Promašaji povesnika Popova

U jubilarnom “Kolu” SKZ pojavila se knjiga akademika Čedomira Popova kojom pokušava, “još jednom”, da skrene pažnju “na ključni problem srpske istorije novog veka – njenu nacionalnu revoluciju”. Uznemiren činjenicom da se potiskuju “događajna i politička istorija” i da ustupaju mesto povesti svakodnevice, odlučio je da, na osnovu “bogatih, naučnih rezultata istoriografije”, prikaže razdoblje od 1804. do 1914. godine sa dva aspekta: nacionalno revolucionarnog i međunarodnog. Autor ovu bitnu temu posmatra u sklopu još važnijeg problema tzv. Istočnog pitanja, kojem je Vasilj Popović posvetio poznato istoimeno delo. Spojivši tako dva složena i dugovečna pitanja, istoriograf se setio još jednog dela V. Popovića – Evropa i srpsko pitanje u periodu oslobođenja 1804-1918, Beograd 1940. Wima je pridodao i knjigu Dimitrija Đorđevića, koja se prvo pojavila na francuskom a zatim i na srpskom jeziku – Nacionalne revolucije balkanskih naroda 1804-1914, Beograd 1995. Popov je u potpunosti prihvatio Popovićevu definiciju i periodizaciju Istočnog pitanja, a u određivanju Srpske revolucije potrudio se da bude originalan. U čemu se sastoji ta originalnost? Popov tvrdi da nema, kada je reč o određivanju pojma Srpska revolucija, “u našoj istoriografiji jedinstvenog mišljenja, niti je o njemu podrobnije raspravljano” (s. 17). Tačno je da o Srpskoj revoluciji ne postoji jedinstveno mišljenje, ali nije tačno da o njoj nije raspravljano. U predgovoru Đorđevićeve knjige akademik Popov je pisao nešto drugačije: “O tome treba videti knjižicu Radoša Qušića Tumačenja srpske revolucije (SKZ, Beograd 1992), koja je instruktivna, ali s čijim se postavkama nije uvek moguće složiti.” Dakle, raspravljano je, i time je Popov dezavuisao samog sebe, budući da se i sam bavio ovim problemom u radu “Evropa i srpska nacionalna revolucija u XIX veku. Istorijsko-metodološki ogled”, Istraživanja 13, 1990, s. 89-114. U istom časopisu su njegovi asistenti, B. Ćurčić i D. Kovačević objavili još dva rada o istoj temi. Pre toga Popov je napisao poseban rad, kojeg se, izgleda, sada odriče: “Lenjin i nacionalna revolucija na Balkanu početkom XIX veka”, Zbornik za istoriju Matice srpske 2, 1970, s. 9-25. O ovome je pisao i u svom univerzitetskom udžbeniku Građanska Evropa (1770-1871), I-II, Novi Sad 1989. Činjenica je da se o Srpskoj revoluciji raspravljalo i da su o njoj pisali mnogi povesnici od Leopolda Rankea (Srpska revolucija, prvo izdanje na nemačkom u Hamburgu 1829!), Svetozara Markovića, Stojana Novakovića, Vase Čubrilovića, Vladimira Stojančevića i mnogih drugih. Zadržimo se za trenutak na akademiku Vasi Čubriloviću koji je u SANU osnovao odbor “Srpska revolucija 1804-1830”, čiji član je akademik Popov. Ovaj odbor, predvođen Čubrilovićem, organizovao je naučni skup u SANU i objavio saopštenja u zborniku radova – Istorijski značaj srpske revolucije 1804. godine, SANU, Beograd 1983. I, da apsurd bude veći, sam Popov je urednik knjige – Evropa i srpska revolucija 1804-1815, Novi Sad 2004. Ako se o nekom pitanju iz 19. veka srpske povesti podrobno raspravljalo, onda je to, nesumnjivo, Srpska revolucija. Zašto Popov prikriva tu činjenicu? Zašto se vraća knjizi V. Popovića Evropa i srpsko pitanje u periodu oslobođenja 1804-1918, koju je ranije sasvim ignorisao? Odgovor je jasan i nedvosmislen: Popov je prisvojio Popovićevu ideju, o čemu sam pisao u svojoj studiji o Srpskoj revoluciji. Evo te rečenice: “Srpsko pitanje” Popovića i “Srpska nacionalna revolucija” Popova su ista varijanta “Istočnog pitanja u završnoj fazi” (s. 94). Da li je najnovijom knjigom akademik Popov hteo da opere grešnu dušu prema prezimenjaku sa ić, kome mnogo duguje? Vratimo se vremenskom i tematskom određenju pojma Srpska revolucija. Popov i većina srpskih istorika insistira na jednoj komponenti Srpske revolucije – nacionalnoj. Stoga on redovno piše “srpska nacionalna revolucija”, katkad sa malim a katkad sa velikim slovom s. Istoriopisac smatra nacionalnooslobodilačke pokrete nacionalnom revolucijom, koja ima “svojstvo nacionalne i socijalno-buržoaske revolucije” (s. 14). Dakle, revolucije imaju dve bitne komponente – nacionalnu i socijalnu. Ovo drugo svojstvo, socijalno, Popov sada prvi put ističe i rešava ga tako što samo navodi da Prvi srpski ustanak prerasta iz “rajetinske bune u građansku revoluciju” (s. 47.; sva podvlačenja su moja). Kada se socijalni ili građanski proces završava Popov ne daje odgovor, niti ga ovo pitanje posebno zanima, budući da je nacionalnom dao prednost. On samo kaže da je Srpska revolucija “potpuno uništila feudalizam” (s. 74). Kada se to desilo i od kakvog je značaja ta pojava za razvoj srpskog društva i države, izbegao je da piše. Ali nije izbegao da navede da je Rumunija dobila 1864. godine ustav, “a zatim je iste godine obnarodovan Zakon o selu, kojim je ukinut feudalizam” (s. 122). Zašto je Popovu bilo važno da iznese tačan podatak o ukidanju feudalizma u Rumuniji a ne i u Srbiji, to samo on zna. Ukidanje feudalizma u Srbiji Popov nije povezao ni sa idejom koju je izložio na početku knjige da je Srpska revolucija bila i socijalna revolucija. Da li je moguće da jedan akademik nije u stanju da te dve pojave dovede u vezu, ili je u pitanju nešto drugo. Na jednom mestu Popov stavlja socijalni proces Srpske i Grčke revolucije ispred nacionalnog (74). I to je sve! Iz Popovljeve knjige čitaoci neće saznati ništa o socijalnom procesu Srpske revolucije, niti o datumu kada je i zašto je ukinut feudalizam u Srbiji. A tom problemu posvetio sam u Kneževini Srbiji (1830-1839), SANU, Beograd 1986, celo jedno poglavlje – ukidanje feudalizma (Đurđevdan 1835. godine). Još tada sam izneo mišljenje da je to jedan od najvažnijih događaja u društvenoj i političkoj povesti Srbije 19. veka. Popovljevo vremensko određenje Srpske revolucije protivurečno je. Pozivajući se na knjigu D. Đorđevića, koju netačno interpretira, Popov piše: “U skladu s tim tumačenjem, ali i s realnom istorijskom situacijom, ni srpska revolucija ne može se ograničiti na razdoblje oružane borbe (1804-1815), niti na period do sticanja autonomnog statusa Kneževine Srbije i ukidanja turskog feudalizma u njoj (1830-1835), te ni na osvajanja atributa državne nezavisnosti Srbije 1878. Pojmom ‘Srpska revolucija’, ne obuhvata se samo područje kneževine i kraljevine Srbije, već ceo srpski nacionalni korpus.” Dakle, sve oslobodilačke borbe srpskog naroda do 1918. godine deo su “srpske nacionalne revolucije” (s. 17). Ovako Popovljevo široko shvatanje Srpske revolucije, i ranije i sada, osporio sam u svojoj “knjižici” tvrdnjom da se oslobodilačka borba srpskog naroda u trajanju od 114 godina ne može nazvati revolucijom. Ni ranije ni sada, on nije izneo argumente kojim bi čitaoce i naučnu javnost obavestio kako je moguće da jedna revolucija traje toliko godina, šta su i koje su niti koje je tako čvrsto vežu u tom dugom periodu, ko su njeni nosioci, koje ideje rukovode srpski narod u tom vekovnom revolucionarnom zanosu? Ovo su samo neka od bezbroj pitanja na koja bi predlagač ove ideje morao da da odgovore, a on uporno izbegava. Zašto? Da li je Popov siguran u ono što je predložio u naslovu knjige i u uvodnom delu “Značenje pojmova” – Srpska revolucija 1804-1918? Nije! I na tom, ne tako teškom i nimalo zamršenom pitanju, on se spleo. Krenimo redom. Jedno od poglavlja akademikove knjige nosi naslov: “Srpska nacionalna revolucija 1804-1815” (s. 45). Već ovde će se svaki pažljiviji čitalac zapitati, kada je Srpska revolucija završena – 1815. ili 1918? Sem što vreme 1812-1815. naziva tragičnim godinama, autor ničim ne ukazuje na značaj 1815. godine i na događaje koji su se tada desili, čak i ne pominje Drugi srpski ustanak! Objašnjavajući ovo vreme, na svojstven način, sam Popov opovrgava, ne samo naslov knjige, već i naslov ovog poglavlja sledećom rečenicom: “To je tokom čitavog oružanog dela Srpske revolucije (1804-1815)”... (s. 47). Usudivši se da poveže Istočno pitanje sa balkanskim revolucijama, Popov iznosi još jedno vremensko određenje Srpske revolucije: “Izloženim događajima završena je vrlo značajna faza u razvoju Istočnog pitanja i nacionalnih revolucija na Balkanu koja je trajala od 1804. do 1830. U tom razdoblju odigrale su se dve velike revolucije – srpska i grčka – koje su po karakteru bile socijalne i nacionalne.” Ako su se “odigrale”, to znači da su i završene 1830. godine. Ipak, neće biti tako, jer su one, u nacionalnom pogledu, ostale nedovršene, pošto nisu oslobodile i ujedinile sve sunarodnike, iz čega je akademik izveo zaključak: “zato su njihove revolucije nastavljene” (s. 74/5). Preobrazivši tako balkanske revolucije u “nacionalni i socijalnorevolucionarni proces” (s. 82), odn. “proces nacionalnih i socijalnih revolucija na Balkanu” (s. 110), povezavši ga sa Istočnim pitanjem i Velikom istočnom krizom (“ustanke i ratove balkanskih naroda 1875-1878”, s. 239), Popov je obavio pripreme za završnu dramu Srpske revolucije u posebnom odeljku knjige – “Istočno pitanje i Srpska revolucija u epohi imperijalizma” (s. 241). U potpoglavlju – “Srpska promašena revolucija” – pozivajući se na sintagmu A. Gramšija, ničim je ne potkrepljujući ni objašnjavajući, Popov je proglasio stvaranje Jugoslavije 1918. godine najvećim promašajem srpskog naroda i, u jednoj rečenici, u vidu pitanja, prosudio: “Da li to dopušta svrstavanje srpske nacionalne revolucije u red neostvarenih ili promašenih revolucija”? Autor je odgovor dao u naslovu potpoglavlja – dakle, Srpska revolucija je promašena! Možda i zbog toga Popov nema zaključak, niti bilo kakva završna razmatranja. Popovljeva hronološka matematika Srpske revolucije je sledeća. Ona se završavala 1815, pa 1830, a u međuvremenu se produžavala, da bi, jednom 1914, drugi put 1918. godine, bila prekinuta kao neostvarena, odnosno promašena. Da li pažljivi čitalac može iz svega ovoga da izvuče bilo kakav sud o tome šta je Srpska revolucija i u kom se periodu srpske povesti ona odigrala? Na osnovu Popovljevih tumačenja – to je nemoguće. Akademik Popov je konfuzan i nejasan i kada piše o revolucijama drugih balkanskih naroda. On je napustio ideju o jednoj revoluciji, “balkanskoj revoluciji” i počeo da zagovara misao o više revolucija (“nacionalne revolucije balkanskih naroda”). Konfuzija se opaža odmah, budući da istu pojavu naziva pokretom i revolucijom. Evo primera: “Nacionalnorevolucionarni pokreti Grka i Rumuna dvadesetih godina 19. veka”, “socijalno-politički pokret u Vlaškoj”, “pokret u Grčkoj” (s. 60), “oslobodilački pokret Grka” (s. 61), “ovaj pokret u rumunskim zemljama”, “veliki pokret u samoj Grčkoj” (s. 65) a već na sledećoj strani – “nacionalna revolucija grčkog naroda”. I, evo kako to zamešateljstvo izgleda u jednoj rečenici: “U tim trenucima ustanak i delo grčke revolucije spasla je inostrana intervencija” (s. 61, 62), da bi se nekoliko redaka kasnije ponovo vratio “grčkom ustanku” i potom više puta (s. 69, 71). Nikome neće biti jasno jesu li događaji kod Grka i Rumuna bili pokret, ustanak ili revolucija? Ovakva zbrka terminoloških, hronoloških i događajnih pojava retka je u srpskoj istoriografiji. Otuda je nekorektna Popovljeva tvrdnja da mu je “najbliže shvatanje” D. Đorđevića, koji je “elaborirao” ovaj problem u knjizi “Nacionalne revolucije balkanskih naroda 19. veka” (s. 17), čiji naslov nije valjano ni citirao! Đorđević je vremenski ograničio Srpsku revoluciju (1804-1815) i Grčku – (1821-1830). Sve što potom sledi u 19. i početkom 20. veka on naziva “procesom oslobođenja i nacionalne emancipacije” balkanskih naroda (s. 37), te je stoga ovu misao nemoguće dovesti u vezu sa idejom Popova o balkanskim nacionalnim revolucijama (1804-1914/1918). U osnovi Popovljeve ideje jeste misao Svetozara Markovića o produžetku Srpske revolucije u vidu “borbe za oslobođenje i jedinstvo celog srpskog naroda”. I V. Popović je svodio Srpsku revoluciju na dva srpska ustanka. Stoga se može slobodno reći da se Popov nekorektno “pokrivao” imenima ove dvojice povesnika za sopstvene neuspele pokušaje proučavanja srpskog 19. veka. Ovakvo ponašanje u istoriografiji i ne čudi, kada se ima na umu da se Popov odrekao sopstvenih radova i radova svojih asistenata, zanemario odbor SANU, čiji je član i dva velika zbornika na ovu temu! Vratimo se problemu Istočnog pitanja, kojim se Popov neposredno nije bavio. Preuzevši ideje V. Popovića, delimice i Milorada Ekmečića, nije se potrudio da učini bilo kakav iskorak. Stoga ovo delo predstavlja jednu neuspelu kompilaciju tuđih misli i ideja sa hronologijom preuzetom od V. Popovića i Vase Čubrilovića. Iako je i u naslovu knjige i naslovima poglavlja Srpsku revoluciju povezivao sa Istočnim pitanjem, pravih kohezionih radnji nema ili ih autor nije izneo, niti se isprepletenost događaja naslućuje, niti se vide međusobni uticaji i veze, te se njegovo pisanje svodi na puko hronološko ređanje evropskih, balkanskih i srpskih zbivanja. Pre bi se moglo reći da postoji paralelizam u praćenju ova dva događaja, pri čemu autor nema dilema oko hronoloških odrednica Istočnog pitanja (jer nisu njegove, već preuzete) ali ih je previše o Srpskoj revoluciji. Knjigu još opterećuju brojni evropski spoljnopolitički događaji, koji često nisu ni u kakvoj vezi sa rešenjem Istočnog pitanja (englesko-burski rat u Južnoj Africi, “bokserski ustanak” u Kini itd. s. 249), a još manje Srpske revolucije. Navedimo kao primer marokanske krize s početka 20. veka, koje imaju blage posredne veze s Istočnim pitanjem, ali nemaju nikakve, ni posredne ni neposredne, sa Srpskom revolucijom. Popov ne koristi pojam Drugi srpski ustanak, već u nekoliko redaka objašnjava događaje iz 1815. godine (s. 51/2), a o dvema marokanskim krizama piše na četiri strane (259-262), dok njima Popović posvećuje samo dve rečenice! Terminološke i hronološke nedostatke, kao i kolegijalnu nekorektnost prema Popoviću i Đorđeviću, prati Popovljevo slabo poznavanje povesti sopstvenog naroda, jer je knjiga puna faktografskih pogrešaka. Bitka na Rudniku bila je 1804, a ne 1815. godine (s. 52). Akademik piše da je Prota Mateja boravio u Rusiji 1805, a to je bilo godinu dana ranije (s. 57). Rusija je 1809. godine spasla Srbiju od katastrofe, što nije tačno, već ju je spasla Karađorđeva odvažnost (s. 60). Među izginulim u Vlaškoj i Moldaviji 1821. godine Popov je našao i Mladena Milovanovića (s. 65)! Da je čitao, a nije, trotomno delo Mihaila Gavrilovića o knezu Milošu, klasično delo srpske istoriografije o 19. veku, pronašao bi celo jedno poglavlje o njegovom ubistvu u Srbiji, u režiji kneza Miloša. Čitalac neće znati koliko je Srbija dobila hatišerifa posle Jedrenskog mira. Popov izrikom pominje onaj iz 1830. godine, zatim još jedan – “izdat nešto kasnije”, pa tek potom berat knezu Milošu, te čitalac neće znati godine kada su doneta ova dva važna javno-pravna akta Porte Kneževini Srbiji i knezu Milošu (Berat – 1830, i Hat – 1833), s. 74. Velike sile, Austrija, Rusija, Britanija i Francuska su do 1839. godine otvorile svoje konzulate “u Beogradu, odnosno Kragujevcu” (84). Nikome neće biti jasno u kom je gradu koji konzulat otvoren, osim onima koji znaju – da su svi konzulati radili u Beogradu, nijedan u Kragujevcu! Kada piše o srpskim nacionalnim programima, Popov navodi samo “Načertanije” Ilije Garašanina, a potpuno zanemaruje još jedan plan, u nekim pogledima čak i bitniji, nacrt Konstantina Nikolajevića o “Srpskim sjedinjenim državama” (1848). Potpuno je zanemario ustaničke ideje iz vremena Karađorđa, a delimično i kneza Miloša. Vladar Rumunije nije Karlo Hoencolern, već Karlo Hoencolern-Zigmaringen (s. 123). Nekoliko puta koristi pojam Albanska liga, a zatim Prizrenska liga (s. 221, 227). Sporno je i Popovljevo vrednovanje događaja. Proglas o ujedinjenju Bosne i Srbije od 2. jula 1876. godine pomenut je jednom rečenicom (s. 198). Ili takav čin nema značaj, ili mora dobiti više prostora i bar nekakvo objašnjenje za manje obaveštene čitaoce, u protivnom ideja o Srpskoj revoluciji, kako je zamišlja ovaj istoričar, besmislena je. Popov je navodio poneku bitku iz Prvog i Drugog ustanka, dodavši katkad i godine kada su se odigrale, i to bi bilo sve o njima. Dok kasnije, a ovo neka posluži kao primer njegovog viđenja i ocenjivanja značaja pojedinih događaja iz srpske, balkanske i evropske povesti, nekim skoro beznačajnim događajima pridodaje uz opis i godinu i datum zbivanja. Evo jednog primera: 4. februara 1878. godine turska flota plovila je prema Pireju. Zar je ovaj događaj važniji od Mišarske bitke, bitke na Qubiću ili sporazuma kneza Miloša i Marašli Ali-paše u srpskoj povesnici? Po mišljenju akademika Popova, očigledno da jeste! Nekoliko reči o načinu pisanja, jeziku i stilu Čedomira Popova. Knjiga nema napomene, pa se ne zna šta je od koga preuzeo, osim u dva ili u tri slučaja kada je naveo imena V. Popovića, D. Đorđevića i M. Ekmečića. Za Popova drugi povesničari i ne postoje, budući da u knjizi ima više citata za koje se ne zna odakle su preuzeti, kao na primer na str. 28. Nedosledan je i pri upotrebi velikog i malog slova kod pojmova kao što su Prvi srpski ustanak, Srpska revolucija, Kneževina i Kraljevina Srbija i slično. Wegova rečenica nije skladna ni jezički valjano oblikovana. Pokušaji da jakim izrazima izazove utisak kod čitaoca, daju negativne efekte. Evo nekoliko primera: “uznemirena atmosfera”, “lepe pobede”, “Rusi navalili na Srbe”, “demokratski nacionalizam”, “Hercegovina je ponovo ključala”, “užareno vulkansko grotlo”, “zarobili 1.300 pušaka i dva topa”, “Englezi su odmah violentno reagovali”, “razgoreo se narodnooslobodilački pokret”, “megalomanska fatamorgana”, “karakter kongresa”, “kapitalna odluka”, “odigrao je dramu savesti” (kralj Milan), “ključalo makedonsko pitanje” itd, itd. Puške se mogu zapleniti a ne zarobiti, čovek ima karakter a ne kongres, kada su Englezi bili violentni, da li je iko u povesnici mogao da odigra “dramu savesti”... Kod Popova je sve moguće! Autor ove knjige iskazao je nemar i prema sebi i prema čitaocima, ne udubljujući se u probleme kojima se bavio. Loše napisana, još gore koncipirana, s mnogo faktografskih pogrešaka i nejasnih tumačenja, knjiga akademika Popova valjano će služiti samo studentima istorije da se obučavaju na časovima Uvoda u istorijske studije.