojom je posle izbora formirana nova vlast. Odmah nakon inauguracije, novi predsednik Dmitrij Medvedev preložio je Državnoj dumi Rusije Putina za premijera, a ovaj je u rekordnom roku sastavio vladu. Posle odluke parlamenta, donete već sutradan, u roku od četiri dana (tri od njih su bila praznična) novi premijer je formirao svoj kabinet i krenula je ubrzana aktivnost na rešavanju problema, kao što su i obećala dvojica lidera tokom predizborne kampanje. Danas, deset dana od promena na političkom vrhu Rusije, može se naslutiti odgovor na najvažnije pitanje o prirodi „dvovlašća” u zemlji – posle proslave Dana pobede, najvažnijeg praznika u Rusiji, na kome su se pojavljivali zajedno i koristili svaku priliku da kažu pokoju lepu reč jedan o drugom, Medvedev i Putin su krenuli svaki svojim poslom. Formiranje vlade i predsedničke administracije bez velikih i dramatičnih promena, amortizovalo je blagu napetost koja se pojavila u očekivanju da se vidi ko će biti jači. Promenom nekih običaja, kao što je, recimo, ukidanje redovnog sastanka predsednika sa vladom, ponedeljkom, na kome je Putin delio zadatke a nekad, najblaže rečeno, i kritike, a premijer i ministri morali da slušaju, izbegnuta je situacija u kojoj je suviše vidljivo ko je glavni, a ko potčinjeni. Novi premijer je, zahvaljujući nekim zakonskim izmenama, oslobođen nepotrebnih tehničkih problema, a formiranjem Prezidijuma vlade – i svakodnevne kontrole rada ministara. NJemu je ostalo da se bavi strateškim pitanjima, i onim što je u ruskoj ekonomiji danas najvažnije – naftom. To nije teško razumeti – cene crnog zlata, koje su već odavno prevazišle „granicu snova”, skaču skoro svakodnevno, a u zemlju se uliva reka dolara od izvoza. Ipak, sa pojedinim zemljama skoro redovno dolazi do sporova o njenom tranzitu u Evropu. Posebno je situacija nezgodna u odnosima sa „bivšom braćom” – zemljama kroz koje prolazi naftovod „Prijateljstvo”. Najveći svetski sistem magistralnih naftovoda sagrađen 1960. godine za transport nafte iz Sibira u istočnu Evropu, koji prolazi kroz Rusiju, a onda se grana na dve grane – severnu koja ide kroz Belorusiju, Poljsku, Nemačku, Letoniju i Litvaniju, i južnu – kroz Ukrajinu, Češku, Slovačku i Mađarsku, sve češće donosi Rusiji probleme. Nezadovoljna što je zbog presušivanja kraka „Prijateljstva” koji ju je snabdevao naftom, primorana da dovozi naftu iz Rusije morskim putem, i plaća je daleko skuplje, Litvanija je iskoristila pravo veta da po drugi put blokira potpisivanje Sporazuma o partnerstvu i saradnji između Rusije i EU. Prema zvaničnoj verziji, grana naftovoda koja je spajala Rusiju sa letonskom lukom Ventspil, preko litvanske teritorije, prestala je da funkcioniše 2006. godine, zbog kvara. Litvanci smatraju da je naftovod presušio zato što su svoj koncern „Mazeiku nafta” umesto „Rosnjefti”, prodali poljskoj kompaniji “Orlen”. Nevolje Moskvi zadaje i prijateljska Belorusija. Nedavno je Aleksandar Lukašenko, odgovarajući na stalne pokušaje Zapada da uvede sankcije Belorusiji, zapretio da će u tom slučaju zavrnuti slavine Evropi, podsetivši da preko njene teritorije ide „polovina nafte, polovina naftnih derivata i 30 procenata gasa”. Da bi zadržao status pouzdanog snabdevača energentima do čega je Putinu veoma stalo, on je odlučio da jednim udarcem ubije dve muve – na jednom od prvih putovanja u svojstvu premijera, on je „overio” maršrutu novog naftovoda, pod nazivom BTS-2, koji će spojiti grad Uneču u Brjanskoj oblasti i Ust-ugu na obali Finskog zaliva. Kad već nema prijateljstva s bivšim republikama, očigledno je da ni naftovod s takvim imenom ne može da funkcioniše. Naravno, i kad se pusti u rad novi BTS-2, „Prijateljstvo” neće nestati, ali neće moći da se koristi kao strateško oružje, prosto zato što će postojati alternativa. Ali, to je samo deo problema čijeg se rešavanja prihvatio Putin. Prognoza stručnjaka da se ne može beskonačno ispumpavati nafta iz zemlje bez ulaganja u ispitivanje terena i nova nalazišta, pokazala se tačnom. U februaru je obim proizvodnje počeo da pada, pa Rusija može da povećava prihode od crnog zlata samo od povećanja cena. Ali svima je jasno da i tome mora doći kraj, pa je Putin odlučio da reši jedan od osnovnih problema proizvođača nafte – da ih privremeno oslobodi poreza i akciza, i obaveže da ulažu u izviđanje terena i opremu koja bi obezbedila bolju eksploataciju. Odluka novog premijera dovela je do naglog skoka akcija na tržištu koje je povezano sa naftom i gasom, dostigavši apsolutni maksimum 14. aprila, na dan kada je Putin objavio „odmor od poreza”. Ponovo su se pojavile prognoze svetskih finansijskih eksperata da će Rusija u 2008. biti najprivlačnija zemlja za investicije. „Fajnenšel tajms” zbog toga 2008. naziva istorijskom godinom, najavljujući da će zahvaljujući visokim cenama nafte i razvoju potrošačkog sektora, Rusija biti uspešnija čak i od Brazila, Kine i Indije, koji su poslednjih godina iznenadili svet svojim brzim razvojem. Drugi važan problem čijeg se rešavanja premijer prihvatio, jeste problem proizvodnje hrane – prema statističkim podacima, veliki gradovi Rusije uvoze oko 70 posto prehrambenih proizvoda, a prosek u zemlji je 40 posto. U vreme kad već počinje kriza hrane u svetu, Rusija, koja ima sve prirodne uslove, može i mora da se pobrine ne samo da proizvede onoliko koliko je njoj dovoljno, nego i da veliki deo izveze. Doneta je odluka o ogromnim ulaganjima u poljoprivredu i stočarstvo, zakonodavni organi su se pobrinuli za zaštitu domaćih proizvođača. Dosadašnja praksa da se uvozi meso iz zemalja u kojima je država raznim beneficijama pomagala proizvodnju omogućivši tako nisku izvoznu cenu, i time gušila ruske farmere kojima donedavno niko nije pomagao, moraće da bude prekinuta... Priča o tome da Rusija može da snabdeva sebe pšenicom, i još da izvozi, koja se samo nostalgično pominjala kao sećanje na stara dobra vremena, od ove godine mora postati stvarnost. Uložena su ogromna sredstva u setvu koja je upravo počela, a određeni su i ljudi čija će obaveza biti da prate da ta sredstva budu namenski iskorišćena. Na drugoj strani, nije ništa manje aktivan ni novi predsednik Rusije. Od 7. maja, kad je stupio na dužnost, on je uspeo da obezbedi nekoliko važnih promena donoseći ukaze koji treba da olakšaju i ubrzaju ekonomski razvoj zemlje. Prva i veoma važna odluka odnosila se na malu privredu koja se guši u suvišnoj papirologiji i beskrajnim kontrolama – zabranjeno je raznim organima kontrole da bez razloga upadaju u firme tražeći povod da ih kazne, ili još tačnije, da iz njih izvuku mito kako ne bi bili kažnjeni. Prema predsedničkom ukazu, biznis će se redovno kontrolisati jednom u tri godine, a za sve kontrole mimo toga, moraće da postoji ozbiljan razlog. Pri tome, vanredne kontrole neće moći da odobri lokalna vlast, već će odluka morati da se donese na višem nivou. Za započinjanje sopstvenog biznisa više neće biti potrebna gomila dokumenata za čije su prikupljanje bile potrebne godine – ili su se dobijali potkupljivanjem činovnika, već će biti dovoljno obavestiti poreske organe da je firma počela sa radom. Sve je to neophodno da bi se postigao cilj postavljen u dugoročnom planu razvoja zemlje do 2020. godine, prema kome će se 60-70 posto aktivnog stanovništva Rusije baviti malom privredom, i tako dovesti do bržeg rasta ekonomije. Medvedev je požurio i da ostvari jedno od najvažnijih predizbornih obećanja, da započne sistemsku borbu protiv korupcije. „Korupcija u Rusiji se pretvorila u sistemski problem. Tom sistemskom problemu moramo da suprotstavimo sistemski odgovor” – rekao je on ovih dana objašnjavajući svoju odluku da osnuje Savet za borbu protiv korupcije kojim će i rukovoditi. Osnovana je i radna grupa za koordinaciju rada federalnih organa izvršne vlasti i organa izvršne vlasti u subjektima Ruske Federacije, koju će predvoditi šef predsedničke administracije Sergej Nariškin, a državno tužilaštvo je zaduženo za koordinaciju pravosudne delatnosti u toj oblasti. U svom programskom govoru na ekonomskom forumu u Krasnojarsku sredinom februara, Medvedev je izjavio da je neophodno doneti specijalni antikorupcioni plan i da će to biti završeno za nekoliko meseci. Na taj plan nije zaboravio ni tokom inauguracije. Po njegovoj zamisli, u planu moraju biti predviđene najrazličitije mere – od pooštravanja kazni, do vaspitanja činovnika i građana. Plan Dmitrija Medvedeva uključuje tri važna dela – likvidaciju uslova za pojavu korupcije koja podrazumeva modernizaciju antikorupcijskog zakonodavstva, izmene u Krivičnom pravu i procesima koji su vezani za međunarodne obaveze Rusije, kao i sa situacijom u zemlji. Mnogo je složenije, ali i neophodno, stvaranje antikorupcionih stimulansa, među kojima je najvažnija svest osobe koja treba da dobije mito da će je to obeležiti za čitav život i značiti kraj cele karijere. Posebnu pažnju, smatra predsednik, treba posvetiti „odnosu društva prema korupciji” i „stvaranju antikorupcijskih standarda ponašanja”. Mora se insistirati „na prozračnosti sprovođenja državnih procedura – tendera, administrativnog regulisanja, stvoriti podsticajna poslovna klima”. Medvedev je zatražio i da se uvede kontrola imovinskog stanja državnih službenika i sudija, kao i nova verzija kodeksa ponašanja državnih službenika. Da je korupcija jedan od najvećih problema Rusije danas, nije nikakva tajna. I do sada su donošene mnogobrojne mere za njeno smanjenje ali nikad nisu bile ovako kompleksne i nisu dale naročite rezultate. Zato Medvedev u svom govoru o korupciji insistira na izmeni svesti naroda, kao glavnom faktoru borbe. Najnovija istraživanja pokazuju da su predstavnici biznisa prilično skeptični kad je reč o iskorenjivanju korupcije – njih samo 26 posto smatra da će se antikorupcijski zakoni efikasno primenjivati, dok čitavih 70 posto misli suprotno. Zaista, sve dok nije sramota primiti ili dati mito, sve dok to ni na koji način ne utiče na karijeru državnog službenika i dok nikome nije neobično da se čovek koji je bio premijer i nosi nadimak „Miša (Kasjanov) 2 posto” angažuje u političkom životu, neće biti željenih rezultata. Ipak, stvari se menjaju – u poređenju sa situacijom od pre pet godina, 54 posto ispitanika smatra da se antikorupcione mere primenjuju efikasnije, 42 posto tvrdi da se situacija izmenila na bolje, a samo četiri posto da je sve postalo gore. Glavna briga Medvedeva biće poveća­nje standarda stanovništva, pa se njegov prvi ukaz odnosio na status invalida, sle­deći na povećanje prihoda i poboljšanje uslova života vojnika i oficira... Tako je počela epoha „dvovlašća” u Rusiji koja zasada savršeno funkcioniše. Skeptici upozoravaju da je rano za donošenje zaključaka, da je ovo tek početak i obavljanje poslova o kojima su akteri imali vremena da se unapred dogovore. Ali u životu nikad ne može biti sve predviđeno ni isplanirano. Biće iznenađenja, na koja se mora reagovati odmah, bez dogovaranja. Kako će se u tom slučaju ponašati svemoćni predsednik Rusije i premijer najjače vlade koju je Rusija ikad imala, i u čijem delokrugu, sasvim sigurno, neće biti samo ekonomski problemi, ostaje da se vidi. U svakom slučaju, oni danas zajedno vode bitku protiv korupcije, inflacije, za ekonomski razvoj, modernizaciju, za ostvarivanje plana za prosperitet Rusije. Medvedev je u podeli posla dobio ulogu „modernizatora”, a Putin ulogu „motora” ekonomskog razvoja i „stabilizatora”. Ako ostvare samo deo obimnog plana koji je zacrtan, ostaće zabeleženi u istoriji Rusije kao prvi rukovodioci koji su uspeli da organizuju da ogromno bogatstvo zemlje „radi” za njene građane. Od mnogih naftom bogatih zemalja sveta, zasada je to uspela samo Norveška.