Švedski ključ

Posle pada muzičara Bregovića sa višnje, Srbi se sve više okreću beračima višanja iz Evropske unije, hoću reći, iz Rumunije! I nadnice su veće od lanjskih; trideset evrića, brale, plus stan i hrana, te se nešto mislim da zapalim na godišnji odmor da zaradim za more. Jer, umem to, mislim, da berem višnje. Vest o padu Bregovića sa višnje zatekla me je na trešnji! Ali, ne na nekom gazdinstvu u Grockoj već kod burazera u Vrčinu. I, odmah mi je na um pala Šabanova sahrana na koju Muzičar nije otišao. A svi znamo koliko je mnogo Bajramoviću dugovao. I malo što na sahrani u Niš nije bio, nego je i našu mladu koleginicu Sanju lagio da je, šatro, na turneju u inostranstvo otišao! E, tu mu laž Šaban nije oprostio i sa višnje je Muzičara povukao, umalo mu vrat nije polomio. Jer, mnogo je bio moćan Šaban, i, tek će moćan biti. Zaista vam kažem, Srbi moji: opasna je ciganska crna magija, i na mene je, nekad, bacana! Pre tri godine, kada se ženio moj rođa iz Švice, na brodu „Sironi” bile su tri muzike, a jedna je muzička banda bila ciganska, ona iz „Pljačke Trećeg rajha”. E, tu muziku smo preoteli od jedne ciganske svadbe i znate li šta se, već, sutradan desilo? Na putu za Guču moja banda ciganska se u kombiju, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri isprevrtala i po putu se rasejala, baška basovi i trube, baška muzikanti... Elem, Gorane Bregoviću, kada ti se, opet, neko od ciganske sorte bude od života rastajao, a mnogo te, kao Šaban, zadužio, onda ti, sa Orkestrom za svadbe i sahrane, na pogreb da odeš, muzikom cigansku dušu da ispratiš i svoju dušu da spaseš. I ne budi stipsa! Kupi, brate, aluminijske merdevine, uvoz iz Slovenije, veoma su stabilne i jeftine. A ako ti puževi i dalje paradajz u bašti napadaju, a ti oko bašte posadi turski karanfil, može i bosiljak, na to se puževi lepe ko muve na govna. Javi ovo i Kusti, pošto i on, čujem, pokušava nešto sa paradajzom. Subota. Zadušnice. Kiša na Novom groblju, ali došli Srbi i po kiši da obiđu mrtve, da se posavetuju s njima. Qubim beli mermer, a onda stojim sa Oljom pred roditeljima kao pred bogovima. Stojim sa buketom narandžastih nevena. Ah, kako je njih mati volela! A otac ko kolac! Ćuti, namršten i poslovično ljut. Kad malo bolje razmisliš, moj Srbine, ti i nemaš drugog izbora sem starih ljutih predaka. Sem predaka, drugih bogova, veruj mi, i nema. Jung kašljuca sa srebrnom patarenskom lulom u ustima i ne može da sačeka da otćutim svoje sa roditeljima. Pa će ovakav razgovor da zapodeva: “Ako se Duhovi slave tri dana, mora da se iza njih krije neka moćna staroverska slava! Možda su se prolećne Zadušnice, nekad, slavile četiri dana, a možda su se i nedelju dana Srbi družili sa svojim mrtvim precima uoči Vidovdana? Jer, smešno je kako Crkva praznik Duhova objašnjava. Kao, čuj, tada je Sveti duh pao na apostole! Ima li šta besmislenije!? I dok se vi, Srbi, ne vratite staroj vidovskoj veri, ništa nabolje neće da vam se pomeri, sve i da Dačić sa Palmom bude primljen u Komitet 300, da sede, rame uz rame sa Rokfelerom, Karlom Biltom i Joškom Fišerom. Važnije je biti blizu svojih arhetipova nego primati crkavicu iz međunarodnih finansijskih fondova...” Pogledam Švajcarca popreko. Ej, on mi priča o moći arhetipova, a glavna ulica njegovog Ciriha popločana je zlatnim polugama! Jung shvati pogled i ućuti, a jato gavrana grakće i kruži li, kruži... Ah, sećam se, ovo nebo dunavsko crnelo se od gavrana, posle trojanskog rata, a ove obale Dunava bile su prekrivene leševima... Setan zbog trojanskih prisećanja, još sa vrata dočepam se slankamenskog belog vina. I, cugaj na prazan stomak, cugaj na kišovite Zadušnice. Onda navalim na čorbu od somećih glava, pa na smuđa i manića, i, setim se jednog kišovitog dana i Zokija Đinđića, dok je još bio opozicija, kako mi je, uz morski ručak, u „Verdiju” pričao da se u Evropi više ne drže strogo protokola kada se piju crna, a kad vina bela. U to ime, pređem na crno vino Nikolino. Dobro, seckam i šunku iz Kleka i neki niški ovčiji kačkavalj. Ali, ne pomogne mi, baš, ta masna podloga, i, sastanu se u mojoj utrobi vino crno i belo, i, utopim se, pokisnem načisto. A beržera kao neka sirena zove li, zove izdaleka... I zahrčem a da glavu u beržerine skute nisam spustio, pa sam kao Odisej dugo, dugo kroz Đerdap plutao... I, uuuf! Kakav sam strašan san usnio! Kao Palma u Jagodini, u zoološkom vrtu, ušao u kavez sa lavovima, lebac ti se ogadio! A Dačić oprezan, brale, neće u kavez iako ga Palma zove. I skoči lav na Palmu, sobali ga i počne da glođe, a Dačić, bajo, begaj na drvo i to na – VIŠNJU!!? A lav, kada je Palmu oglodao, krenuo na višnju, na Dačića! I, tu počnem da drhtim od straha, setim se muzičara Bregovića, i, već, hoću da se probudim, kad, eto ga, pojavi se, odnekud, Šaban! I otera Šaban lava! Car Cigana otera cara životinja. Kažem vam, moćan je bio Šaban, i, tek će moćan biti... A onda, o nebesa, eto i Bokija! I to sa slovenačkim aluminijskim merdevinama!? Nosi ih za Dačića, i, onako, u prolazu, namigne mi i kaže: “Vreme je da se i nas dvojica istorijski pomirimo! Valjda tebi, kao starovercu i paganinu, više odgovara moj evropejski agnosticizam nego Vojčetov pravoslavni fundamentalizam!” Probudim se, a ne znam da li je Dačić sišao sa višnje. I zebem, Srbi moji! Jer moji snovi veoma brzo se materijalizuju. Ščepam daljinac, pa udri po plazmi. I šta doznam!? Kao, Bregović uspešno operisan, oporavlja se, a za Dačića ni reč. Tu će Jung sa indijskog tabureta: “Aluminijske merdevine jesu čudo! Gledao sam te kako si se, na Zlatiboru, uz njih pentrao, suve grane sekao i kućicu za ptice postavljao...” Dovučem se, nekako, do laptopa. Stigla imejl pošta od gospođe Jele Mitrović iz Vranja. NJena je postavka da poreklo evropskih jezika nije od sanskrita već od ŠVEDSKOG JEZIKA! Ovako mi piše: “Ako pođemo od pretpostavke da su indijski i grčki bogovi bili kosmonauti, onda su ti kosmonauti, po Bibliji, sa Zemljanima imali i porod. Na taj porod je prenet, i jezik bogova koji je sačuvan u švedskom jeziku na krajnjem severu Evrope...” Po gospođi Mitrović ispada da Srbi, u stvari, govore nekim šatrovačkim švedskim jezikom. Na to upućuju njena desetogodišnja lingvistička istraživanja srpskog i švedskog jezika. Ovde se setim Dragoša Kalajića koji mi je, pred smrt, rekao da se manem Dunava, jer je Hiperboreja bila, gore, na severu, u Skandinaviji, gde ju je i Crnjanski tražio. I tu, temeljno uzdrman, ponovo begam u vino i san. Ali, ne sanjam više Dačića nego Vojčeta i to kako skuplja puževe sa paradajza iz Kustine bašte jer, šatro, u Belanovici organizuje Prvu srpsku trku sporaća. Onda se, odnekud, u snu, stvori i moja Crna, i, ovako me hrabri: “Pusti ti i Dragoša i Crnjanskog, pa i gospođu Mitrović! Ako je snežna kapa Severnog pola, u vreme biblijskog Postanka sveta, bila sve tu do Sombora, kako je, gore, mogao da se začne, da opstane čovek. I, nije li Dunav prva rajska reka i u Prvoj knjizi Mojsijevoj? Drži se ti Avale! Avala će ti doneti Nobela! I ne sekiraj se za Dačića! Kako se na višnju popeo, tako neka sa nje i siđe!” Tako je govorila moja Crna noć uoči donošenja kosovskog ustava.