Zašto je teško biti homo?

Evrosong u Beogradu prošao je, prema prvim podacima, bez incidenata, uz mnogo muke gej organizacija da zaštite očekivano veliki broj gostiju homoseksualaca. Osamdesetih godina dvadesetog veka homoseksualizam je izbačen iz medicinskih, psihijatrijskih klasifikacija i izbrisan iz spiska bolesti, a “Evrosong” 2008. godine su organizacije homoseksualaca u Srbiji videle kao prvu priliku da pozovu i ovdašnje zvaničnike i medicinske stručnjake da se i oni izjasne o tome da li je homoseksualnost bolest. Od 1973. godine, inače, prava koja se odnose na seksualnu orijentaciju i seksualno funkcionisanje manjinskih seksualnih grupa – homoseksualaca, lezbijki, biseksualaca i drugih – ušla su u grupu osnovnih ljudskih prava. Iako su mnoge zemlje dozvolile brak između homoseksualaca, to pitanje je ipak ostalo kontroverzno, nabijeno predrasudama neretko i samih istraživača, kao i prvorazredno političko i društveno pitanje. Zbog neretko emotivnog odnosa heteroseksualnih istraživača i predrasuda većinske homoseksualne grupe (prema nekim istraživanjima taj odnos je 80 prema 20 odsto), ostalo je nejasno šta je medicina otkrila poslednjih decenija što je promenilo shvatanje o homoseksualcima, čije su potrebe kroz vekove bile u tajnosti. Seksualni psihoterapeut Qubomir Erić kaže da, nažalost, medicina nije otkrila ništa epohalno, ali je odluka doneta iz društvenih, kulturnih i političkih razloga, kao opravdana zaštita pripadnika jedne manjinske grupe koji nisu imali odgovarajuća ljudska prava. Da li to znači da u toj odluci medicina nije imala odlučujuću reč? - Da, to upravo to znači. Problem homoseksualizma je prerastao okvire medicine i postao prvorazredni društveno-politički problem koji je tako rešen. Kako je humana seksualnost uglavnom bila pod okriljem psihijatrije, takva odluka je prepuštena njima. Da li je to ispravan postupak? - Da, u potpunosti. Ali, pozadina te odluke najbolje se može razumeti kada se poznaje istorijski razvoj odnosa društva i medicine prema homoseksualizmu. Pouzdano se zna da se homoseksualna aktivnost u nekom obliku odvijala u većini, ako ne u svim ljudskim kulturama, odobravano ili osporavano. U antičkoj Grčkoj i Rimu homoseksualna aktivnost oba pola bila je široko rasprostranjena i opštetolerisana, veličana je u filozofskim spisima kao najviša forma ljubavi. Međutim, voljna homoseksualnost odraslih ismejavala se i karikirala u književnim i istorijskim komentarima. Kako je religija uticala na odnos prema homoseksualizmu? - Judeohrišćanska kultura izvorno nije bila snažno antihomoseksualna. Preljuba je jedini seksualni čin koji zabranjuju Deset zapovesti. U kasnijim prehrišćanskim vremenima Jevreji su sve više osuđivali homoseksualnost i zbog njene veze sa paganskim kultovima i zato što se verovalo da je protiv Božjeg zakona da muškarac troši seme neprokreativno. Rađajuća hrišćanska kultura nastavila je hebrejski trend povećanja neprijateljstva prema homoseksualnosti i oblikovala je i seksualno pravo po kome je homoseksualnost postala kapitalni prestup u nekim oblastima. Vremenom, zakonske sankcije protiv homoseksualnih činova svih vrsta uveliko su se umerile ili nestale širom zapadne kulture, ali i pored toga društveni stavovi najčešće su ostali blago do intenzivno negativni. U medicini i seksologiji 19. veka, tada poznati evropski seksolozi Morel, Manjan i Rihard fon Kraft-Ebing, homoseksualnost su shvatali kao urođenu konstitucionalnu degenerisanost. To je bio razlog da se društvo represivno i stigmatizirajuće odnosi prema ovim ljudima. S druge strane, takođe, čuveni evropski seksolozi Hiršfeld i Elis, suprotstavljali su se zakonima koji su osuđivali homoseksualnost. Da li se nešto izmenilo pojavom psihoanalize? - Nažalost, i psihoanalitičari su bili podeljeni oko ovog pitanja. Međutim, Frojd, iako nikada nije bio borac za prava homoseksualaca, imao je veoma pozitivne stavove. On se oduvek protivio svakom obliku diferencijalizma i diskriminacije i o tome je ostavio zabelešku: “Psihoanalitičko istraživanje čvrsto se suprotstavlja pokušaju da homoseksualci, kao zasebna grupa, budu odvojeni od drugih ljudskih bića.” U pismu od 9. aprila 1935, upućenom jednoj Amerikanki čiji je sin bio homoseksualac, a koja se na to žalila, napisao je sledeće: “Homoseksualnost očigledno nije prednost, ali u tome nema ničeg čega bi se trebalo stideti, to nije ni porok, ni sramota i ne bi se moglo podvesti pod bolest... Mnoge značajne osobe, u prošlosti i danas, bile su homoseksualci i među njima je nekoliko najvećih ljudi (Platon, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči). Velika je nepravda progoniti homoseksualce kao da su zločinci, to je čak okrutno... I još nešto, uzaludno je želeti da se homoseksualac učini heteroseksualcem.” Posle Drugog svetskog rata svet se okrenuo usavršavanju ideja oko ljudskih prava; prvo se to odnosilo na žene, a zatim malo-pomalo i na sve uskraćene grupe ljudi. Homoseksualci, kao veoma marginalizovana grupa, došli su u žižu javnosti zahvaljujući dobro organizovanim udruženjima koja su vršila stalni pritisak da se njihova ljudska prava definitivno ostvare. Na skupu psihijatara Amerike 1973. godine na dnevni red došlo je izjašnjavanje da li je homoseksualizam bolest ili nije. Prevagnulo je mišljenje da nije i od tada se homoseksualizam ne smatra bolešću, iako je i dalje ostala velika podvojenost među psihijatrima. Homoseksualci su napokon dobili prava koja zaslužuju i od tada se ona sve više obogaćuju (pravo na sklapanje braka, usvajanje dece, itd). Koliko su snažni stereotipi našeg društva prema homoseksualcima i na čemu se oni zasnivaju? - Moram da naglasim da su oni neopravdano snažno negativni, a zavise od stepena demokratije u društvu i uticaja crkve. Naše društvo još nije izgradilo valjane demokratske principe u kojima su ljudska prava neprikosnovena, posebno manjinskih grupa kakva je grupa homoseksualaca. Stav crkve, takođe negativan, danas je eskalirao u pravu netrpeljivost prema homoseksualcima što nam ne služi na čast. Ako prihvatamo vrednosti zapadne kulture svakodnevno, zašto ne prihvatamo i primenu seksualnih sloboda i prava koje su zapadne zemlje uglavnom prihvatile, posebno one u kojima je dozvoljen brak između osoba istog pola? - Brak homoseksualaca, nažalost, zakonski neće još dugo moći da se ostvaruje. Voleo bih da grešim, jer se tim ljudima uskraćuje nešto što je ljudska vrednost i dostignuće. Više mojih klijenata koji su bili na psihoterapijskim konsultacijama kada su otišli u inostranstvo sklapali su veze i brakove i jednostavno su se osećali “mnogo udobnije u svojoj koži”, kako je jedan od njih rekao. Zašto je Srpsko lekarsko društvo tek pod pritiskom gej organizacija saopštilo da homoseksualnost nije bolest? Nije li to bila njihova obaveza, kao što bi bila i kampanja usmerena na oslobađanje od stereotipa? - Ni lekari nisu imuni od podela u stavu prema homoseksualnosti. Nas nekoliko koji smo se bavili pitanjima seksualnosti imamo svoje stavove koji se slažu sa stavovima koji su važeći u zapadnom svetu, ali nisam siguran da takav stav imaju i drugi. Uostalom, čak i najosnovnija pitanja o seksualnosti kod ljudi, pa i lekara, izazivaju razne otpore, najčešće prećutkivanje. Da li homoseksualne osobe pod pritiskom dolaze na lečenje? - Institucionalno, ne. To bi bilo isto kao kada bi se heteroseksualna osoba lečila da bude homoseksualac. Ali, psihoterapijska praksa je pokazala veoma širok spektar ponašanja roditelja homoseksualnih osoba, pa i samih homoseksualnih osoba koje se nađu u teškoj životnoj situaciji koju ne mogu sami da reše. U našoj kulturi postoji potpuno nerazumevanje homoseksualizma kao fenomena. Većina ljudi misli da je to isključivo medicinski poremećaj koji se može lečiti kao i svi drugi medicinski poremećaji. Ne mireći se sa činjenicom da je njihovo dete voljni homoseksualac, oni traže pomoć psihijatra i zahtevaju da se njihovo dete izleči. Ide se dotle, kao što smo doživeli u praksi, da gnevni otac, suočen sa potpuno strukturisanim homoseksualnim ponašanjem svoga sina ili kćeri, preti svojoj deci da će ih pre ubiti nego im dozvoliti takvo ponašanje. Na sreću, ima i suprotnih primera. A da li se same homoseksualne osobe javljaju sa idejom da se “izleče”? - Vrlo često. Skrivajući svoju seksualnu orijentaciju, neke osobe dođu u situaciju da to više ne mogu da čine. Pre nekoliko godina došao je na konsultaciju mladi lekar sa nizom predloga kako da se izleči, ali je vrlo brzo tokom razgovora sam zaključio da je to nemoguće, što je i sam ranije znao, ali nije hteo da prihvati. Najveći broj homoseksualnih osoba, svesnih da je nemoguće da promene svoju seksualnu orijentaciju, dolazi po savet šta da čine. U miljeu u kome žive ne mogu i ne smeju da u život pretoče svoju seksualnu orijentaciju. Šta onda činite? - U slučajevima voljnog strukturisanog homoseksualizma odraslih u psihoterapijskom procesu radimo na tome da takve osobe prihvate svoju seksualnu orijentaciju i da se dalje ponašaju u skladu sa njom. To nije jednostavno, zbog velikih pritisaka od strane porodice i društvenih vrednosnih sistema, ali veliki broj naših klijenata nalazio je rešenja. Sećam se talentovanog mladića čiji je otac bio čuveni ratnik u narodnooslobodilačkoj borbi. Strah i stid da ispolji svoje prirodno ponašanje bio je ogroman. Ali, otišao je da radi u zemlju gde se taj problem toleriše i postigao veliki umetnički uspeh. Za odrasle voljno strukturisane homoseksualce to je sve što mogu da učinim. Međutim, i oni mogu da budu u strahu, da budu depresivni i da imaju različite oblike životnih kriza. Wima pomažemo isto tako kao i heteroseksualcima. Međutim, polje našeg psihoterapijskog rada mnogo je bogatije sa osobama koje ispoljavaju razne oblike kriza kod kojih je strah od homoseksualizma dominantan. Reč je o velikoj grupi osoba koje ispoljavaju različite oblike poremećaja seksualnog identiteta u razvojnom smislu. Tu psihoterapija ima veoma mnogo smisla i daje dobre rezultate.