Pesma stare Evrope

Uzimajući u obzir nespornu činjenicu da se veliki spektakli zakazuju za dane na kraju nedelje, a kako pred vikend izlaze i mnoge novine, ovaj evidentni sukob interesa uslovljava da komentarisanje mnogih manifestacija, poput, recimo, Pesme Evrovizije, bude, po pravilu, zakasnelo. Treba li se otud manuti ćorava posla? Pa, sve zavisi od toga kako se gleda na stvari. Pogled ovog potpisnika postaće čitaocu odmah jasan ukoliko mu saopštim kako će redovi koji slede biti posvećeni prošlonedeljnoj Pesmi Evrovizije, koja jeste mala seoska priredba, ali i evroglobalni fenomen. Samo pevanje je, razume se, u drugom planu. Ako tu nekog pevanja uopšte ima. Bitna karakteristika ovog spektakla je vizuelni nastup. Mada je, u suštini, više reč o kerefekama za opseniti prostotu. Tome organizatori pridaju svoj puni doprinos: mimo svake ostrašćenosti, slobodno se može konstatovati da je ovogodišnja Pesma Evrovizije, održana u Beogradu, bila retko viđeni spektakl sa prigodnim vatrometom. Hiljade ljudi izašlo je na gradske trgove da, uz obavezno pivo, peva, igra i vrišti. Nije bilo nikakvih incidenata. Tako da nam je Pesma Evrovizije dobrodošla kao blagoslovena pauza u ovdašnjim zamornim političkim prepucavanjima oko nove zakonodavne i izvršne vlasti. Uzgred budi rečeno, tek kasnije sam saznao da je predsednik Organizacionog odbora čitavog događaja bio Mlađan Dinkić. A zašto onda Keba nije zastupao Srbiju? Ili zašto, ugledavši se na ruski primer sa onim svetskim šampionom u umetničkom klizanju, predsednik Organizacionog odbora nije našoj takmičarki pridružio skijašicu Janicu? Dobro, devojka je iz druge države, malo je fašistoidna, ali važan je vizuelni utisak. Obaška što bi se skijanje zapatilo u centru Beograda. Da li su izvedene numere bile stvarni razlog ovakvog narodnog slavlja? Ma, koješta! Sve što se te noći moglo čuti, bio je jedan te isti izanđali šlager, nešto što izvođači drže za trendi fenomen. Važan je povod, suština je beznačajna. Ali je ova aksioma isključivo važeća za domaću situaciju. Suština Pesme Evrovizije je, u kontinentalnim poslovima, od neprocenjivog značaja. Jer, zašto bi inače tu priredbu posredstvom televizijskog prenosa gledalo sto miliona ljudi od Grenlanda do Novog Zelanda? Kada je o tome reč, sve je jednostavno: Pesma Evrovizije je nastala kao kopija festivala u San Remu. To je, istovremeno, razlog zašto Italija godinama apstinira. No, proces je nešto što se ne može zaustaviti. Može se samo domišljati. Pa je, tako, od blede imitacije San Rema, od male seoske priredbe, Pesma Evrovizije vremenom evoluirala u važan fenomen evropskih integracija. Povod tome je, razume se, bio beznačajan. Ideja o Pesmi Evrovizije kao izrazu šou biz multikulturalnosti zasnivala se na pretpostavci o jednakim šansama za svakoga. Sakupljena na jednom mestu, Evropa peva, a neka pobedi najbolji. Nikad se ovo potonje nije dogodilo. Ili se događalo veoma retko, više kao izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zato što su nacionalni žiriji bili pristrasni: doduše, ne mogu da glasam za svoju zemlju, ali mogu za komšiju. Istini na volju, zahvaljujući razvoju tehnologije, to jest pojavi mobilne telefonije, ovo je svojevremeno ispravljeno: danas za pesmu Evrope odlučuju obični ljudi putem SMS poruka. A to je, zar ne, bazični princip demokratije. Da li se time nešto suštinski izmenilo? Nije. Sve je ostalo po starom. Jer, mada je Evropa sve više integracionistička tvorevina, zajednica država i naroda, a o uglju i čeliku već da ne govorimo, ona putem Pesme Evrovizije i dalje ispoljava stare antagonizme. Nije ni to baš tako loše: prošlost ipak nije voda koja je protekla ispod mosta. Neke veze su, naprosto, neraskidive. Tako da će Grčka uvek glasati za Kipar, a Kipar za Grčku, Danska za Švedsku, Norveška za Island, a Češka za knedličke. Dotični geostrateški lobiji su naprosto neraskidivi. Posebno je zanimljivo ponašanje država koje su nastale na teritoriji počivšeg SSSR-a: mada su raskinule nekadašnje prinudne veze u državi KGB-a, i premda se ne mirišu međusobno, te će zemlje svoje glasove podeliti međusobno, katkada iz sibirskog sentimentalizma, katkada zbog damping cena nafte. Isti je slučaj i na eks, jugoslovenskom prostoru: uprkos tome što su vodile međusobne krvave ratove, novonastale države na teritoriji tzv. zapadnog Balkana tradicionalno časte jedna drugu najvećim brojem poena. Jugonostalgija je, prema tome, neizlečiva bolest. Jedina novina koju je donela ova Pesma Evrovizije jeste pojava Albanije u takmičarskoj konkurenciji. Već sam zaboravio šta je njena predstavnica pevala. Pamtim da je Albanija dobila glasove Grčke i Makedonije. Valjda vam je jasno zašto. Vreme je da ovu priču nekako privedemo kraju: Evropa koja je sve više EU, jeste korisna stvar, njeno (uslovno govoreći) ujedinjenje jeste način da se stara, viševekovna neprijateljstva država sa ovog kontinenta smeste tamo gde im je mesto, na smetlište istorije. Baš se na primeru Pesme Evrovizije pokazuje kako to nije nimalo lak proces: svako i dalje vuče na svoju stranu. Bojim se da briselska birokratija nije dovoljno svesna te činjenice.