Krečenje narandžastog

Sa izborima iza sebe, Moskva je konačno ulučila predah, da na miru analizira fenomen straha od „narandžaste revolucije”, koji je predugo činio nespokojnim duge i pedantne pripreme vlasti za birališta. Reč je o strahovanju Kremlja od „prevrata nenasilnim sredstvima”, kako pomenute „revolucije” objašnjava Andrej Arešev („Kako funkcionišu narandžaste mreže”, www.fondsk.ru), koji se latio prikaza prve organizovano izdate zbirke eseja o zanimljivoj temi, objavljene pod naslovom „Narandžaste mreže, od Beograda do Biškeka”. Posmatrajući odabrani fenomen, Rusi su (vidi se još iz naslova!) procenili da priču treba početi sa Srbijom. Razlog je jasan. „U dvehiljaditoj, Srbija je postala početna tačka talasa obojenih revolucija”, kaže recenzent, saopštavajući da su napad NATO-a na Jugoslaviju i oktobarski nemiri 2000. karika u lancu događaja, „kojima je ne samo trebalo svrgnuti režim u Beogradu, nego i isprovocirati nepovratnu podelu zemlje”. Zbirka je motivisana ambicioznom pretenzijom. Navodno, ruska politikologija još od „događaja u Ukrajini” (2004) zaviruje tu i tamo u fenomen „kolor revolucija”, ali uvek sporadično. A sada, eseji bi trebalo da budu prva „šira studija tehnologije” sličnih udara, kaže Arešev. Uz Beograd, posmatrana poprišta su još Tbilisi, Kijev, Biškek, Jerevan, Minsk, Adiđan... A teza, da se u svim tim, inače poznatim događajima radilo o uspelim ili pak pokušanim a neizvedenim prevratima, počiva na tvrdnji da su izlasci građana u tim mestima na gradske ulice organizovani podstrekavanjem spolja, uglavnom iz SAD. Razumljivo, i u američkom državnom interesu. Time su se, navodi ruski autor, bavile pojedine namenski obrazovane organizacije, „kao što su Karnegi fondacija, Heritidž fondacija, Brukings institucija i drugi”, tobože podstičući i učeći elitu država-ciljeva da „lokalnu politiku vidi kroz prizmu (američkog, P.) ’globalnog razmišljanja’”. Prvi korak je dakle prodor američkom teorijom u samo srce jedne nacionalne elite, da bi zatim sledio „izvoz ideoloških koncepata i mitova, koje organizatori kolor-revolucija usađuju u svest stanovništva država u koje se cilja”. Dabome, uz pomoć tobože vrbovanih medija. U finalu, na sceni su onda „vrlo dobro organizovane gomile, koje tobože dejstvuju u ime ‘demonstrirajućeg naroda’, zauzimaju zgrade parlamenata u Beogradu i Tbilisiju, parališu Minsk i Budimpeštu, preduzimaju bučne kampanje na ulicama Kijeva i nerede u centru Biškeka i Jerevana”. Nedokučivo je na osnovu čega autor citiranom spisku pridodaje i Budimpeštu, osim ako možda ne misli na ustanak Mađara protiv sovjetske okupacije 1956! Ali, šta biva na kraju? Ruski autor tvrdi da „kolor revolucije nisu dovele Srbiju, Ukrajinu i Gruziju do prosperiteta” ni posle proteklog vremena. NJihov učinak, štetan je međutim za Rusiju, zato što su „preobrazile politički predeo u postsovjetskom prostoru”, a one koje su se dogodile u njenom prvom susedstvu, proizvele su za Rusiju važne posledice, kao što je „promena u spoljnoj politici Ukrajine”. Šta je to pomoglo da se raspoloženje mase naroda na ulicama tako lako dovede do tačke poslednjeg strpljenja? Zar se jedan narod baš tako jednostavno podiže na noge, da je dovoljno samo pronaći i indoktrinirati deo političke elite? Uslovi života u svakoj od pojedinih zemalja. Ali i takve, svakako nepovoljne životne okolnosti – autori tvrde, takođe su delo spoljne intervencije. „Kurs radikalno liberalnih ekonomskih reformi devedesetih, prihvaćen je pod uticajem zapadnih savetnika”, tvrde autori. „Ideološki vakuum, dominacija malograđanske filozofije u javnom životu, katastrofalno društveno raslojavanje, masovno osiromašenje i dezorganizacija glavnih administrativnih institucija (fenomen koji se prečesto vidi pogrešno, objašnjen korupcijom), faktički gubitak značajnog dela suvereniteta republika” bivšeg SSSR – to, sve skupa, „naginje rasplamsavanju javnog nezadovoljstva i žudnje za promenama i pravdom”. Pothranjuju se želje naroda za momentalnim preobražajem, uz zahtev da se istorija uobliči „ovde i sada”. Ta atmosfera, po mišljenju pisaca eseja, naročito zahvata mlađu generaciju, a ova je najaktivniji deo društva. Dabome, „zapadni savetnici, nastojeći da manipulišu protestima stanovništva predobro razumeju (tu) situaciju” ...i eto groma iz vedra neba. Eksplozivni tehnološki razvoj komunikacija, omogućio je da se (upotrebom „alata” koji je svakome na raspolaganju) „bilo kom događaju pripiše veliki politički značaj, bio on stvaran ili imaginaran”. Zanimljivo je, bez obzira na utisak posmatrača spolja da je, bar ako je reč o Rusiji, „bura” uglavnom prošla, jer izbori su izvedeni neometeno (decembra za Dumu, marta predsednički), tačno onako kako je želeo i planirao Vladimir Putin, ovi upravo publikovani pasusi dopuštaju utisak da to nije baš tako. „Mogućnost kolor-revolucije u Rusiji produžava da privlači pažnju političara, stručnjaka i medija”, kaže se na jednom mestu. U ovom trenutku, Rusija deluje politički stabilno. Ipak, u naše turbulentno doba domaći i međunarodni izazovi narastaju i umnožavaju se. Naročito aktivnostima „mreže organizacija na ruskom Kavkazu”, gde (u južnom distriktu Rusije) funkcioniše više od sto „prozapadnih” nevladinih organizacija, fondacija i mreža nadžora. „Mnoge među njima su otvoreno opozicione, i pokušavaju da koliko je god moguće mobilišu mlađe ljude i politički aktivne slojeve.” U takve, „opozicione” aktivnosti, ubra­ja se i nastojanje (oko pet miliona) Ukrajinaca u Rusiji da ojačaju osećaj svoje etničke pripadnosti. Te se kaže da Rusija „možda treba da očekuje nove pokušaje destabilizacije”, i da to bude svojevrsni uvod u pokušaj „ujedinjavanja različitih opozicionih grupa i centralizaciju njihovog finansiranja iz inostranstva, kao što se to desilo u Srbiji”. Objavljeni materijal potvrđuje ono što se već zna, da Rusija ni sama ne sedi skrštenih ruku. U tom smislu se pominju ograničenja aktivnosti inostranog nevladinog sektora u zemlji, uvedena 2006. Podseća se da su pokušaji da se izbori ili izborni rezultati dovedu u pitanje aktivnošću opozicionih grupa sprečeni. Ali, priznaje se i da time nije sada nastupio i kraj perioda u kom treba biti budan, jer povodi za demonstracije mogu biti različiti – pa, uz sve druge „izgovore”, „neočekivan porast cena osnovnih proizvoda” takođe može biti povod za štrajk. U tekstu se zapaža da su „prvi događaji te vrste već usledili, u Sankt Peterburgu”. Jeste, postoji „tradicionalno nepoverenje u vlast, naročito unutar segmenata nižih i srednjih društvenih slojeva, ili u rastući jaz između bogatih i siromašnih u Rusiji”. Ali (kako rekoše komunisti, „neprijatelj ne spava”!) – „zainteresovane strane” nastoje da baš to „kapitalizuju”, upozorava se. „Teškoće kroz koje prolazi globalna ekonomija (rast cena hrane širom sveta, kombinovan s rizičnom zavisnošću Rusije od uvoza poljoprivrednih proizvoda, kao jedna od potencijalnih ranjivosti) i sukobi, isprovocirani kako unutar Rusije tako i duž njenih granica, teško mogu u budućnosti našu zemlju ostaviti nedotaknutom”, upozorava se. „Zapadne obaveštajne službe počele su da pokazuju interes za trenutno aktivne ekstremističke grupe u Rusiji. Minorne čarke između tobože zaraćenih grupa ruske omladine, odavno se prenaglašavaju u globalnim i pojedinim domaćim medijima. Postale su redovna tema u informacionim okršajima na Internetu. Ruske bezbednosne službe (međutim) kažu, da su u toku pokušaji da se (takve) fašističke grupe organizuju, kako se prethodno postupilo u slučaju muslimanskih fundamentalista na ruskom severnom Kavkazu.” I tako dalje. Pregled svih pomenutih slučajeva pojedinačno svodi se na jednu osnovnu poruku – od Balkana do Kirgistana, SAD su u zavereničkom prevratničkom pohodu, na tačkama koje Rusija smatra zonom interesa. Poenta stvari je međutim u pojedinosti da objavljena knjiga nije delo unutarruske, koliko ruske spoljne propagande, iz aparata s konturama organizacije za protivdejstva u globalnom prostoru. Kao da se nastoji, da se esejima pređe preko „narandžaste zaraze” kao „dezinfekcionim krečom”, tamo odakle ona po ruskom mišljenju stiže. Dakle, na Zapadu. Evo pojedinosti za takav zaključak. Eseje pripremila ruska Fondacija za istorijsku perspektivu. Zbirku izdala Fondacija za stratešku kulturu. Uredila je Natalija Naročnickaja, bivši deputat Dume, a odnedavno šef ruskog Instituta za demokratiju i saradnju u Parizu. Institut u Parizu je evropski ogranak Instituta za demokratiju u NJujorku. Sve institucije prijavljene kao ruske nevladine organizacije, okrenute izučavanju društva i tuđih iskustava, što se upravo muči da dokaže Andranik Migranjan – šef prvog ruskog organizma te vrste na tlu SAD, ne bi li uklonio optužbe da je Institut za demokratiju „propagandno oruđe Kremlja”. Recimo, nešto kao protivraketne rakete u sferi informacija, dopremljeno da suzbije propagandne rafale američkog Fridom hausa ili Reportera bez granica, tu odakle se ispaljuju. Migranjan, čiji Institut još čeka na američku „vizu” (dokazuje da ga ne finansira Rusija kao država, već zainteresovani ruski korisnici!), a on sam objašnjava motive na nedavnoj konferenciji za štampu (ne zanima ga, veli, šta je činjeno sa zarobljenicima u Gvantanamu, nego šta se može naučiti iz američke demokratije), hvali SAD. Rusija, izjavio je, „postaje multinacionalna, multietnička, multireligijska, i u tim oblastima ima ozbiljne probleme”. „Ova zemlja (SAD) ima dugotrajnu istoriju u svim tim pitanjima. Voleli bi smo da naučimo kako se o tim problemima diskutuje ovde, kako se oni ovde rešavaju, kao i institucionalni problemi i problemi s vrednostima. Šta te stvari znače?” Drugim rečima, ako već opominjete Rusiju da bude demokratska, propustite je u vašu školsku klupu da uči na vašim iskustvima. Mogućno je da Vašingtonu ne odgovara što polaznik dolazi sa sopstvenim udžbenicima. Recimo, s ruskim viđenjem „kolor-revolucija”.