Kao rđava beskonačnost

Ovo je njegova godina. Predstave Ćeif i Tako je moralo biti pribavile su njemu, ali i glumcima protagonistima, najveća priznanja na svim festivalima gde su se pojavili. Apsolutni je pobednik nedavno završenog, 53. Sterijinog pozorja gde je proglašen najboljim rediteljem, Ćeif najboljom predstavom, a Dušanka Stojanović u glavnoj ulozi dobila je Sterijinu nagradu, kao najbolja glumica. Pre toga, na Internacionalnom festivalu u Rijeci (Hrvatska) publika je ovu predstavu proglasila najboljom, a žiri je pobednicima proglasio Egona Savina i Dušanku Stojanović. Treba reći da je na istom festivalu igrana i Medeja Burgteatra koja je proglašena najboljom predstavom u Austriji, jedna izvanredna češka predstava... sve u svemu, reč je o trenutno najjačem regionalnom festivalu na prostoru bivše Jugoslavije. Ovih dana, na Festivalu bosansko-hercegovačke drame u Zenici, Ćeif je ponovo najbolji – kao predstava, kao tekst, Egon Savin kao reditelj a Dušanka Stojanović kao glumica. Egon Savin je rođeni Sarajlija i logično je na početku ovog razgovora, a povodom ove potresne dramske priče, pitati ga: Ako se podrazumevaju umetnički razlozi, kakav je bio vaš lični poriv da režirate Ćeif Mirze Fehimovića? Ta je predstava specifična i zbog priče u kojoj su Muslimani, Srbi i Hrvati akteri u jednom poratnom sarajevskom trenutku? -Najličnije gledano, ova predstava je rastanak sa mojom sarajevskom mladošću, detinjstvom i, konačno, sa zemljom koje više nema. Sebi sam dao malo prava na jugonostalgiju. Ćeif je izvanredan komad koji na intiman način, kroz najsuptilnije psihološke nijanse, priča o raspadu, mržnji i definitivnom rastanku od iluzija u kojima smo živeli, rasli i od kojih su ostali samo ostaci. Kada ste i kako prvi put shvatili odnose između te tri nacije u Sarajevu? Kako ste doživljavali sebe u tome, kao pripadnika jevrejskog naroda, ili, kako vi to formulišete – po ocu Jevrejin, sa osećanjem jevrejskog duhovnog identiteta? - Nisam kao dete osećao te podele. Šezdesetih godina prošlog veka, u Sarajevu, mi smo se, kao dečaci, delili na one koji više vole fudbal i one koji vole košarku, na dobre i slabije skijaše... Nismo znali ko je koje nacije. Ja sam u srednjoj školi imao devojku za koju nisam znao da je Muslimanka, sve dok mi jednog dana njena mama nije poslala baklave za Bajram. A devojka se zvala? - Jadranka. Te podele su došle sredinom osamdesetih godina sa podelom i regionalnim interesima i takozvanim preporodom ideje o ponovnom stvaranju nacionalnih država na Balkanu. To je sasvim legitimna opcija, ali je užasan bio način na koji je ona ostvarena. Niko tu nije bio manje zaslužan. Svi su radili na propagiranju mržnje i predrasuda, pa i naši mediji, sećamo se toga devedesetih godina. Zato je taj rat bio tako užasan i tako surov. On se oružano završio, ali predrasude i nacionalne podele će, bojim se, na Balkanu, trajati još dugo. Naravno, Sarajevo je u tom pogledu neuporediva tragedija, jer to je 1.300 dana bombardovanja. Kada ste ove godine došli u rodno Sarajevo sa predstavom Ćeif koja na svoj način govori upravo o tragediji koja je zadesila ovaj grad, kako ste se osećali? Da li ste imali tremu? - Znao sam da će to biti na neki način napeto i traumatično za sve one koji su tu priču živeli kao surovu stvarnost. Bilo je mišljenja da sam ja predstavu malo prilagodio beogradskoj ideologiji u odnosu na Sarajevo, ali ja se sa time ne slažem. Nemam ja nikakve ideologije tim povodom. Naravno, ja sam izravnao sve žrtve, i podjednaka je nesreća Srba u Sarajevu, kao i Muslimana. Ne zna se više ko je bio čija žrtva. Bilo je nekih rezervi prema tom čitanju koje izjednačava te dve strane, ali ja sam i dalje uveren, zbog reakcije većine gledalaca i kulturne javnosti, da smo napravili jednu lepu i poštenu predstavu. Predstavu koja u tom smislu ne propagira ništa, već samo pokušava da sagleda obim nesreće. Naravno, ja razumem drugačiji pogled na sve to i ljude koji osećaju potrebu da se izravnavaju nekakvi dugovi. Ja o tome niti dovoljno znam, niti smatram da je pozorište pozvano da meri i presuđuje ljudsku nesreću. Ona je, nažalost, univerzalna, ta sarajevska situacija nam je bila samo povod za jednu opštu balkansku priču o palanačkom mentalitetu, o onima koji odlaze i onima koji se vraćaju, o tim beskonačnim podelama koje, vulgarno rečeno, i danas žive u obliku izdajnika i patriota i sličnih. Ćeif je vapaj za svima onima koji su otišli, i ne može čovek a da ne oseća tugu zbog toga. Iz razgovora sa prijateljicom iz Sarajeva, saznao sam da je iz mog razreda svega šestoro ostalo u Sarajevu, a bilo nas je 32 u razredu. Ostali su raseljeni po svetu. Šta su bile najčešće reakcije koje ste čuli povodom predstave, povodom tog vašeg izravnavanje nesreće? - LJudi mi uglavnom nisu govorili. Bio je to aplauz koji izražava oduševljenje pozorištem, tim pre što su u publici bili pozorišni ljudi. Teško mi je da objašnjavam šta bi bio argument za one koji su bili uzdržani, a njih je bilo u mnogo manjem broju. Video sam i lica nekih ljudi koje sam poznavao, a koji mi se tom prilikom nisu javili. Nisu prišli ni da me pozdrave, a kamoli da mi čestitaju. Ko zna zbog čega? Za mene su to stvari u koje pozorište ne treba da ulazi i svaki čovek ima pravo na svoj autentičan i intenzivan doživljaj onoga što gleda na sceni. Kako ste ove godine doživeli Sterijino pozorje? - Pre nego išta kažem o bilo kom Pozorju, ja najpre kažem da je to naš najznačajniji festival i da mu ne treba preterano tražiti mane. Čini mi se da je ove godine bio malo predugačak i bez dovoljnog broja odličnih predstava. Jedan standard je zadovoljen i sve predstave su po nečemu značajne, ali nije bio dovoljan broj sjajnih predstava. Naročito se razočarenje oseća kada je reč o stranim gostima. Očekivao sam od onoga što je evropska selekcija, da dođu daleko superiornije predstave. Zbog čega su došle ove a ne neke druge, to je pitanje za selektora. Sigurno je da Evropa ima mnogo snažnije i ubedljivije predstave nego što je Rez iz Šaubine teatra u režiji Ostermajera. Samo u tome je bilo moje razočarenje. A kad je reč o domaćoj selekciji, kako da govorim ako su u programu bile tri moje predstave? Nije u redu. Odnedavno ste član Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu. Kada bi vam to dalo zaista neku moć, šta biste najpre promenili u nacionalnom teatru? - To su odavno poznate stvari o kojima se otvoreno govori, ali apsolutno se ništa ne pomera sa mrtve tačke. Najpre je neophodno da se odluči i odmah radi na tome da se u Narodnom pozorištu stvori ono što bi predstavljalo vrh piramide – najznačajnija nacionalna dramska institucija. A potom i operska i baletska. Potrebna je odluka sa samog vrha da se počne gradnja nacionalne Opere. Takođe je potrebna odluka da se na najadekvatniji način nagrade vrhunski umetnici, a oni koji nisu neophodni da budu dostojno otpraćeni u penziju. I da se počne iz početka. To nije dugotrajan proces. To je pitanje odlučnosti ljudi koji promišljaju, ako uopšte promišljaju, kulturni identitet ovog naroda. A pre nego išta urade, treba da odgovore na pitanje da li im uopšte treba Narodno pozorište? Da li im treba Opera kakvu već imaju i naši susedi, ili im je svejedno što imamo ovo što je danas daleko ispod proseka? Da li znaju šta je danas visokorazvijena tehnička produkcija u evropskim pozorištima, ili ne znaju pa tako i ne shvataju da smo mi tehnički zaostali da izvedemo neke projekte? Vidim da za to nema raspoloženja, nema energije, nema odlučnosti, a pre svega nema ni svesti o tome da je to potrebno. Videćemo kada se konstituiše nova vlada da li će ljudi iz vrha, mislim pre svega na premijera i ostale ministre, stati iza ideje da se stvori ozbiljno, respektabilno nacionalno pozorište, ili će to ostati jedna marginalizovana, glomazna institucija sa prosečnim umetničkim dometima. Mi prisustvujemo njenom kraju, kao izdisaju jednog mastodonta. S druge strane, pak, vlast u Beogradu je pokazala da joj je ipak stalo do kulture i poslednjih godina je napravila novo Jugoslovensko dramsko pozorište, renovirano je Beogradsko dramsko, Pozorište na Terazijama... Kako je grad sve to mogao, a Republika ne može da uredi jedan nacionalni teatar? Šta vam najviše smeta na srpskoj kulturnoj sceni, zbog čega biste javno digli svoj glas? - To je ono o čemu upravo govorim – marginalizacija kulture. To je osećaj da sve to skupa što radimo uopšte nije važno. I da su stalno važne neke druge stvari. Čak su i ljudi koji su bili na vrlo uticajnim mestima u kulturi, umeli da kažu: Nije sad trenutak, daj prvo da rešimo nešto iz poljoprivrede, zakonodavstva, ili bilo šta drugo, a kulturu da ostavimo za kasnije. To je najpogubnije ponašanje koje se uvrežilo u domaćem političkom establišmentu i tako neki problemi u kulturi nikada neće biti rešeni, jer nikada nisu nikome i nigde prioritet. I to se ponavlja od jedne političke garniture do druge, kao rđava beskonačnost. Nema te zelene grane koju mi možemo sačekati pa da se ova država tada okrene kulturi kao svom bitnom činiocu. Toliko smo se puta uverili da svaka vlast ministarstvo kulture deli kao neki restl. Kao otpadak. Oni nas u kulturi tako i tretiraju. I tu velike razlike među političkim garniturama nema. To je ono što mi smeta jer je u potpunosti suprotno od onoga što radim na Fakultetu dramskih umetnosti više od 20 godina, gde predajem studentima i pitam se čemu to i zašto ako sav taj njihov trud nije bitan, ako se sve to u ovom društvu tako loše tretira da nema čak ni one pažnje koja bi bila psihološka satisfakcija za te mlade ljude. Da li ceo problem počiva u jedan odsto sredstava iz budžeta koja se odvajaju za kulturu? - Naravno, jer ponekad se čini da oni koji dele novac misle da bi možda i manje od jednog procenta za kulturu bilo dovoljno. Da bi razmišljao o kulturi, čovek mora da bude elementarno kulturan i obrazovan. Da kulturu oseća kao svoju potrebu. A takvih je, nažalost, u našoj u politici veoma malo. Kultura nije muzika za njihove uši. Nije za očekivati da će bilo kakav strani novac to da reši, jer se on obično ulaže da bi se izvukao neki profit. A domaći političari kada i odluče da nešto ulože u kulturu, oni u tome traže samo svoj politički profit. Da li vas privlači politički teatar danas. Koliko vas intrigira, recimo, novi Havelov komad koji je nedavno izveden u Pragu? - Naravno, ako je dobar komad. Havel je odličan dramski pisac i ne može on prestati da bude dobar dramski pisac zato što je jedno vreme bio predsednik države. Verujem da on sada pozorište posmatra i sa one strane, a vraća mu se. Radoznao sam da saznam nešto o onom drugom uglu posmatranja. Nadam se da je denuncirao svet u kome je bio više od jedne decenije. Možete li da radite sa glumcima a da oni ne dele vaš umetnički kredo? - Da bismo došli do te istosti, do zajedničkog imenitelja, potrebno je mnogo argumentacije. U pozorištu se sve radi na principu nužnog dokazivanja. Iz minuta u minut, iz sata u sat, iz probe u probu, morate dokazivati da ste u pravu. Svako ozbiljno pozorišno predavanje je razgolićenje duše i emocija. Nije fraza kada ponavljam da bi svaku pozorišnu nagradu trebalo podeliti na svih tridesetak ili koliko ih ima članova koji tvore jednu pozorišnu predstavu, jer to jeste samo tako uspešan posao. Pozorištu se posvećuju ljudi koji imaju san da postanu nevidljivi. Da se u potpunosti prenesu u dušu, da materijalizuju nekog drugog, da se izgube u stvaranju novih sudbina, uobličavanju raznoraznih priča, da se gotovo u potpunosti ponište u tom fenomenu igre. To su pravi pozorišni ljudi i ima ih u Beogradu za desetak pozorišta. Pozorište nam je potrebno kao mesto pomirenja, kao nekakav hram tolerancije, kao iskra planetarne kulture, kao mesto koje spaja a ne razdvaja. Mi smo stalno u podelama. Naši mediji, naša politika, naša crkva i ideologija, naše novine... Sve to govori o neprekinutom raskolu. Sve te institucije dele ljude, a pozorište ih spaja. Spaja ono što je podeljeno u okviru ovog naroda, a potom spaja ovaj narod sa drugima narodima.