Ume i tamburica da cepne

Obožavam svadbe sa pucanjem, pevanjem i poklonima u obliku jorgana, ali sam prestao da ih konzumiram. Nemam vremena. Ne znam reči starogradskih pesama iako bih žarko želeo da umesto pevanja na “pladž back” tokom prigodnih derneka, suvereno vladam opusom Zvonka Bogdana. Nažalost, nemam kad da ga savladam. U najkraćem, ja sam vam jedan priučeni veseljak koji, u nedostatku vremena, manje-više uspešno fingira sklonost ka populističkim zabavama koje život znače. Uostalom, kao i većina vas, zar ne? Ipak, našao sam vremena i otišao u pitoreskno Deronje usred vojvođanske ravnice, na panonsku verziju Guče sa tamburicama umesto truba, tamo negde ka severu Bačke, nadomak zaboravljenog, lepog grada Sombora. Našao sam vremena, ne zato što jesam veliki ljubitelj Danila Kiša, Zvonka Bogdana, Milana Konjovića, palićkog vina ili ako ćemo još dalje ka severu, Pitera Bača ili Gintera Grasa, već zato što sam definitivno postao fotorobot neoliberalnog konzumenta kojih je u Srbiji sve više, a koji imaju sve manje vremena, te svoje frustracije i žal za dokonim devedesetima, leče posetama dajdžestiranim sublimatnim svetkovinama poput Deronja, Guče, Festa ili Exita, zašto ne reći. Princip je isti, u pitanju su samo nevelike razlike među ciljnim grupama. Procvat modernih Dionisijevih svečanosti u svetu, u prevodu, pravi bum festivala koji manje ili više uspešno predstavljaju roll modele kreativne industrije koja podstiče razvoj lokalne samouprave i ekonomije, privlači turiste i razvija sekundarne ili tercijalne delatnosti kao što su transport, hotelski smeštaj i druge usluge, svakako jesu aktuelni hit u svetu i dobar put kojim su organizatori fešte u Deronjama krenuli. Inače, kada biste u životu čuli za ovo simpatično mesto u slepom crevu Vojvodine na koje vam je prva asocijacija blato, depresija, nedođija, jeftine kuće? Neizbežno poređenje sa Gučom koja geografski nije ništa manje skrajnuta i fonetski ne zvuči ništa manje trapavo, robusno, ludo, srpski, nije zlonamerno. Naprotiv. Mnoge dobre stvari u životu nam se nisu desile jer smo preterivali sa originalnošću. Vreme je da shvatimo čari opštih mesta. Bilo je dakle potrebno naći samo kvaku 22, a to je kulturno nasleđe specifično za teritoriju na kome se događaj dešava. Tamburice su se tu desile kao nešto što je moralo da se desi pre ili kasnije. Za iole kreativnog čoveka iz sveta produkcije, pravo pitanje je zapravo – zašto se ovo već ranije nije desilo? Diskretni šarm decentralizacije, verujem, koja poput požara zahvata najprosperitetniji deo zemlje. Naravno, morao je da se desi i čovek koji će prvi da se odvaži i zavrti spiralu nesumnjive radosti, kako za lokalni živalj koji verovatno nikada nije video toliko registarskih tablica na jednom mestu, tako i za nas, odvažne konzumente. Jovan Pejčić, preduzetni vlasnik hotela iz Novog Sada, uradio je sve kako treba i to još mnogo brže nego što se moglo očekivati. Uključio je medije, sponzore, javni sektor. Prava mala demonstracija dobro osmišljenog i implementiranog projekta u blatu. Policija na svakom koraku, svi ljubazni, fini, lepo podšišani, ispred ušorenih kuća ponude za parking po pristupačnoj ceni, kobasica i kulena na sve strane, u daljini, malo van mesta, pravi pravcati “main stage” ne baš toliko veliki kao na Police, ali sasvim pristojnih gabarita. Meni nepoznati ciganski orkestar mazi uši sa scene, narod, puno naroda, recimo petnaestak hiljada u sumrak koji se pretvara u lagodnih dvadeset pet u kasnim večernjim satima, razdragano cupka bez one katarzične, pivske klice agresije tipične za Guču. Nisam video nijednu tuču, nijednog pijanca u jendeku, nijedan sudar, nijednu šajkaču, nijednog Ratka Mladića na majici. I nimalo mi nije smetalo. Ume i tamburaška nostalgija da cepne po levoj strani plećke, verujte. Mogu da zamislim kako je bilo na Zvonku koga nisam dočekao zbog fudbala. Kada je onako zapalio publiku na Exitu svojevremeno, verujem da je na ovom terenu došlo do ozbiljnog derta tokom njegovog nastupa. Neka mi oproste duhovi Marije Terezije za ovaj turcizam, ali u Vojvodini još nema adekvatne terminološke zamene za ovakvu definiciju duševnog raspeća. Kako inače drugačije dočarati osećaj kada ti je toliko lepo, a znaš da si nagrabusio. Ili da još preciznije uđem u čestu lalinsku dihotomiju: “Kada ti je toliko lepo, a znaš da te žena vara….” (Autor je direktor Sterijinog pozorja)