Zaumna stvarnost slike

Povod za ovaj tekst i sećanje je izložba Lubardinih crteža koje je poklonio sestri udatoj u Izraelu, a galerija “Haos” o stogodišnjici njegovog rođenja izložila, pa sam je na poziv autora Borke Božović i Zdravka Vučinića otvorio 13. februara 2007 – i naglasio da je reč o jednom od naših evropski priznatih slikara koji je svojom izložbom 1951, posle petogodišnjeg socrealističkog diktata, započeo preporod naše umetnosti. Predgovor za katalog napisali smo Peđa i ja. Tih godina družio sam se s njim gotovo svakodnevno. Wegov stan – atelje bio je u mome susedstvu, do Glavaševe, u Draže Pavlovića ulici. Ako se dan-dva ne bih pojavio, slao bi mi cedulju na kuću, ili mi telefonirao u Ministarstvo. Posećivao bih ga predveče, a nedeljom u podne. U prvoj knjizi Nojeve barke opisao sam kako bih zvonio a Petar otvarao, nasmejan, lika lepog, duge srebrne kose, nad čelom već proređene, snažan kao hrastovo deblo, nevisok, leti u šorcu i “apostolskim” sandalama, zimi u širokim pantalonama i debeloj košulji. Zaticao sam ga opčinjenog, da upotrebim Bartove reči, “avanturom jezika”, njenim “praznikom”. Otkrivši jedan drugi jezik, otkrio je jednog drugog sebe... Slikanje u mome prisustvu nije prekidao. Gledao sam kako boju špahtlom mesi i polaže na platno – izgrađujući, gotovo zidajući i malterišući, moćne gromade i zvučne arabeske; kako uranja u zahteve svoje i dela na kome radi; najzad, kako se rađa jedna “druga” i drukčija umetnost; kako se uvećavaju i propinju njegovi Konji, kao karstne belo-crne, plave i ljubičaste gromade, i u zapaljenom narandžastocrvenom nebu silinom pokreta himerično prelaze gornju ivicu platna, a zatim u potrazi za imaginarnim prostorom beskraja, probijaju i tavanicu ateljea... Wegova istorijska izložba u ULUS-ovoj galeriji na Terazijama, negdašnjoj Praškoj banci, bila je presudan prodor, žestok prekid – ne obnova već preporod, otvaranje ka novom ekspresionistički nadrealnom horizontu. Voleo je kako sam tu apsolutnu novinu objasnio u predgovoru kataloga i ponovio u NIN-u. Počeo sam opaskom da je Kurbe ponosito isticao da anđele nikada nije slikao, pošto ih nikada nije video. A Goja, poslednji stari i prvi savremeni majstor, u tumačenju Caprichos-a, obrnuto, da zaslužuje pažnju umetnik koji našim očima ume da prikaže oblike i pokrete koji se javljaju jedino u fantaziji. Petar Lubarda je išao logičnim putem: od Kurbea ka Goji, od materije ka duhu... On je prvo bio slikar materije, jedre, guste i zvučne. Zatim se – pošto je savladao materijalnost spoljnjeg sveta – zadržao na njenoj emanaciji, njenoj ljudskoj suštini, označio kraj stare i početak nove figurativnosti; slika više nije značila ono što predstavlja, već predstavlja ono što znači. Otvarajući nekoliko puteva ka nacionalnim simbolima i legendama, arhetipima kolektivno nesvesnog – pretvara ih u stvaralačke, nove poetičke i estetičke presedane silinom energije, samobitnošću slikarskog čina, i magijom stvaranja i otkrića u samobitni obrazac ekspresionizma, okrenutog neizmernosti vremena i beskonačnosti prostora, prastarim sećanjima u rasponu od Kosovske bitke do Aldebarana, usamljene zvezde na violetnom nebu; od fantomske mitske dramatično razorene pa moćno sastavljene karstne gromade srpskog guslara, do fosila iz neke apokaliptičke preistorijske epohe... Ukratko, elementima stvarnosti – stenom, oktopodom, mesecom, oblicima što podsećaju na oglodane kosti – gradio je Lubarda drugu, zaumnu stvarnost slike. Svetlost postanja i krik iščeznuća: ne sećanje na istorijski događaj već metafora čovekove sudbine: borba, sukob, smrt... Ali zato što se drama prizora pretvara u svetlosnu dramu, njegov ekspresionizam doživljavao sam kao mediteranski, karstan, nadmorski osunčan, raznobojan – u prostorima Guslara i Konja, na primer, razležu se epski homerovski odjeci. Kao suprotan severnjačkim crnim Hegedušićevim platnima Finale i Mrtve vode, nezaboravnim fugama tragičnog; ili Stupičinoj seriji uspravne, senovite neveste, koju sam takođe doživljavao kao nezaboravnu, kao priviđenje “bele dame” smrti koja noću luta dvoranama jezivo usamljenih alpskih zamkova... (Docnije, postavljajući Muzej savremene umetnosti,, stavio sam ih jedne do drugih, kao tri modela mediteransko-nordijskog ekspresionizma)... Svojim delima izdvojio se Lubarda i na međunarodnoj umetničkoj pozornici – ocenama Kasua, Šarla Estijena, Herberta Rida, Argana, Luja Favra i drugih; nagradama na Bijenalu u Sao Paulu 1953, Bijenalu u Tokiju 1955... Tako kratko i jednostavno otvorio sam u galeriji “Haos” jednu evokativno bogatu izložbu grafike. Dodaću joj zato i zaključak prve moje studije o Lubardi napisane jula 1953. u Trakošćanu, a objavljene kao uvodni tekst u “Književnosti” Elija Fincija. Ukazao sam da je njegova umetnost u znaku oštrih dihotomija. Ni seta, ni tuga, ni blaga vedrina. Nikakva elegičnost. Radost ili bol... Boju ne stavlja ni lako ni brzo (...) polaže je sporo, teškim potezom dodajući gips kao da površine koje islikava puni eksplozivom. Linija nije hitra, tečna, već masivna, gusta, zvuči kao potmula arija na kontrabasu. Nigde, ili retko gde, mir horizontale i uzlet vertikale. Sve je živo, u kretanju... Sukob je život, koji bez smenjivanja bola i radosti nije istinit. Dekart inače nikada ne bi mogao zaključiti: mislim, dakle postojim. Život je neprolazan. Smrt samo jedan naročiti trenutak u njemu. I svest u toj jednačini prelazi u bodlerovsku melanholiju i ljubav prema životu, u gordost zbog poimanja sićušnosti čoveka koji, ipak, i kao takav, jedini može shvatiti dramu života i ogromnost vremena... Napisao sam o Lubardi više kritika i ogleda. Otvarao mu niz izložbi (na primer, povodom Konferencije nesvrstanih u Beogradu, sećanja na streljane gimnazijalce u Drugom svetskom ratu u Kragujevcu... Bili smo prisni. Ne retko, večerali smo u Klubu književnika, najčešće u društvu Mila, Sretena, Marka Čelebonovića, Ive Andrića, uz zanimljive razgovore. Toliko prisni da dok je sa Verom bio na dužem putovanju, tražio da slikam u njegovom ateljeu (mnogo bližem mome stanu u Glavaševoj 5, od moga ateljea na Kosančićevom vencu 19). Kada je umro, Srpska akademija nauka i umetnosti želela je da sa njene katedre govorim o njemu i njegovom delu – sa tugom posmatram tu fotografiju. Bio sam nesrećan što su ga posle zaboravile moje kolege, mladi članovi Akademije iz grupe “Samostalni” i posle pomrlih otaca, Sretena i Mila, prećutkivali kao preporoditelja srpskog slikarstva druge polovine veka, pa mu u SANU, njenom članu, i nisu priredili izložbu... Nesrećan i zbog njegove “privatne” ljudske tragedije koju sam u Nojevoj barci delimično već opisao prenoseći njegovu ponoćnu ispovest posle banketa o stogodišnjici zagrebačke JAZU, čiji smo dopisni članovi obojica bili, kao najbližem (njegov izraz) tresući se najavio svoj kraj i uzrok. Da je posle svega Lubarda potresno živ, prisutan, videlo se nedavno na njegovoj retrospektivi povodom stogodišnjice njegova rođenja (1907-2007). Organizovali su je Muzej Crne Gore i Muzej savremene umetnosti u beogradskom Istorijskom muzeju i nazvali Između slike prirode i prirode slike koja je privukla izuzetno veliku pažnju i posetu. Wen autor i kustos Petar Ćuković kazao je da je “sred svetlosne raskoši” Lubardinih posleratnih slika “usidrena stigma crnog gavrana kao znak Sudbine koja svoju crninu krilima pokriva”... I da je arhetipske slojeve kolektiva (i vlastitog bića) predstavljao novim formama. Čini mi se –pošto sam izložbu pažljivo razgledao – da je, posle tragedije Drugog svetskog rata, u njemu Jungovo kolektivno nesvesno postalo toliko snažno da se preobrazilo u individualno svesno. I da su mnoga platna na vrhu evropske umetnosti XX veka. Toj promociji doprinosio je i NIN.