Naši i drugi socijalisti

Socijalistička partija Srbije bi mogla da se nada prijemu u Socijalističku internacionalu (SI), ako uđe u vladu koja bi Srbiju povela ka Evropi – poručio je Ivici Dačiću Jorgos Papandreu. To bi pomoglo Srbiji da za godinu dana stekne status kandidata za ulazak u Evropsku uniju, dodao je predsednik SI, uveren da proevropske snage „sada imaju istorijsku šansu”. Ponuda ima dve poruke. Prvo, ni SI, kao nekad Kominterna, ne zazire od otvorenog mešanja u tuđe unutrašnje poslove. Drugo, izgleda da Papandreu veruje da SPS može da se – „posle određenih reformi” – oslobodi Miloševićevog nasleđa, i to u nacionalnom interesu. Druga poruka odražava i verovanje da je SI očuvala svoju veliku privlačnost za srpske leve snage, uprkos činjenici da su glavni evropski državnici laburističke, socijaldemokratske i socijalističke provenijencije – Bler, Šreder, Žospen – prednjačili u zahtevima za bombardovanje i kažnjavanje Srbije u NATO agresiji 1999. Koliko je, u ovakvom kontekstu, Papandreuova ponuda realna i šta bi, ako bi se ostvarila, donela socijalistima i drugim levim snagama u Srbiji, a šta narodu Srbije? U sećanjima naših, osobito starijih, sugrađana živi jedna Socijalistička internacionala sa istorijskim zaslugama za očuvanje ideje o demokratskom socijalizmu, što je i danas jedan od deklarisanih postulata ove organizacije koja okuplja 159 partija leve orijentacije iz celog sveta. Međunarodni praznik rada, 1. maj, i Međunarodni dan žena, 8. mart, neke su od glavnih tekovina stare Socijalističke internacionale. U hladnom ratu, socijalističke, socijaldemokratske i radničke partije i pokreti u zapadnoj Evropi bili su veći pobornici miroljubive koegzistencije i odmerenijeg pristupa komunističkom Istoku od američkih političara, često sklonih „aroganciji sile”, kako je to govorio Vilijem Fulbrajt. Bez Brantove „istočne politike” ne bi bilo detanta, a bez evropskih socijalista i socijaldemokrata ne bi bilo OEBS-a. Ne bi bilo ni težnji ka izgradnji država blagostanja, ni preobražaja zatečenih zapadnih diktatura u demokratiju (u Španiji, Portugaliji, Grčkoj), ni težnji ka socijalizmu sa ljudskim likom na Istoku. Ne bi, najzad, bilo ni pada Berlinskog zida. Sa prestankom blokovskog nadmetanja i nestankom bipolarnog sveta pobedili su demokratski principi Zapada, ali su evropski socijalisti i socijaldemokrati izgubili mnogo od svoje ranije ideologije i nekadašnjeg identiteta. Bler je retko pominjao socijalizam. On i Šreder su se, u zajedničkom „Strategijskom papiru” za budućnost evropske socijaldemokratije, zalagali za napuštanje društvene jednakosti, idealizujući praksu reganizma i tačerizma, odnosno američki koncept liberalne tržišne privrede. Kad naši socijalisti kažu da im je cilj da budu članovi SI ne bi li, tako, bili „u društvu ideološki bliskih stranaka”, to je razumljivo. Svako želi da bude u dobrom društvu, i to sa demokratskom legitimacijom. Izgleda, međutim, da naši socijalisti pri tom previđaju dve stvari: prvo, da izmenjena ideologija SI nije više bliska zatečenoj ideologiji SPS, čije ciljeve želi da ugradi u program nove srpske vlade, i, drugo, da bi prolazak SPS kroz „određene reforme”, koje pominje Papandreu, vodio ne samo odricanju od miloševićevskog ideološkog i političkog nasleđa, što bi većina članstva teško prihvatila, nego i prećutnom preuzimanju istorijskih sudova SI o NATO agresiji na Srbiju 1999. U Deklaraciji 23. kongresa SI, održanog u novembru 1999. u Parizu, nigde se ne kaže, recimo, da je oružana intervencija NATO-a izvršena bez mandata UN. Nema ni žaljenja zbog bombardovanja Srbije, makar zbog prekomerne upotrebe sile. To važi do danas. Kriterijum za prijem SPS u SI bio bi nesumnjivo mnogo stroži nego što je bio kriterijum za prijem Demokratske stranke - na zalaganje pokojnog Zorana Đinđića - ili za prijem SDP Nebojše Čovića. (Ove dve stranke su „konsultativne” članice, sa statusom koji je viši od posmatračkog, a niži od punopravnog.) Stroži kriterijum, koji se ne tiče samo SPS, nego i cele Srbije, najavio je Johanes Jung, funkcioner SDP Nemačke i član Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga, u izjavi Bi-Bi-Siju: „To je problem cele zemlje, cele Srbije. Srpski političari i društvo treba da dožive jednu vrstu katarze i da postanu svesni onoga što se desilo tokom 90-ih godina – svih ratova i ratnih zločina. Srbija mora da se suoči sa činjenicom da je srpsko društvo krivo za te događaje, da odgovornost ne snose samo politički lideri toga vremena, nego i narod koji ih je podržavao. To su promene koje treba da se dogode u celom društvu, a socijalisti su, naravno, prvi, jer su najviše krivi za zločine.” Kriterijumi su, kao što se vidi, takvi da ih većina u Srbiji teško može prihvatiti i odobriti. A gde su još izručenje Mladića i Karadžića Hagu, odricanje od Kosova radi ulaska u EU i kolektivan put u Kanosu sa osmehom na licu?