Orgija da, naciscenografija ne

Engleske aristokrate obično završavaju jahanje ili šetnje zelenim poljima oko sopstvenih zamkova šoljom čaja, a potom prelaze u biblioteku u kojoj je batler na vreme upalio vatru u kaminu. Šolja čaja u 5, bilo je nešto što je poželeo i Maks Mozli, prvi čovek svetske međunarodne automobilske federacije (Fia), pošto je završio petočasovnu seksualnu orgiju u kojoj je (za april mesec) ostvario sve seksualne snove i želje. Šta će čovek. Jedanput mesečno se opušta, jer je, kako kažu doktori, opuštanje neophodno. Seksualna orgija? Svako želi svoju orgiju i na svaki način pokušava da je ostvari. Jedini je problem što razni ljudi pod orgijom podrazumevaju različite stvari. To je tako zbog kasnog uvođenja orgije u jezike evropskih naroda. Grčki izraz je prešao u latinski, od njega u starofrancuski i engleski. Kasnije su ga usvojili i Nemci, pa se već od 18. veka preko literature proširio po celoj Evropi (ovde, kod nas, od 19. veka). Kad ste aristokrata i kad kao Mozli završite studije fizike na Oksfordu, onda se držite antičkih poimanja orgija. Mozli, inače blizak prijatelj Barnija Eklstona, glavnog menadžera “Formule 1” i njegove žene Slavice (rođ. Radić), pod orgijom podrazumeva neograničeno i nesputano prepuštanje čarima seksa, pri čemu u zabavi ima više učesnika. (Slavica, bivši Armanijev model, koju su, isprva, ovde 1970. fotografijama proslavili Ivan Balić Cobra i Čedo Komljenović, ne komentariše navike svog prijatelja Mozlija). Ali masovne orgije prosto mame ilegalne kamermane. Zahvaljujući uljezu u Mozlijevo gnezdo i britanskom nedeljniku „Novosti iz sveta”, saznalo se da bi Mozliju pozavideo i Markiz de Sad. U velikom stanu nedaleko od svoje kuće, u delu grada zvanom Čelzi, on je postavio scenografiju nacističkog konclogora u kome je čas upravitelj, a čas zatvorenik. Osoblje logora su pet profuknjača obučenih u „par ekselans” naci-uniforme čiji je zadatak bio da „uhapšenog” Mozlija drže u lancima, da mu pregledaju kosu i genitalije na vaši, kao što se u nacistička vremena radilo prilikom prijema novih zatočenika, Jevreja. Potom bi 67-godišnji multimilioner bio bičevan i dobijao bi batinom po zadnjici uz odbrojavanje na nemačkom jeziku. Na kraju seanse, voleo je da ga tuku po glavi svakom od knjiga iz Šekspirovih sabranih dela u tvrdom povezu. Wegova visost je mazohista, zar ne! O takvima kao što je on uči se u psihijatriji, psihologiji, pravima i na policijskim kursevima. Mora se znati kad mazohistu proganjati, a kad ne. Drži se seksa i nećeš pogrešiti. On je kažnjiv. Mučenje nije. Kad bi se svi mazohisti hapsili, onda ne bi bilo biciklista, planinara, profesionalnih sportista, umetnika i naučnika. Srećom, ne možeš besomučno okretati pedale bicikla i istovremeno se baviti seksom. To vredi za sve samomučiteljske, tj. mazohističke discipline iz bilo koje oblasti ljudskog interesovanja. U suštini, na slučaj Mozli trebalo bi gledati kao na problem privatnosti, a manje kao na način doživljavanja seksa bez kojeg ne bi bilo ni Mozlija niti onih koji će mu suditi. Privatni život je možda postojao juče, ali danas ga skoro nema. Sve što je stotinama godina bilo sklonjeno od očiju i ušiju javnosti, danas je svakom pred nosom i to ubrzanim porastom učestalosti. Naravno, nekad uz saglasnost, a nekad bez saglasnosti aktera golicavih događaja, uglavnom seksualnih, javnost je postala arena u kojoj se „odigrava” dobar deo (onaj najzanimljiviji) privatnog života. Nije potrebno jako pamćenje da bi se u sećanje prizvalo mnoštvo filmovanih orgija naših majušnih diva koje su se dosetile da je seksualna orgija nešto što ostaje u pamćenju gledalaštva. Internet ima odličnu rezonancu i moć pojačavanja, tako da interesantne seksi-informacije lako prodiru u sve pore društva. Iako prosečni VIP-ovci izbegavaju prečesto snimanje načina svog vođenja ljubavi, danas stupaju na scenu srednjoškolci kojima su širom otvoreni Youporn, Mdž dirtdž Hobbdž, Poppen; tu možete učestvovati sa svojim materijalom ili gledati sve, od sodomije i tehnike produženja penisa, do raznih seksualnih akrobacija. Nema ljutnje, to nije došlo s neke druge planete niti je ovde uvezeno sa prljavog Zapada. Samoniklo je. To što je temeljno i naučno (DNK-analiza) obrađen slučaj „Bil Klinton-Monika Levinski” i što je 1998. pod nadzorom svetske javnosti utvrđeno da je na kragni Monikine košulje bio deo spermijuma predsednika SAD, dokaz je radoznalosti javnosti i njene nespremnosti da nešto, čime se ljudi bave otkad je sveta i veka, stavi u drugi plan. Ali, razlika između Mozlija i drugih uživalaca u seksualnim orgijama ogleda se u posledicama: Mozli će izgubiti posao. Nikad u ljudskoj istoriji seksualne radnje i organi za eliminisanje metaboličkih produkata iz tela nisu bili predmeti javnog interesa. Danas je, pak, prikazivanje nekih normalnih fizioloških radnji i telesnih ekskreta važan i poželjan dekor. Pojava „Velikog brata” (2000. g.) naišla je na proteste obrazovanog sveta koji je bio zaprepašćen neukusom, vulgarnošću i potpunom blesavošću zamisli. Neki su bili skloni zabrani tog telekontrolisanog i teledirigovanog i nadasve dosadnog TV spektakla. Danas bi ti isti vrlo rado učestvovali u Velikom bratu. Narod to voli. Razmena intimnosti više nije tabu nego kulturna tehnika. „Opsednutost tuđim intimnostima”, konstatuje njujorški sociolog Ričard Senet u čuvenom razmatranju „Tiranija intimnosti”, jeste znak necivilizovanog društva. Sociolog je u pravu, jer kako su nas učili dok smo sedeli u đačkim klupama, civilizacija je forma, uzdržavanje, odustajanje od bezuslovnog realizovanja nagonske potrebe, osećanje stida, ulaganje napora u potiskivanje nekih potreba itd. Naravno, svaka civilizacija ima svoju mračnu devojačku sobu, ali odsustvo javnog interesa za sve što se u toj sobi događa, dosad je bila civilizacijska konstanta. Što bi se reklo: O tempora, o mores!