Cvetković broj 1?

Boris Tadić još nije izabrao. To je najtačniji odgovor na pitanje ko će biti mandatar koalicije Za evropsku Srbiju ukoliko ona obezbedi skupštinsku većinu. Drugi odgovor je da je to najbolje čuvana tajna Tadića i demokrata. On ima mnogo više šanse da bude prihvaćen kao istinit i od strane prosečnog građanina Srbije i od političkih protivnika srbijanskih Evropljana iako – nije istinit. A ne može biti istinit, naročito u situaciji kada se i američki ambasador i najuticajniji tajkuni iznenađuju sklapanjem dogovora radikala, DSS i socijalista u Beogradu. Koliko u nedelju su bili sigurni da tog dogovora neće biti. Štaviše neki od najuticajnijih tajkuna su bili sigurni da će Boris Tadić i Ivica Dačić napraviti koaliciju i u Beogradu i u Srbiji bez obzira na sve teške reči i pretnje koje šefu socijalista – po tvrdnji njegovih drugara – u lice saopštavaju ljudi iz okruženja Vojislava Koštunice. I dok Dačiću „pale vatru na grudima” u DS i dalje govore da bi mogli u koaliciju i sa DSS pod uslovom da Koštunica nije premijer i onda odmah, bez uzimanja vazduha, nastavljaju da znaju da je to čista utopija jer nema tih jankovića i parivodića koji bi smeli da stanu pred Aleksandra Nikitovića, šefa kabineta Vojislava Koštunice, koga mnogi smatraju tvorcem nove političke filozofije koštunjavih. U DS poslednjih dana sve češće razmišljaju i da se možda vlada neće napraviti pa da će se ići na nove izbore. Uslov za to je da Dragan Marković Palma i Jovan Krkobabić odlučno kažu da neće sa radikalima i DSS, odnosno da u njima ne vide snage koje će gurati ka Evropskoj uniji. Iskreno, ovo više liči na sanjarenje demokrata zasnovano na najnovijim istraživanjima po kojima su oni izašli na 40 odsto, bez G17, SDP SPO, LSV; SRS – 30, DSS – 10, SPS – 6, LDP – 5 odsto. Po ovom istraživanju kada bi sada bili izbori koalicija Za evropsku Srbiju bi imala 113 mandata, SRS – 75, DSS-NS 29, SPS – 16, LDP- 13, SVM – 4. Na novim izborima tadićevci bi sigurno bili jedini pravi dobitnici, radikali, koštunjavi i socijalisti bi bili gubitnici, naročito što bi demokrate tada svoju koaliciju mogli da prošire i PUPS-om i Jedinstvenom Srbijom i LDP-om (Da su na održanim izborima 11. maja išli zajedno koalicija oko DS i LDP imala bi 120 mandata i očas bi napravili vladu sa manjinama). Realnije je da će Tadić ponovo morati da razmišlja o mandataru samo ako se dogovori o vladi sa koalicijom čiji su stožer socijalisti. Pre izbora od 11. maja demokrate su testirale nekoliko mogućih kandidata. Odmah je bilo jasno da dvojica potencijalnih kandidata ne dolaze u obzir: Vojislav Koštunica, ako se pravi vlada sa DSS; i Mlađan Dinkić, što je utvrđeno koalicionim dogovorom G17 i DS. Najekscentričnija ideja je bila da mandatar bude Irinej Dobrijević. Vladika SPC svakako ima dobar odnos sa Zapadom i Istokom, svetski je čovek, staložen, inteligentan, teško ga je napasti čak i ako mrzite demokrate. Ipak, to je bila samo ideja koja govori o kreativnim sposobnostima Tadićevog okruženja i nije uzimana u ozbiljno razmatranje. U Tadićevom okruženju je napravljen i foto-robot budućeg premijera. Trebalo bi da on bude cenjeni makroekonomista, koji nema dodira sa tajkunima, nema mrlje u karijeri, za kojim se ne vuku repovi afera, koji je stručan naročito u oblasti socijale – penzije, plate, radno pravo i koji ima dobre kontakte sa svetom. Dakle u dve reči: Gordana Matković. Ona jeste bila kandidat i pred izbore u januaru 2007. godine. Ipak, u vreme kada je privid važniji od stvarnosti, ona ima jednu neoprostivu manu: ne ume da glumeći zavodi birače. Od osmoro kandidata koje su demokrate proveravale u anketama javnog mnjenja (Dušan Petrović, Dragan Šutanovac, Gordana Matković, Dragan Đilas, Mirko Cvetković, Vuk Jeremić, Bojan Pajtić, Božidar Đelić) biračima je najpoznatiji Božidar Đelić. U pominjanom istraživanju u Srbiji su sinonim za premijera Đelić, Koštunica i Tomislav Nikolić. Kada pitate birače „Ko bi po vama trebalo da bude premijer?” po 12 odsto kaže Đelić i Koštunica, a 11 odsto Nikolić. Demokrate se nisu mnogo trudile da odgovore na pitanje radikala zašto Đelić više nije njihov kandidat za premijera. Verovatno neće ni da odgovaraju na to pitanje, a francuskom đaku su namenili mesto potpredsednika vlade zaduženog za evropske integracije. U njihovoj zamišljenoj vladi potpredsednici bi bili i Ivica Dačić i Mlađan Dinkić. Dušan Petrović i Dragan Šutanovac, bez obzira na svoju poznatost u javnosti, ne ispunjavaju jedan od bitnih kriterijuma „konkursa” za kandidata za premijera – nisu ekonomisti. I za njih važi isto što i za Đelića: mišljenje javnosti ne mora i ne treba da bude presudno u izboru kandidata za premijera. Za taj izbor važniji su strategija partije, mogući koalicioni partneri, neposredni zadaci buduće vlade, sposobnost saradnje sa ljudima koji imaju drugačiju političku i ekonomsku filozofiju... Vuk Jeremić i Dragan Đilas su ljudi koji su u očima javnosti najviše porasli. Đilas je napravio čudo u Beogradu. Pre nekoliko meseci u ispitivanjima javnosti kao kandidat za „gradonačelnika” Beograda nije postojao niko osim Aleksandra Vučića. Đilas je uspeo da pobedi Vučića uprkos tvrdnjama da čovek „žute” kose nema šta da traži u politici u Srbiji. Istovremeno je popravio predstavu o sebi u očima javnosti iako je ceo Beograd ispisan parolom „Đilas tajkun”. U njegovom slučaju potvrđuje se da u Srbiji ne važi pravilo „Ništa ne uspeva kao uspeh”. Protivnik Đilasa su i njegova uspešnost i njegova ambicioznost i svađe sa političkim protivnicima ali i sa tajkunima. Postoji teorija da je mesto gradonačelnika izgubio zbog spora oko vlasništva nad zemljištem u beogradskoj luci. Uz sve to, veruje se da Đilas neće odustati od Beograda u skorije vreme. Jeremić je po odnosu dobrih i loših ocena javnosti (36 odsto pozitivnih, 32 odsto negativnih) na trećem mestu smenio Aleksandra Vučića u najnovijem ispitivanju javnosti. (Na prvom mestu je Tadić sa 49 odsto pozitivnih ocena i 31 negativnom, na drugom Tomislav Nikolić sa 37 pozitivnih i 43 negativne.) Wegova komparativna prednost je i što ga politički protivnici nisu napadali, naprotiv, čak su ga i hvalili. Najveći plus trenutnog ministra spoljnih poslova je što Tadić u njega ima poverenje veće nego u ostale. Iako nije ekonomista, Jeremić bi bio dobar „lovac” na strane investicije, kao što je bio uspešni lobista za srpsku stranu povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosmeta. Ipak, veruje se da je Tadiću i dalje potreban Jeremić na mestu ministra spoljnih poslova. Bojana Pajtića je u razgovorima o kandidatu za premijera Tadić često pominjao. Trijumf demokrata u Vojvodini možda je još povećao poverenje predsednika Srbije u predsednika vojvođanske vlade. Sklon osluškivanju glasa javnosti, Tadić je mogao da primeti da ona Pajtiću i dalje pamti bodrumsko glasanje, kao i da južno od Save i Dunava ne prave značajniju razliku između njega i Nenada Čanka. Pre nedelje u kojoj je saopšteno da SPS u Beogradu ide u koaliciju sa dvojicom Vojislava – Šešeljem i Koštunicom – Mirko Cvetković, trenutni ministar finansija bio je kandidat broj 1 za mesto premijera u vladi koju bi pravili koalicija oko demokrata, socijalisti sa partnerima i manjine. Strateška prednost Cvetkovića je što je lišen političkih ambicija, zbog čega i nije ulazio u bilo kakve političke sukobe. On nema jako uporište u stranci poput Šutanovca i Petrovića i neće biti opterećen partijskim lobijima. Za njega se ne lepe ni afere pa čak ni radikali nisu mnogo koristili optužbe Komisije za borbu protiv korupcije, kao što ih ni tabloidi nisu citirali u ozbiljnijoj količini. Cvetković uživa i poverenje najmoćnijih privrednika Srbije koji veruju da on za razliku od klasičnih političara sasvim dobro razume privredu i njene potrebe. U Srbiji se mora slušati i glas ključnih biznismena baš kao i u ostatku sveta. Tadić to zna jednako koliko i Dinkić. Zato su se obojica ovih dana čuli i videli sa Miroslavom Miškovićem, najmoćnijim srpskim privrednikom, i utvrdili zajedničke interese. U ostvarivanju zajedničkih ciljeva Cvetković može da bude samo koristan saigrač, nikako ne može da bude remetilački faktor. Ako bi demokrate pravile novu vladu Srbije Tadićev prvi izbor za premijera bio bi najverovatnije Mirko Cvetković, drugi Bojan Pajtić, treći Vuk Jeremić. Naravno, pre toga je neophodno da Tadić uopšte dođe u priliku da on bira mandatara, a ne da samo mora da se složi sa izborom drugih.