Priča iz školske lektire

Takmičenje za Pesmu Evrovizije nije bilo i jedino što se na muzičkom planu dešavalo u Beogradu protekle nedelje. Za vreme besomučnog zasipanja najšarenijim pesmicama popularnih žanrova pridošlih iz bezbrojnih evropskih država, obe operske kuće srpske prestonice ponudile su ugodna odmorišta od evrovizijskog blještavila. Verdijev Rigoleto u poslednjoj postavci Nacionalnog teatra zaokružuje svoju sedmu sezonu. U cilju osveženja tumačenja ove opere, za naslovnu ulogu kao gost je angažovan Mauro Augustini, čija je interpretacija ne samo odgovorila zahtevima naznačenim partiturom, već je inspirisala njegove partnere na nesvakidašnji angažman (najupečatljiviji su bili Sanja Kerkez i Dragoljub Bajić), čime je dosegnut nivo najkvalitetnijih premijera Beogradske opere. Ne radi se samo o velikom iskustvu niti o izvanrednim vokalnim i glumačkim umećima ovog umetnika, a oni su neosporni. Mislimo i na profesionalno zalaganje koje podrazumeva poštovanje slušaoca, odnosno, da su svaka predstava i svaka scena jednako bitne – što bi trebalo da bude obavezujuće za svakoga ko se odluči za izlazak pred publiku. Upravo na takav način funkcioniše i Suzana Šuvaković-Savić u novoj operi na repertoaru teatra Madlenianum. Programska politika ove kuće podrazumeva insistiranje na savremenom muzičkom teatru, te se Dnevnik Ane Frank Grigorija Frida (1915) u potpunosti uklapa u pomenutu koncepciju. Delo napisano 1969. i iste godine predstavljeno moskovskoj publici, formulisano je kao monoopera, čime svedoči o nameri kompozitora za poniranjem u unutarnji svet junakinje u kome nema mesta za „druge” glasove. Intimna ispovest jevrejske devojčice transponovana je u čiste muzičke oblike koji su najpribližniji solo-pesmi, pa stoga ovu operu možemo posmatrati i kao svojevrstan ciklus pesama namenjen (kamernoj) sceni. Zanimljivo je da je realizacija predstave s namerom poverena ženskom timu, dirigentkinji Vesni Šouc-Tričković, rediteljki Staši Koprivici, scenografkinji Tanji Marčetić i kostimografkinji Ružici Ristić. Wihovo viđenje Fridove partiture oličeno je kroz sveden prostor koji istovremeno reprezentuje kako amsterdamski tavan na kome se tokom pune dve godine krila porodica Frank, tako i atmosferu logora. Devetočlani orkestar sačinjen je od „logoraša” i njihovih „tamničara”, gde je „logoraški” status dodeljen ženama (čak ni dirigentkinju nije zaobišla takva podela iako je njena funkcija izrazito „komandujuća”), dok su „tamničari” – muški članovi orkestra. Time je rediteljka, osim primarne, date muzičkim tekstom, slušaocu poslala još jednu poruku: onu koja se tiče rodne razdele i ženske pozicije u njoj. Sopran Suzana Šuvaković-Savić ima, logično, najkompleksniji zadatak. Ova se umetnica, međutim, s lakoćom prilagođava vokalno-scenskim fleksijama teksta i režije. Šuvakovićeva naprosto „zarobljava” slušaoca/posmatrača u Fridove muzičke prostore sačinjene od devetnaest dnevničkih i biografskih slika/lidova. Ona je kadra da predoči zapanjujuće transformacije, da definiše najtananije emocije, čak i da na neobjašnjiv način prevaziđe kompozitorovu intenciju da glas tretira pretežno deklamatorno (što je verovatno uslovljeno proznom strukturom polaznog teksta). S druge strane, Šuvakovićeva odaje nesvakidašnju pevačku kondiciju jer rečitativnost sopranske deonice ne odriče virtuoznost u koncipiranju muzičkog odraza Ane Frank (Fridov pristup glasu nemalo podseća na postupke nemačkog ekspresionizma dok orkestarski part govori o uticajima primenjene muzike Šostakoviča!). Suzana Šuvaković-Savić pri tom poseduje sposobnost retku za operskog pevača: sposobnost da eliminiše svaku teatralnost zarad scenskih potreba karaktera koji tumači. Možda je baš zato njena Ana toliko uzbudljiva a istovremeno delikatna. I toliko slična neobičnoj devojčici iz naše školske lektire.