Stenogramski rukopis

Nedavno, prof. dr Zagorka Golubović nije izdržala da ne reaguje na floskulu “koju zlorabe ne samo radikali” o “briljantnom doktorandu i plodnom autoru” Vojislavu Šešelju, rečima da se radi o politički izmišljenoj tituli, ali i vređanju doktoranata društvenih nauka. Uz napomenu da doktorat iz Opštenarodne odbrane (ONO) i Društvene samozaštite (DSZ) nikako ne bi mogao da se naziva “briljantnim”, uputila je sve koji se dive Šešeljevom delu da pogledaju njegove brojne knjige, pa i same njihove naslove, da bi se uočila jasna razlika između “plodnog autora” i skribomana i vulgarnog ideološkog mrzitelja. Iz naslova dosad 107 objavljenih knjiga stvarno se mnogo toga može videti. Na početku svoje spisateljske karijere Šešelj se trudio da svojim knjigama da čak i poetske nazive koji su mogli da upućuju da iza njih stoji i neki sadržaj. Tada su izašle knjige s naslovima Vrijeme preispitivanja, Demokratija i dogma, Pravo na istinu... Sa ulaskom u politiku, naslovi se menjaju, postaju lični, baš kao i njihov sadržaj – predstavljaju obračun autora sa pojedincima: Crveni tiranin sa Dedinja, Veštica iz Tolstojeve, Narkomanija Vuka manitoga, Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić, Cijin major Grujica Spasović, Đavolov šegrt zločinački rimski papa Jovan Pavle Drugi. „Šešelj ima dugu istoriju javnog optuživanja i diskvalifikacije i suština te političke manipulacije je da se fabrikuju elementi koji se kombinuju sa tačnim činjenicama i onda se to stavlja u kontekst koji služi za političku diskreditaciju i političku diskvalifikaciju. Šešelj kao takav, iako je u početku imao naučnih ambicija i aspiracija, na kraju je, kao što se kaže, prodao dušu đavolu i počeo kao smokvin list da koristi svoju titulu doktora nauka. On se prikazuje kao neprikosnoveni profesor i najbolji pravnik u Hagu, ali je to zaista vrlo tanko. Neki to nazivaju pamfletima, ali ja mislim da je to složenije od pamfleta. Svrha toga je da se javno diskvalifikuje neka ličnost. Jedan od načina na koji je ova manipulacija vršena je masovno izdavanje ogromne količine knjiga”, smatra Stevan Lilić, profesor na Pravnom fakultetu. U međuvremenu broj knjiga je toliko porastao da su i njegovi ideološki saborci izgubili trku sa njegovim opusom, tako da u anketi koju je sproveo “Pres” nisu uspeli da se sete više od tri naslova. Neki ni toliko. Recimo, Milorad Mirčić. Nijedan naslov nije mogao da mu padne na pamet ali je bio uveren da je “Vojislav Šešelj jedinstven”! Jer njegova dela su “istorijski dokumenti i imaju pravnu težinu”, zbog čega ih je preporučio studentima prava. Poslednjih godina Srpska radikalna stranka je izdavač Šešeljevih knjiga a njeni funkcioneri su i recenzenti i govornici na promocijama. Ako i oni, uz izuzetak Aleksandra Vučića koji tvrdi da ne samo da zna naslove već je i pročitao sve knjige, ne znaju o čemu Šešelj piše, onda je jasno zašto autor gubi ideje, bar kada su naslovi u pitanju. Tako su nam iz Ševeningena stigla tri izdanja, koja svedoče o padu nekada tako hvaljene inventivnosti: Lažljiva haška pederčina Yefri Najs, Engleski pederski isprdak Toni Bler i Podmukli galski picopevac Žak Širak. Iako se broj uvreda smanjio na dve-tri reči koje se stalno vrte oko različitih likova, ta pojava se nikako ne sme prihvatiti kao tragikomična, ma koliko kao takva delovala na prvi pogled. Seška Stanojlović iz Helsinškog odbora za ljudska prava podseća na citat: “Reči mogu biti kao male doze arsenika: one se neprimećeno progutaju i čini se da ne mogu imati dejstvo, ali posle izvesnog vremena otrov počinje da deluje”. Ovaj citat uzeo je za moto svoje knjige “Istina o jeziku nacista” Viktor Klemperer koji je analizirao, taj u osnovi “sadržajno i izražajno siromašan jezik” koji je bio važan deo ukupnog mehanizma funkcionisanja Trećeg rajha. „Ovo o arseniku koji neosetno truje umnogome važi i za govor mržnje koji je u javnom diskursu Srbije dominirao početkom devedesetih godina. Među najistaknutijim pojedincima koji su ga praktikovali nesumnjivo je bio Vojislav Šešelj. S tom razlikom što su 'doze' koje je on ubrizgavao, a sa svojim 'sabranim delima' to i dalje čini, bile i još uvek jesu – izuzetno velike. Još polovinom osamdesetih, kada je došao u Beograd i kada je sopstvene neostvarene ambicije u ondašnjem Savezu komunista kompenzovao priklanjanjem ideolozima velikosrpskog projekta okupljenim oko SANU i Udruženja književnika, Šešelj je na sebe preuzeo ulogu glavnog propagatora tih ideja u praksi, 'u radu sa masama'. Krvavi trag zločina na čijem je početku bila reč, povezuju Šešelja sa Vukovarom, Višegradom, Srebrenicom... Visoko naučno zvanje možda je obezbeđivalo 'intelektualnu težinu' onome što je on zastupao i propagirao, ali su njegovi javni nastupi i agitovanje na terenu tokom priprema za rat, kasnije tokom rata i praktično, sve do sada, zapravo, do banalnosti pojednostavljivali opskurnu ideologiju velikosrpskog nacionalizma. Sposobnost manipulacije, veštog baratanja lažima, poluistinama, ponekad i delimičnim istinama, ili činjenicama, osnovne su odlike njegovog opusa”, kaže Seška Stanojlović. Analiza ostalih naslova upućuje na još nešto – Vojislav Šešelj je veoma sklon neoriginalnom autorstvu, iako je od rane mladosti beskompromisno gradio karijeru na prozivanju i optuživanju „plagijatora”. Dok je kao član SK 1979. godine vodio borbu za asistentsko mesto na Pravnom fakultetu u Sarajevu sa partijskim kolegom Brankom Miljušom, optužio je svog protivkandidata za plagijat u magistarskoj disertaciji uz tvrdnju da je prepisao Edvarda Kardelja. I pored toga, Šešelj je napisao dve knjige sumnjivih naslova. Jedna se zove „Bal vampira”, a to svakako više ide uz ime Romana Polanskog, a druga je brošura „Šta da se radi”, što je naziv poznatog Lenjinovog rada. Međutim, naslovi nisu ono na čemu se zaustavio – svoju hiperprodukciju je ostvario upravo zahvaljujući tuđim rečima. Zagorka Golubović je odbila da za NIN kaže nešto više od onoga što je izrekla u pismu “Danasu” uz napomenu da joj je ispod dostojanstva da se i dalje bavi njegovim likom, ali je ipak kratko prokomentarisala njegovu delatnost: „U prvom periodu Šešelj je knjige pisao tako što je navodio šta se dešavalo na njegovim suđenjima: šta je rekao sudija, šta je on odgovorio, šta su pričali svedoci. Kasnije, kada je ušao u politiku, prenosio nam je svoje govore i transkripte iz parlamenta. Kada je došao do Haga, onda su knjige postale ono što se dešava u Hagu.” I pored već pozamašnog opusa knjiga o kojima bi se moglo pričati kao o potpuno neautorskim jer su prevashodno dokumentarno-prerađivačke, Šešelj je nastavio da viče „drž’te plagijatora”. U tom cilju je izdao brošuru “Univerzitetski profesor Stevan Lilić kao podli i prljavi plagijator”. Bila je to borba sa neistomišljenicima, ali i odmazda prema profesorima koji se nisu mirili sa pokušajem da se političkim pritiskom ubaci za profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu. Imali su i razlog za to – nije ispunjavao čak ni formalne uslove za to radno mesto. Obelodanjeno je da ne poseduje nijedan stručan rad, nijedan naučni rad značajan za razvoj nauke objavljen u međunarodnim ili domaćim naučnim ili stručnim časopisima sa recenzijama, pa ni originalno stručno ostvarenje... Zbog toga je svega pet od ukupno 16 članova Katedre podržalo njegov izbor, ali ga je tadašnji dekan Oliver Antić, po “političkoj liniji” ipak postavio za redovnog profesora. Ta po nauku tragična epizoda završena je odlukom Prosvetne inspekcije koja je presudila da Šešelj nema potrebne kvalifikacije, ali je ipak rezultirala nečim – javnost je uspela da se upozna sa “ukoričenim” kvalitetom dr Šešelja. Jer, on je tom prilikom komisiji kao preporuku ponudio 20 svojih knjiga, posle čega je usledila procena. U januaru 2000. izveštaj su potpisali prof. Ratko Marković kao prvi referent i dva člana komisije prof. Miloš Aleksić i prof. Radivoje Marinković. Opšti zaključak komisije pri oceni Šešeljevih radova bio je da su “njegovi radovi neujednačenog stepena produbljenosti ali im se nikada ne može osporavati autorovo znanje iz oblasti političke teorije, filozofije, prava, istorije, i obaveštenost, britak i pismen jezik i polemički stil, opšta kultura i gotovo strasna posvećenost temama o kojima piše”. To naravno nije imalo nikakve veze sa onim što je kandidat morao da ispunjava, već su davane uopštene ocene poput sledeće: “Rad je pokušaj praktičnog pravničkog pristupa zločinima Josipa Broza Tita protiv srpskog naroda” (opis rada br. 13 – 'Optužnica protiv Josipa Broza Tita').” Problem je što Komisija nije konstatovala da li je pomenuti pokušaj uspeo i na koji način se odrazio na nauku. Zašto i bi kada je sebi dozvolila kvalifikaciju da je jedna od ponuđenih knjiga “Hajka na jeretika”, “zbirka polemičkih eseja”, mada je to u najvećoj meri žalba Vojislava Šešelja upućena u CK SKJ povodom njegovog isključenja iz SKJ. „Protivzakonito je biran i izabran za predmet Politički sistem, a nije imao odgovarajuće radove iz te oblasti. Kasnije je izdao jednu publikaciju koja je trebalo da figurira kao udžbenik, a nema ni jednu jedinu fusnotu. Duga ruka pravde stići će i njega. Ne govorim sada o njegovim optužbama za genocid koje su veoma ozbiljne, već o naučnoj aktivnosti koje nema. Tačno je da voli da piše, da je skriboman, da voli da govori, ali ne smemo zaboraviti da je taj dar egzistirao u ambijentu potpune podrške režima. On je bio režimski nadaren čovek, ali nisam siguran da bi u jednoj fer akademskoj borbi izdržao pet minuta”, kaže Lilić i kao dokaz svojih tvrdnji ukazuje na knjigu “Narodni tribun” – tipično izdanje u tvrdim koricama koje podseća na vojna ili crkvena, a koje je izdato kao autorsko delo. To „autorsko delo” je zbirka zapisnika sa svih sednica Veća građana kojima je Šešelj prisustvovao od 1992. do 1999. godine. Zapisnici kao autorsko delo. Ništa novo za nekog kao što je Šešelj. Šešelj je mnogo puta razne zapisnike stavljao u korice na kojima je, umesto prerađivačkog, ispisivao svoje „autorsko” ime. Nema čak ni uobičajeni predgovor. Stvar ima i komičnu stranu, jer je često pravio problem bibliotekama koje nisu znale kako da obrade takvu publikaciju. Ipak, često se može čuti i od stručne javnosti i od novinara da su te i takve knjige vrlo korisne u istraživanjima jer stavljaju na uvid podatke do kojih je teško doći, što naravno nije tačno, jer se zapisnici lako mogu naći u odgovarajućim arhivama. Problem je, na šta ukazuju naši sagovornici, što se tim podacima ne sme sasvim verovati. Šešelju se, naime, dešava da ponekada napravi „štamparsku grešku”, pa da u konstataciji tipa „Šešeljev predlog nije prihvaćen”, reč „nije” slučajno ispadne a mi dobijemo sasvim drugi kontekst. Koliko se to često dešava, zbilja je teško utvrditi jer je priredio i kolažirao hiljade i hiljade strana, a malo kome je do toga da poredi originalne zapisnike sa onima koje je on štampao. U poslednje vreme preštampava ono što se dešava u Hagu, a tim poslom se veoma ozbiljno bavi Helsinški odbor za ljudska prava. Na pitanje da li i ovaj vid njegove delatnosti možemo smatrati plagijatorskim, Seška Stanojlović kaže: „Impozantni korpus do sada objavljenih knjiga koje je tematski i sadržajno teško kvalifikovati u publicističko-literarnom kodu, možda su deo nekakve patološke potrebe intelektualnog dokazivanja kroz (samo)isticanja sopstvene vrednosti i značaja. Bez obzira na to, ne bih ga svrstala u plagijatore, jer preuzimanje i preštampavanje autentičnih, relevantnih dokumenata ili pozivanje na njih, samo po sebi ne mora da znači krađu intelektualnog dobra. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji objavio je do sada veliki broj knjiga koje, uz ostalo, sadrže autentične dokumente iz naše nedavne prošlosti (uključujući i procese pred Haškim sudom), koje za istraživače, naročito one koji će tek doći, po našem mišljenju, predstavljaju dragocenu građu. Ono što 'delima' Vojislava Šešelja daje neizbrisivi lični pečat je besprimerna vulgarnost, koja je do njegove pojave na ovdašnjoj sceni i njegovih knjiga (i) u Srbiji bila nezamisliva. To pomeranje granica javne komunikacije daleko izvan prostora elementarne pristojnosti, trajno je obeležilo srbijanski društveni, medijski i politički prostor. Kako se meni čini, ta šteta je (za sada) nepopravljiva.” Kada radikali i njima bliski ideolozi tvrde da je Šešeljevo delo značajno ne samo za razvoj pravne nauke već i istorije i kada ga predlažu kao udžbenike za studente, najčešće pominju njegova dva dela: “Ideologiju srpskog nacionalizma” i “Politički sistem”. Sa tim se slaže i Šešelj, kao vrhunac svog stvaralaštva ocenio je knjigu “Ideologija srpskog nacionalizma – naučno i publicističko delo prof. dr Laze M. Kostića” (Srpska radikalna stranka, 2002). Na jednoj od promocija nazvao ju je svojim “životnim delom” koje će mnogi kritikovati ali niko neće uspeti da ospori. Pokazalo se da je malo ko pokušao da je kritikuje jer ju je malo ko od ozbiljnijih kritičara i pročitao. Ne bi im trebalo zameriti, radi se o 1.024 stranice nečega… Ima tu i istorije Srba i istorije Hrvata, istorije hrišćanstva i istorije Rimokatoličke crkve, politikologije, kulture, jezika i mnogo Laze M. Kostića. Čak 650 stranica Kostića (75 monografija, članaka i studija), ali ne i Šešeljeve analize onoga što je preneo. Nedostaje i u naslovu pomenuta ideologija srpskog nacionalizma, jer se pominje samo u dva poglavlja na pedesetak strana. Knjigom se ipak pozabavio istoričar Čedomir Antić i u svojoj analizi podsetio na skandal od pre stotinak godina kada je istoričar Jovan Radonjić dopunio drugo izdanje “Istorije Srba” Konstantina Jiričeka i dodao svoj potpis drugom tomu ove knjige. U to vreme Jiriček više nije bio živ i Radonjićev postupak je smatran neprimerenim. Antić je povukao paralelu između tog događaja i činjenice da je Šešelj dve trećine svoje monografije u potpunosti zasnovao i ograničio na Kostićeva dela, a ipak izabrao da se sam potpiše, a da Kostića samo spomene u podnaslovu knjige, sa čim dvadeset i tri godine ranije preminuli Kostić svakako nije imao prilike da se složi. A o samoj knjizi Antić kaže: “Knjiga dr Šešelja nije donela ništa novo istorijskoj nauci. Autor nije čak ni sledio osnovne metodološke obrasce koji čine onu bitnu razliku između naučnog rada i istraživačkog ispisa. Wegova knjiga nema kritički aparat, ne prati noviju literaturu, ne polemiše sa stavovima i ne donosi autorove samostalne zaključke. Struktura Šešeljevog dela je krajnje neujednačena i tematski neodrživa. Činjenica da je više od dve trećine knjige zasnovao na delu jednog autora, kao i da je citirao izvore i literaturu preko trećih dela, čini njegovo delo plagijatom. Naposletku, Šešeljeva knjiga u sebi nema sadržanu ni recenziju, ni spisak izvora i literature, ali ni imenski registar (što je neophodna potreba kad je reč o jednoj tako obimnoj monografiji).” Šešeljevo delo pluta između skribomanije, delimičnog plagijatorstva i koričenja transkripta. Ipak, malo ko je bio raspoložen da za NIN javno potvrdi tu tezu. Najčešće dobijani odgovor bio je: “Da, to su pamfleti i lično smatram da je sve bezvredno, ali radi se o više od 100 knjiga, to niko nije u stanju da pročita, a ako sve nije pročitano, ne bi smeo ni da se iznosi sud.” I pored toga što smatra da se radi o bezvrednom delu, profesor Lilić ga je ipak okarakterisao: „Stvaranju njegovog megalika značajno su doprinele i specijalizovane službe čiji je glavni zadatak proizvodnja dezinformacija radi političke diskvalifikacije. Svi imamo utisak da sada treba da se bavimo njegovim 'naučnim i stručnim' radovima. Tu hiperproduktivnost Šešeljevih knjiga treba posmatrati u tri elementa posebno. Trebalo bi rasvetliti finansijsku pozadinu toga i mislim da je to posao za Finansijsku inspekciju. Drugo, reč je o tome da su motivi isključivo politički; dakle, nema naučnog i stručnog motiva. I treće, ono što bi možda i moglo da se podvede pod naučni rad kao udžbenik Politički sistem ili Ideologija srpskog nacionalizma, to su radovi koji ne ispunjavaju uslove da budu kvalifikovani ni kao stručni ni kao naučni.”