Kada ne bi bilo fudbala

Interesovanje za fudbal se odavno više ne ograničava samo na stadione i male ekrane, njega ima i u radnim kabinetima sociologa, istoričara, teoretičara savremene kulture, i to čini se sve više. A i političari više nisu samo posmatrači i navijači na utakmicama nego učestvuju u ceremonijama otvaranja, zatvaranja, dodele pehara. Otuda danas znamo i da su forme proto-fudbala poznavali stari Kinezi, da je igra s loptom kod Asteka imala versko-obrednu funkciju i da se završavala ljudskim žrtvovanjem, a da elementi religije i kulta, kažu sociolozi, nisu ni danas iz fudbala posve iščezli. Nemački sociolog Niklas Luman (Niklas Luhmann, 1927-1998) se takođe pozabavio fudbalom u okviru svoje teorije sistema, posmatrajući fudbal kao podsistem sistema sporta. U nemačkom listu Frankfurter Allgemeine Zeitung objavio je 1990. kratak članak o fudbalu kao simboličkom odrazu društvene realnosti, odnosno nekih njenih protivrečnosti i tenzija, i koji je tek ponešto izgubio od aktuelnosti. Prenosimo ga povodom Evropskog prvenstva u fudbalu. Reklo bi se da savremena društva više ne pate od protivrečnosti kapitalizma, bilo da je to u činjeničnom ili u intelektualnom smislu. Čak su i nekadašnje socijalističke države počele da uče da se bez bilansa specifičnih za preduzetništvo, ne može donositi odluka o tome šta je ekonomski racionalno, a šta nije. To iziskuje obračunavanje novčanih izdataka koji su potčinjeni zakonima tržišta, obračunavanje koštanja uloženog rada i materijala u novčanom kvantitativnom medijumu. Izgleda da su u tome danas svi saglasni. Nisu time, međutim, rešeni svi problemi. To zapravo možda i nije bio ključni problem savremenog društva. Ono što nas pre plaši u savremeno doba, ili barem iznenađuje, jeste žestoko i zarazno istupanje plemenskih nacionalizama bez ekonomskih šansi, kojima često religija služi kao korisno i lako dostupno pogonsko gorivo. Veštačko konstruisanje nacija započeto u ranom modernom dobu, koje ima da zahvali izumevanju štamparske tehnologije i jedinstvenom jeziku koji je stvoren za štampanu knjigu, sve više gubi na integracionoj snazi i eksternom suverenitetu. Očigledno je, međutim, da nije lako se odreći težine i postojanosti nacionalnih pripadnosti. One se, nalik Hidri, iznova izgrađuju, na mesto jedne odsečene glave, izbijaju brojne druge. Ne mora se sve ovo odmah razumeti kao antimoderni anahronizam. Čini se da je sasvim uverljivo u ovom smislu pribegavanje paru suprotnosti - težini i lakoći (leggerezza/ pesantezza), kako ih je Italo Kalvino predstavljao u prvom od svojih šest Američkih predavanja, koje je održao na Univerzitetu Harvard i koji su posthumno objavljeni (Lezioni americane: Sei proposte per il prossimo millennio, 1988, srpski prev. 1989). Kalvino je, naime, u težini i lakoći video ključne reči za dvadeset prvi vek. I s tim se zaista suočavamo: međunarodni odnosi i povezivanja širom sveta sastoje se od svojevrsne lakoće i površnosti, bilo da se misli na finansijska tržišta ili na modu, prihvatanja ili ispitivanja naučnih teorija, ili da se misli na procese hlađenja i zagrevanja političkih odnosa. Brzina i sveprisutnost mas-medija i elektronskih komunikacija, imaju isti efekat. Da bi se sve to izdržalo i podnelo, očigledno da je potrebna težina kao protivteža lakoći, protivteža izražena u vezivanju, u tromom, neraspoloživom osećanju, za koje niko sam nije odgovoran, osećanju u kom je neko, u izvesnom smislu, rođen. U slučaju ovog protivstavljanja moralo bi se sve ostaviti kako jeste – kada ne bi bilo fudbala. Fudbal je pogodan više nego ijedna druga specijalnost moderne, za to da simbolizuje jedinstvo lakoće i težine. NJegov sistem nema nikakav cilj, ali on je bistabilan, može se izgubiti a može se i pobediti. Pozicije na terenu i pozicije na tabelama neprestano se menjaju – na osnovu što većeg mogućeg uloženog napora, ali i tada, pak, na izvestan način brzo i lako. NJegova tržišna vrednost se ne može potceniti, ne mogu se samo lopte kupiti, nego se isto tako mogu kupiti i igrači. Gledaoci se, međutim, mogu angažovati pomoću težine svojih nacionalnih osećanja, njihovi fanovi se čak mogu angažovati pomoću težine svojih tela. Lopta leti kroz vazduh – i pada na zemlju, fotografi takođe imaju osećaj za to. Oni rado fotografišu igrače u vazduhu, bez kontakta sa zemljom, kao što rado fotografišu igrače dok leže na zemlji, dok trče ili dok su međusobno isprepleteni, kao da bi se tako želelo reći da simbol zvani fudbal valja prezentovati ne izostavljajući nijednu od njegovih strana. I okruglost lopte, na kraju krajeva, simboliše upravo to: lakoću i težinu sažete u jednom. Niko ne može očekivati da se problemi ove vrste koje smo skicirali, mogu rešiti na nivou njihove simbolizacije. Pre bi se smelo pretpostaviti da nerešivost problema objašnjava fascinaciju putem simbola. Preveo s nemačkog i priredio DEJAN ANIČIĆ