Na vrhu sveta

Odakle da počnem? Ovaj će tekst početi u stilu one poslovične kiše koja obigrava oko Kragujevca. Kada sam svojevremeno boravio u Australiji – bilo je to one godine kada je Jelena Dokić prvi put igrala sa našim pasošem – jedan tamošnji biznismen srpskog porekla poklonio mi je propusnicu za mečeve na Australijan openu. Nisam ni stigao do tribina. Bife je bio privlačniji. Čak i za jednog apstinenta. No, svejedno, iste večeri sam šetao kraj onog jezera, pa sam svojim očima video kako radnici nameštaju stazu za trku “formule 1”. Bio je to dokaz o ubrzanju sportskih događanja. Jer, teniseri još nisu odneli peškire na pranje, a vozači bolida već turiraju motore. Tako je, prosto, bilo onomad u Melburnu. Ovoga sam se prisetio minule subote. Naime, igrala su se finala na Rolan Garosu, kad tamo, međutim, nestrpljivi fudbaleri istrčavaju na teren da odigraju prvu utakmicu finalnog ciklusa ovogodišnjeg EP. U toj zbrci nije se bilo lako snaći. Ali, da se ipak držimo izvesnog reda. Otvoreno prvenstvo Francuske (Gran slem) na Rolan Garosu veliki je događaj za srpski tenis. Mislim da nije bilo nijednog polufinalnog susreta bez predstavnika naše zemlje. Nešto smo dobili, nešto izgubili. U finalu je, pak, Zimonjić dva puta zaredom kiksnuo. S tim da je, u jednom slučaju, Srpkinja Jelena Janković takođe izgubila. Taj meč smo ipak dobili, budući da joj je protivnica bila Ana Ivanović. Neskromno govoreći, bila je to najbolja utakmica na čitavom turniru, neizvesna do samog kraja, sa preokretima za srčani udar. Tenis je, u svakom slučaju, bio odličan. Jer je i ulog bio veliki: pobednica ovog susreta ide u finale Rolan Garosa, što je san svakog tenisera, ali stiče i rang prve reketašice na zvaničnoj rang-listi. Pobedila je, kao što znamo, Ana. Mogla je da pobedi i Jelena, ne bi bilo nikakve štete. A onda je, u finalu, Ivanovićeva osvojila gran slem titulu, pobedivši Dinaru Safinu. Sudeći po rezultatu (6:4, 6:3), to je bio lak posao. Ali nije. Ana je, recimo, u prvom setu vodila sa 4:1, dopustivši svojoj konkurentkinji da izjednači na 4:4. I tako dalje, pa tome slično. Ivanovićeva je, međutim, sačuvala prisebnost. Safini tako nešto nije pošlo za rukom: mada je imala svoje trenutke, grešila je više nego što je to dopušteno u jednom ovakvom finalu, nervirala se, stalno se svađala sa nekim iz publike, jednom rečju – pukla je. Ne treba joj to sada uzeti za zlo. Već sam ulazak u finale bio je nešto o čemu Safina pre dve nedelje nije smela ni da sanja. S druge strane, opet, ona je u prethodnim mečevima (osmina finala, četvrtfinale, polufinale) posredno doprinela ustoličenju Ane na mesto broj jedan tako što je, bez obzira na činjenicu da su u dva susreta njene protivnice imale meč loptu, pobedila zaredom tri svoje zemljakinje, najpre zvaničnu kraljicu Šarapovu, a najzad i pretendentkinju za teniski tron Kuznjecovu, kojoj je sama pomisao na tako nešto bilo avansiranje poraza – jeste da je fizički bila prisutna na terenu, ali je duhom bila odsutna. Završnica muškog turnira bila je kopija prošlogodišnjeg. Najpre je opet Đoković izgubio polufinalni meč sa Nadalom. Nije lako sa španskim kraljem šljake. Zapravo je Novak taj susret unapred predao. Kako sam kaže, igrao je loše. Bio je nekako sav potišten, mrzovoljan. Nadal je za njega postao neka vrsta kompleksa. A šta tek reći za Federera, koga je dugokosi Iberijac prosto počistio sa terena u finalu. I Nole i Federer moraju brzo razrešiti problem Nadala. Đoković iz razloga ukoliko zbilja želi da napreduje ka samom vrhu, a Federer kako bi na tom vrhu ostao što duže. Vidimo se u Vimbldonu. Kako rekoh, počelo je Evropsko prvenstvo. O do sada odigranim utakmicama mislim sve najgore, ali nije moje da ovde obrazlažem zašto. Jedino me je zadovoljila utakmica Holandija-Italija, koju su igrači iz zemlje lala dobili sa 3:0, mada je, što jest-jest, prvi gol postignut iz ofsajda. Prvaci sveta su bačeni na kolena. Italijanska reprezentacija je jedna istrošena ekipa. Holandski selektor Marko van Basten, nekada veliki igrač, čija je karijera naprasno prekinuta zbog teške povrede, nije se zanosio velikim imenima: nekoliko zvezdica je poslao kući, uveo u tim nove igrače. No, najbitnije od svega, koncepciju igre zasnovao je na fudbalerima koji u minuloj sezoni zbog povreda nisu mnogo igrali, te su, razumljivo, svežiji od onih koji u nogama imaju preko 60 utakmica. Nešto je drugo privuklo moju pažnju. U ekipi Turske nastupa jedan Brazilac, za Nemačku igraju dva Poljaka i onaj Mario Gomez (čije je ime sve drugo negoli u skladu sa nemačkom tradicijom), u ekipi Portugala je i jedan Francuz i opet jedan Brazilac... Naravno, svi oni imaju pasoše zemlje za koju se takmiče. Problem nije u tome. Imam izvesnog razumevanja za klupske ekipe – poput, recimo, Arsenala – koje u startnoj postavi nemaju nijednog Engleza. Fudbal je surov posao. To je, čini mi se, posledica Brosnanovog pravila: ovaj osrednji belgijski igrač je dobio sudsko priznanje da svako ko je državljanin neke od zemalja EU može igrati i u drugim zemljama dotične EU u statusu domaćeg igrača. Za klubove sa dubokim yepom to je predstavljalo pravu blagodet: promet igrača je sve većih razmera. Ali, teško mi je da prihvatim primenu ovog pravila kada su nacionalne selekcije u pitanju. Možda će uskoro doći čas kada će jedan igrač prvo nastupati za Španiju, onda za Češku, i sve tako redom kao što je nekad Kubala igrao za pet-šest reprezentacija. Šta je loše u tome? Samo jedna stvar: naturalizovanjem stranaca fudbalski savezi rade protiv sopstvene zemlje, ometajući time klince iz komšiluka da se jednom domognu reprezentativnog dresa. Mi takav problem još nemamo. Valjda zato i ne učestvujemo na velikim takmičenjima.