Avganistan razdora

Na čiji trošak bi Evropljani trebalo da se osećaju bezbednim? Rejmond Milen, američki pukovnik u jednom od vojnih instituta te zemlje, navodi da se to pitanje postavlja još od Drugog svetskog rata, ali da se kod vlada Evrope uvrežila navika da se pristigli račun uvek nekako propusti dalje. Iskustvo SAD kaže – obično Americi. Predsednik Truman je još očekivao da će to, naprotiv, biti sasvim drugačije. Verovao je da će sile na kontinentu podmetnuti leđa pod teret, time što bi „obnovile svoje armije, čim se ekonomski oporave”. Ali, očekivanje je, pokazalo se, bilo izlišno. Evropski državnici su radije izabrali nerecipročni oslonac na SAD, koje su iz tih razloga na kontinentu ostavile nekoliko svojih divizija. I tako do kraja hladnog rata. Razlog opuštenosti? Milen je uočava u prevelikoj ušuškanosti evropskog Zapada, unutar blagodeti svog životnog standarda i dobre socijalne zaštite. Saznanje da su, bude li ne daj bože potrebno, Amerikanci tu, u Evropi, i da je slobodni svet do poslednjeg pod američkom nuklearnom zaštitom, pomagalo je podrazumevanju da je to nekako i dužnost SAD. Možda tako nije glasno govoreno, ali lideri se jesu tako ponašali – time što, predvodeći svoje politički ranjive, vrlo često koalicione, pa prema tome i kompromiserske vlade, nisu prihvatali rizik sudara s raspoloženjem biračkog tela. Dabome, potkresujući izdatke za standard i socijalnu zaštitu, u korist izdašnijih budžeta za odbranu. Nije, ukratko, trebalo trpati u stomak, nego u čelik. Tek okončanje hladnog rata nije promenilo ništa u ponašanju. Evropski NATO saveznici su sada pak očekivali „dividende mira”, te su još i dalje smanjili svoje već male procente dohotka za odbranu. Rezultat? Nepouzdanost evropskog „čelika”. Debate, koncepcije, prestrojavanja, ali u krajnjem – i dalje ono isto prećutno očekivanje da je u slučaju nepogode EU pod kišobranom Amerike. Da li su ovo, i još bezbroj sličnih glasnih razmišljanja Amerikanaca (političara, stručnjaka, novinara... ) samo prilog istoriografiji, recimo povodom predstojeće šezdesete godišnjice Atlantskog pakta? Ne, nisu. Reč je o sve jasnijoj aluziji da je Avganistan, u koji se (piše američka štampa) mora uputiti još sedam hiljada Amerikanaca (čime se ljudstvo SAD na tom ratištu zaokružuje na čak četrdeset hiljada), test korisnosti daljeg opstanka NATO-a. Vašington ne skriva razočaranje zbog nespremnosti pojedinih saveznika (na primer, Nemačke) da energičnije priskoče „šlemovima” na vrućem prostoru, umesto patroliranja i rada sa civilima na mirnoj teritoriji. S obzirom na to da će rat u Avganistanu izgleda trajati, uz mogućnost i da se izgubi, Amerika ne objavljuje da li će i kada istupiti iz pakta, angažovanog protiv talibana. Ali u pisanju pojedinih stručnjaka ima nagoveštaja čime bi sadašnji NATO eventualno mogao biti zamenjen. Verovatno sistemom američkih pojedinačnih saveza, sa Evropljanima spremnim da vernije slede vojni putokaz SAD, a uočavaju se i na zapadnom i istočnom krilu EU. Kao evropski stubovi tog eventualnog sistema pominju se Britanija i Francuska, zemlje sa vojničkom tradicijom i iskustvom dejstva „na prvi poziv”. Holandija i Danska, koje su računale na vojnu saradnju s Nemačkom, okreću se po navodima pojedinih komentatora bliže Britaniji, tobože razočarane nespremnošću Berlina, da Nemačka bude stožer sistema. Britansko-francuska „osovina”, o kojoj je sa entuzijazmom govorio predsednik Sarkozi (nedavno, kao gost Londona), prihvaćena je kao potvrda teze. Najviše zbog pojedinosti da je predsednik Francuske pre toga, raširenih ruku posetio i Vašington, pompezno objavljujući „povratak” Pariza atlantskoj porodici i Americi. Na istočnom kraju, SAD najviše računaju s Poljskom, vernim saveznikom i od nedavno agilnim propagatorom obaveze većih izdvajanja EU u svrhu jačanja vojne moći. Međutim, i s Rumunijom, bez obzira što Bukurešta nema u klubu „antiruskih ksenofoba”, kako se o Poljskoj i zemljama Baltika izrazio Rus pri EU, Sergej Jastržembski. Kako i Poljska i Rumunija intenzivno razvijaju veze s Londonom, rešenje ponuđene slagalice sugeriše se ukazivanjem na izrastajuće centralno mesto Velike Britanije – tradicionalno najvernijeg saveznika SAD u Evropi. Ili, kraće, ukazivanjem na američko-britansku vojnu osovinu, iskaljenu tokom Drugog svetskog rata. To možda ne bi rešilo problem bezbednosti Evrope (naprotiv, mogućno je da bi je otvorilo unutrašnjem rivalstvu, i time potkopalo stabilnost EU), ali odgovorilo bi američkim potrebama. Ovog trenutka, one se definišu u svetlu snažne fascinacije Rusijom, i nastojanjem da se bivše sovjetske republike, ukoliko je izvodljivo – sve odreda uključe u sistem NATO. To znači, da se Ukrajini i Gruziji, propuštanjem na stepenik bliže formalnom članstvu, vrata otvore već sada, do kraja godine. Dalje, da se sruši s vlasti Lukašenko, i da se istovetno postupi s Belorusijom. A da se „regrutni pozivi” onda razašalju i saveznicima Rusije u centralnoj Aziji. Srećom, ima vremena. Rat u Avganistanu nije završen, te pitanje demobilizacije NATO-a, a pogotovo eventualno istupanje SAD iz saveza, nije još na stolu. Možda će uslediti pobeda saveznika. A možda SAD, kroz pojedinačne osvrte kompetentnih u javnosti, žele da samo malo uzdrmaju i probude saborce iz rovovske letargije.