Profil na tanjiru

Da je Branislav Vukadin zapravo haški optuženik Stojan Župljanin utvrđeno je DNK analizom. Tako što je biološki materijal čoveka koji se predstavio kao Branislav Vukadin upoređen sa ranije uzetim biološkim materijalom roditelja Stojana Župljanina. Kad je to “ranije” uzet biološki materijal roditelja, javnosti nije poznato. Kao ni način na koji je to urađeno. Župljanina su uhapsili MUP Srbije i BIA i priveli ga kome treba. Istražnom sudiji Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu. DNK analiza je urađena u Nacionalnom kriminalističko-tehničkom centru MUP-a Srbije. Svi kažu da je ta DNK laboratorija (postoji od prošle godine) jedna od četiri najsavremenije u Evropi. Zaposleni tamo mogu da uđu samo pomoću magnetnih kartica, obučeni u specijalna odela. U taj, za naše prilike SF od laboratorije, otišlo je skoro dva i po miliona evra Evropske agencije za rekonstrukciju, Španija je dala donaciju od 120.000 evra, a Vlada Srbije 700.000 evra. Pored ove, u Srbiji rade još četiri DNK laboratorije. Institut za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, BIA, Institut za sudsku medicinu u Novom Sadu i Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu imaju, takođe, svoje DNK laboratorije i nemaju nikakvu mogućnost da razmenjuju podatke, ni međusobno ni sa laboratorijom MUP-a Srbije. Zato što Srbija još uvek nema nacionalni DNK registar, arhivu genetskih otisaka u kojoj bi, bar prema Nacrtu zakona o nacionalnom DNK registru trebalo da se nađu samo DNK profili osuđenih lica i to na kazne zatvora više od jedne godine, ali i maloletnika koji su osuđeni za najteže oblike krivičnih dela. Prva verzija ovog zakona napisana je 2004. i još čuči u nekoj fioci Ministarstva pravde. Negde je zapelo. Elem, dok se u novoj vladi u Srbiji ne dogovore ko će da upravlja budućim nacionalnim DNK registrom, jer izgleda da je tu “zapelo” u donošenju zakona (MUP bi DNK registar hteo za sebe, a ni Institut za sudsku medicinu nije ravnodušan) valja i u Srbiji postaviti pitanje: Ko i pod kojim uslovima sme da nam zatraži malo krvi ili pljuvačke za DNK analizu? Da li je to dobrovoljno ili se mora? I kad se mora? Kako kod nas još uvek ne postoji zakon o zaštiti genetičke privatnosti, nema nam druge nego da verujemo državi bez zakona. Ili onim zakonima koji postoje. A to znači da je sve o uzimanju bioloških uzoraka i osumnjičenih i njihovih srodnika, zapisano u članu 131 Zakonika o krivičnom postupku. Dragan Obradović, predsednik Okružnog suda u Valjevu, i predsednik radne grupe za izradu zakona o nacionalnom DNK registru, i sam ističe neophodnost donošenja zakona o zaštiti genetičke privatnosti. Osvrćući se na slučaj Župljanin, kaže: „Od pomenutih lica moguće je uzeti biološki materijal (uzorak krvi) radi analize i utvrđivanja drugih činjenica vezanih za krivični postupak i bez njihovog pristanka, izuzev ako bi zbog toga nastupila kakva štetna posledica po njihovo zdravlje. Te radnje se preduzimaju samo po naredbi nadležnog suda, prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku.” Opirali se dakle ili ne, ako hoće da vam uzmu krv, uzeće je. U svetu je, međutim, glavni predmet rasprave: Ko je vlasnik jedinstvenog DNK profila pojedinac ili država? Aleksandar Pavić, predsednik Udruženja građana za život bez žiga podseća da je odlazeći predsednik Sjedinjenih Država Yordž Buš nedavno potpisao zakon o genetskom profilisanju dece. To znači da će se bebama koje se budu rađale u Americi odmah uzimati genetski podaci: “Biće obeleženo i do 200 različitih markera. To je eugenika. Stvaraju se preduslovi za to”, kaže Pavić. U Minesoti, u Sjedinjenim Državama, recimo, roditelji su se uzbunili zato što je država odlučila da uzme oko 800.000 DNK uzoraka – deci, a od toga 42.000 uzoraka je, potpuno neovlašćeno, upotrebljeno u svrhe naučnih ispitivanja. Dozvola od roditelja, nije tražena. U Velikoj Britaniji, dodaje on, već postoje NVO koje hladnokrvno govore o tome kako decu treba profilisati, i u analizama gena tražiti one koji “potvrđuju” sklonost nasilju ili bilo kakvo problematično ponašanje. Pavić: “Cilj je mapiranje života svakog pojedinca pre pete godine. To je budućnost korišćenja genetskog materijala. U ovako nesređenoj državi kakva je naša, izbušenoj domaćim i stranim službama, nijedna centralizovana baza sa takvim, najintimnijim podacima za svakog čoveka ne može da bude bezbedna. Dok god je ovakvo rasulo u državi gde se ne poštuju zakoni, gde vlada krši sopstvene zakone svaki dan, ni najbolji zakoni ne mogu da zaštite ničiju privatnost.” Pavić upozorava da uvek sve počinje bezazlenim motivima. Recimo, ugrađuju se čipovi u pacijente s Alchajmerovom bolešću. Pa ljudima zaposlenim u kompanijama koje zahtevaju visoku bezbednost. U ovakvom svetu u kom ne postoji transparentnost korišćenja ličnih podataka niko ne može da zna gde će ti podaci da završe. Pavić: „Nevladine organizacije dižu buku zbog netransparentnosti korišćenja ličnih podataka u evropskim institucijama. A EU bi trebalo da bude na vrhu svetske piramide u zaštiti i poštovanju ličnih podataka i privatnosti. Šta to znači za državu kakva je Srbija? Kako to tek ovde da bude transparentno? Kako da budemo sigurni da sutra naši genetski podaci neće završiti u nekoj državi, na primer u EU, navodno po principu razmene podataka radi neke policijske istrage? I ta policijska istraga ne mora da se završi pozitivno, a vaši genetski podaci su nekom greškom recimo otišli u Evropu? Imaju vas na tanjiru.” Kako? Pavić podseća na projekat za novi američki vek koji je donet početkom 2000. u čijem sastavljanju su učestvovali glavni neokonzervativci u Vašingtonu, među njima i Pol Volfovic. Projekat podrazumeva održavanje američke dominacije u 21. veku, i u tom dokumentu doslovce stoji da se predviđa korišćenje biološkog oružja koje cilja na genotipe. Tu, crno na belo piše da se o takvom oružju mislilo još pre desetak godina. Zanimljiv je i podatak da je maja prošle godine Rusija zabranila izvoz biološkog materijala. Zabranu je potpisao Vladimir Putin. “Na osnovu genetskog profila naroda na jednom području lako je napraviti biološko oružje protiv tog naroda”, kaže Pavić, “a Rusi to znaju.” U Švedskoj, na primer DNK registar postoji samo za krivična dela iz oblasti seksualnog kriminaliteta. Ni za šta drugo. U Velikoj Britaniji pak, i još nekim zemljama, svako ko je priveden od strane policije, uzeće mu se bris iz usta. Za pljuvanje na ulici, na primer. Zato Britanci imaju najveću bazu podataka, oko pet miliona uzoraka. Poznat je slučaj dva Britanca koja su tužila Veliku Britaniju Briselu, pošto im je policija uzela DNK podatke, valjda zbog brze vožnje ili što nisu imali pojas za volanom. Oni sada traže da im se izbriše DNK profil iz nacionalne DNK baze. Čeka se odluka Brisela. Genetičar dr Oliver Stojković, rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu, kaže da je radna grupa za izradu zakona o nacionalom DNK registru balansirala između realnih potreba, s jedne strane da se uzmu, čuvaju i analiziraju uzorci od svih lica koja potencijalno imaju šansu da ostave svoj biološki materijal na mestu zločina, realnih mogućnosti našeg društva da finansira ove analize, s druge strane, i obaveze da se zaštiti pravo na genetičku privatnost svakog pojedinca s treće strane. Iz policijske perspektive, kaže on, idealno bi bilo da se od svakog čoveka uzme DNK uzorak jer tada nijedan trag nađen na licu mesta ne bi ostao nerazjašnjenog porekla. Ali to ne samo da je skupo, nego je i opasno za svakog građanina ponaosob, reći će dr Stojković, koji je napisao prvu verziju ovog zakona. Čovek koji je izmislio DNK analizu u forenzici, Alek Yefriz, profesor genetike na Univerzitetu Lajkester u Velikoj Britaniji, jedan je od najvatrenijih protivnika priče o DNK tipizaciji kompletne populacije. Dr Stojković: “Ako država ima vaš genetski materijal to vas čini osumnjičenim za bilo koje krivično delo koje se desi u toj državi. Moguće da se vaš biološki materijal sasvim slučajno nađe na mestu zločina ili na nekom predmetu koji se dovodi u vezu, protiv vas se nakon toga podiže krivična prijava, jer se vaš biološki materijal našao tu. I do početka suđenja vi ste u zatvoru, dok ne dokažete da niste u vezi sa tim konkretnim krivičnim delom. Pri tom, te baze podataka su kompjuterske baze. Moguća je greška u analizi, otkud znate da se neće napraviti kompjuterski bag koji neće baš vaš profil izjednačiti s profilom koji je nađen na mestu nekog zločina?” Zato je u Nacrtu zakona predviđeno više mera predostrožnosti. Baš zbog mogućnosti eventualne zloupotrebe, ili greške. Baza podataka sa DNK profilima od ljudi koji su osuđeni za određena krivična dela u sebi nema nikakvu identifikacionu oznaku, a to znači da čovek koji pretražuje tu bazu ne može automatski da sazna čiji je to uzorak. Može samo da sazna da li se biološki trag na mestu zločina podudara sa nekim iz baze. Da bi ušao u drugu bazu gde stoje identifikacione oznake svaki DNK profil iz prve baze mora da ima naredbu tužioca. To štiti prava ljudi koji su, nakon što su odležali kaznu u zatvoru, postali slobodni ljudi. S druge strane, uzorci koji se uzimaju za DNK analize mogu se koristiti samo za konkretne DNK analize u cilju identifikacije bioloških tragova u krivičnim delima i ni za šta drugo. Tako se, kaže dr Stojković, štiti genetska privatnost i objašnjava: “Jer, šta ako u testiranju počinioca krivičnog dela nekome padne na pamet da uradi analizu na Hantingtonovu bolest, koja se javlja sa simptomima oko 35. a čovek umire između 45. i 50. godine? Reč je o neurološkoj bolesti u čijem razvoju oboleli veoma pati. Ako čoveku od 25 godina i izvršio je krivično delo zbog kojeg je odležao zatvorsku kaznu saopštite taj podatak o budućoj bolesti za koju nema leka, on tek tad može da krene u kriminal. To su sve opasnosti vezane za zloupotrebu genetičkih informacija. Sankcije za sprovođenje takvih analiza su stroge. Mi smo ih predvideli zakonom. Da bi taj zakon bio sprovođen na način da štiti genetičku privatnost građana čitav sistem mora da bude transparentan i pod civilnom kontrolom. Trudili smo se da zakon bude restriktivan. Lična građanska prava su važnija od interesa društva da pronađe počinioca krivičnog dela. Ne mislim da ako nisam osumnjičen, treba da budem prisluškivan, ispitivan na poligrafu ili na DNK analizi”, reći će dr Stojković. Međutim, važno je da sve laboratorije u Srbiji budu kompjuterski umrežene u nacionalni DNK registar, dodaje on: „To bi u značajnoj meri moglo da doprinese rasvetljavanju krivičnih dela”. Predsednik Okružnog suda u Beogradu Dragan Obradović, kaže da moderne laboratorije pored MUP-a i Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, imaju i novosadski Institut za sudsku medicinu, kao i BIA: “Međutim, baza podataka sa DNK profilima trebalo bi da se nalazi u Agenciji za vođenje DNK registra koja bi bila nezavisna od ministarstava pravde i policije. Bilo bi to posebno pravno lice koje uspostavlja i održava DNK baze podataka, vrši upoređivanje DNK profila, pruža stručnu pomoć forenzičkim DNK laboratorijama i obavlja druge poslove utvrđene Zakonom. A nadzor nad radom Agencije obavljalo bi Ministarstvo pravde.” Postoje i druge ideje koje dolaze iz MUP-a, dodaje dr Stojković, da takav nacionani DNK registar bude unutar policije. Stojković: “Autori ovog zakona, a posebno genetičari, misle da ne bi trebalo da ista institucija koja hapsi, prikuplja dokaze protiv osumnjičenog, istovremeno i veštači te iste dokaze. Još samo kad bi donosila presude! Isto ministarstvo bi bilo uključeno u ceo proces od početka do kraja.” Ipak, on podseća da u nekim zemljama ti nacionalni DNK registri jesu unutar Ministarstva policije, kao što je slučaj s registrom Ef-Bi-Aja u Americi: “Mi nismo zemlja te vrste demokratije. Ukoliko sam ja nekad napravio krivično delo, pa se na osnovu toga moj uzorak DNK čuva, ne bih voleo da se on čuva u policiji nego u nekoj nezavisnoj ustanovi. To će biti uvek prigovor advokata, policija koja je prikupila tragove ujedno ih je analizirala i napisala nalaz.” Kao i u slučaju Stojana Župljanina. I Župljaninov advokatski tim je uložio žalbu. E sad, od podele ministarskih resora zapravo zavisi ko će “pogurati” ovaj zakon i pod čijom će ingerencijom biti nacionalna baza genetskih otisaka. To bi mogla da bude i MUP-ova laboratorija, ali i DNK laboratorija Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta, koja danas nije ni u nadležnosti srpskog pravosuđa ni u nadležnosti MUP-a. Zanimljivo je i to što MUP-ova laboratorija ne naplaćuje veštačenja (za razliku od Instituta u kojem svako veštačenje košta 8000 dinara), pa tako, u poslednje vreme, ima i najviše posla. Sudovi u Srbiji uglavnom veštačenje prepuštaju MUP-ovoj laboratoriji. I naravno da ta veštačenja nisu besplatna. Plaćaju ih poreski obveznici Srbije. Ima u “Lutajućem Bokelju” Nikole Malovića, jedna sjajna epizoda u kojoj nekakvi “turisti” idu po selima u zaleđini Boke i kad vide devojke priđu im i dive se njihovoj kosi. Čak ih pitaju da li bi mogle da im daju uvojak svoje kose. I one, prostodušne, daju. A ti uzorci posle završe u stranim laboratorijama za profilisanje naroda na tom području... Siledžije vole sir? Gen za nasilje, ne postoji. Pronađeni su, međutim, geni koji su u određenim varijantama prisutni kod ljudi koji su skloni nasilnom ponašanju. Kasnije se ustanovilo da isti taj gen imaju ljudi koji vole da jedu sir, na primer i piju kafu. Onda se postavlja pitanje, pa dobro, da li je to gen za agresivnost ili gen za jedenje sira? Ili su ljudi koji jedu sir agresivni? „Ne, naravno. Reč je o genu koji utiče na neke neurotransmitere u mozgu. U jednom trenutku došlo se do zaključka da ljudi skloni nasilju imaju konkretnu varijantu tog gena, ali to nije gen za nasilje, to je gen za jedan enzim uključen u metabolizam neurotransmitera. To ne znači da su ljudi koji imaju konkretnu varijantu tog enzima potencijalne ubice, niti da će sigurno uživati u siru. Zaista, postoji jasnija veza između potrebe za sirom i tog gena nego između nasilnog ponašanja i tog gena. U siru ima nešto što ljudi s konkretnom varijantom tog gena iz nekog razloga vole. U slučaju nasilnog ponašanja ta veza je mnogo slabija”, kaže dr Oliver Stojković, rukovodilac DNK laboratorije Instituta za sudsku medicinu. U Institutu za sudsku medicinu se ne rade kliničko-genetičke analize, nego samo sudsko-medicinske. Moguće je, međutim u Institutu utvrditi da li ste nosilac recimo gena za gluvoću. Ako jeste, i ako je otac vašeg deteta takođe nosilac gena za gluvoću onda postoji 25 odsto šanse da vaše dete bude potpuno gluvo. U ovom trenutku postoji 6000 naslednih bolesti za koje se zna nasledna osnova. I nijedna laboratorija na svetu ne radi analize za svih 6000 naslednih bolesti. „DNK analizom može da se utvrdi sa određenom manjom ili većom sigurnošću etničko poreklo, sklonost ka određenom tipu ponašanja, ali to nije prediktivno u toj meri da možete da budete sigurni da će osoba s određenim genotipom upravo da ima takvo ponašanje”, kaže dr Stojković. Zato što su praktično sve osobine ponašanja (alkoholizam, homoseksualnost, agresivnost, inteligencija...), samo određenim procentom genetski determinisane, a determinisane su i sredinom i interakcijom gena i sredine. Tako, može da se dobije rezultat da na osobu koja je testirana sa 75 odsto na njeno ponašanje u vezi s alkoholizmom utiču geni, sa deset posto to što je živela u alkoholičarskoj sredini, a sa pet posto interakcija ova dva faktora.