Lepota franšize

Na izbor za Mis sveta u Kinu putuje druga Mis Srbije devetnaestogodišnja Nevena Lipovac, studentkinja Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Mlada vitka devojka pobudila je pažnju medija jedino tako što za razliku od svojih prethodnica nije pustila suzu dok je primala krunu koja će, dok je bude nosila godinu dana, svedočiti da je ona zvanično najlepša Srpkinja. Na stranu mišljenja obične raje da se na konkurs nikad i ne prijavljuju najlepše žene, te da je izbor tako irelevantan. Nevena možda nije plakala zato što je introvertna, a možda i zato što zna da s tom titulom i ne dobija bogzna šta. Iskreno, koliko lica prethodnih misica pamtite, a da nije Biljana Ristić? Ili, da li neku od njih prepoznajete kao bivšu misicu kada ih vidite na reklamama, na primer, za akva vivu, Bingo...? U svetu, naime, postoji na hiljade izbora za mis sve i ako ne računamo onakve kakvi su izbor za mis mokre majice, mis lepe guze, izbor za mis sela, okruga i lokalnih samouprava, izbor za mis Lipovačkih dana i noći u kafani i pod okriljem afirmisanog narodskog zabavljača Ere Ojdanića. Dva najvažnija lanca izbora za najlepšu ženu sveta drže američki magnat Donald Tramp, „Miss Universe” i pokojni Erik Morli, odnosno njegova udovica DŽuli, koji su i osnovali „Miss World” 1951. godine. Po principu franšiza, takozvani nacionalni direktori mogu da otkupe prava na održavanje izbora, odnosno, odabira predstavnica na nekom od ova dva takmičenja ili za dodele drugih, manjih titula ovih kompanija. Kompanija Miss YU Co. ekskluzivni je vlasnik većine svetskih licenci za lepotu u Srbiji i Crnoj Gori. Sa sedamnaest licenci oni za takmičenja Donalda Trampa ili Morlijevih imaju pravo da biraju devojku ili momka predstavnika za: Miss World, Miss Universe, Miss Europe, Mister World, Miss International, Top Model of the World, Little Miss World, ... U drugim zemljama, kako i sami kažu u kompaniji Miss Yu, ove licence su podeljene po posebnim organizacijama, kompanijama i agencijama. Vesna Jugović, direktor ove agencija, koja još organizuje i mis dijaspore i izbor za Balkan Beautdž ambasadora pod okriljem Uneska, ne kaže da nije u sukobu interesa kada radi za dva najveća poslodavca istovremeno nego da joj „se može, jer je sposobna”. U drugim zemljama, međutim, postoje i odvojena takmičenja za Miss Universe, Miss World, Miss Europe, za koje se i posebno traže sponzori dok se devojke u Srbiji selektuju za ova takmičenja na samo jednom izboru i to po principu plasmana – prva ide na Miss World (Morli), prva pratilja na Miss Universe (Tramp), druga pratilja na Miss Europe, i tako redom. Kazna za kršenje pravila i posedovanje konkurentskih licenci plaća se i do nekoliko miliona dolara. Kako Vesni Jugović, koja tvrdi da tako mnogo „divljih” izbora za mis ima samo „u zemlji Tunguziji kakva je Srbija”, uspeva da sve uradi o jednom trošku? „Igrom staklenih perli. Zato što sam sposobna. Zavisi od toga koliko si dobar biznismen, a ja sam monopolista. Nemam konkurenciju iako je volim. Imamo suorganizatore i privatnike koji nam pomažu i koji rade pod ugovorom s nama, po našim pravilima. Ipak, od 196 zemalja, ne postoji nijedna koja svakoj svojoj finalistkinji dodeljuje stipendije za školovanje. Među našim bivšim finalistkinjama danas mnoge doktoriraju. Smatram da je obrazovanje veoma važno za današnju ženu i stoga im želim pomoći da izgrade svoju budućnost. Nijedna država ne vodi devojke na tako dobre pripreme u Grčku, na Kipar... Ove godine smo u Grčkoj posetili koloniju naših slikara od kojih je svaka devojka dobila po portret. Neke su već odavno medijska lica, guramo ih i u šou biznis. A mnoge su se lepo udale. To je jedna vojska lepote. Ja predvodim vojsku modernih princeza”, kaže Vesna Jugović. Osim toga, kompanija Miss Yu bi mogla biti u sukobu interesa i tako što takmičenja za iste nagrade i iste vlasnike izbora organizuje i u Srbiji i u Crnoj Gori. Svakako ne sa biznis strane, nego sa nacionalne, jer i sama kaže da sa ponosom predstavlja zemlju. Ali koju? I za koju kandidatkinju navija – Srbije ili Crne Gore? „Ne navijam ni za jednu ni za drugu, obe ih volim. Ja sam poreklom Crnogorka.” Prema njenim rečima često im se obraćaju kompanije za upražnjena radna mesta, pa ih prema sposobnostima i obrazovanju ovi preporučuju, jer „svako, znate, voli lepo lice pored sebe”. U Srbiji i u svetu, važnost nekog od ovih izbora meri se gledanošću i brojem zemalja koje učestvuju. A onda sledi finansijska konstrukcija, prava prenošenja programa, broj sponzora, cena franšiza. I Miss World i Miss Univerze prati oko tri milijarde gledalaca širom sveta. Desi se da kompanija koja na nacionalnom nivou organizuje izbor ne može da plati franšizu od 80 hiljada dolara, što je nedavno bio slučaj sa Venecuelom, inače državom u kojoj je proizvodnja misica nacionalni sport broj jedan i u kojoj se još od ranog detinjstva u krugu porodice devojčice pripremaju, fizički i psihički, da ponesu lentu. U tom slučaju novac se uzima od roditelja i donatora. U Sjedinjenim Američkim Državama se, paradoksalno, predstavnice oba izbora zovu Miss USA, a jedan od retkih skandala koje je Morlijev izbor imao, bio je kada kompanija Miss World Holdings Inc. nije mogla da plati franšizu, pa izbora nije bilo. Drugi skandal Miss World-a je u vezi sa održavanjem izbora u Nigeriji kada su islamski fanatici napali i ubili dve stotine hrišćana na jugu zemlje, pa su neke misice odbile da učestvuju u izboru koji se potom preselio u Veliku Britaniju. Trampov izbor, u Americi, međutim, bolje prolazi iako je promenio partnera u poslu 2002. godine, na mesto mreže CBS došla je NBC posao cveta. U našem slučaju takva se priča probila do medija samo kada je organizovan prvi izbor za Mis dijaspore kada je Gordana Mitrović, glodur BIG-a, čikaške radio-stanice, optužila Jugovićku da je zahtevala od nje da uzima po sto dolara od svake kandidatkinje, a potom pronašla i druge suorganizatore koji su, takođe, uzimali novac. Kada i postignu najveći uspeh, devojke su godinu dana zaštitna lica kompanije Miss Yu. U svetu modelinga, valjda je sasvim prirodna stvar da za sponzore takmičenja one snimaju reklame, dobijaju neki novac, a posle gledaju da se što bolje udaju. Neke su, istina, postale pi-ar modeli, odselile se u inostranstvo. Retke su imale sreće kao bivša misica Jelena Jakovljević, o kojoj se, inače, mnogo pisalo zbog neposlušnosti prema kompaniji Mis Yu, da se udaju za saudijskog šeika. Ili, glumačku karijeru kao nekadašnja Miss USA Hali Beri. Ili, da kao Mis sveta 1994. godine Ajšvarja Rai, postanu moćne žene filmske industrije. U ovom slučaju bolivudske. „Ja ih vaspitavam i popunjavam im crne rupe u glavi koje su nastale tokom ovog mračnog vremena. Decu uzimam na revers i dok su kod mene, strogo vodim računa o njihovom ponašanju. Na pripremama one su u karantinu kao i sportisti. A pobednice na pripremama za dalje izbore imaju žene koje ih čuvaju, pa čak i ja kada želim da ih vidim, moram da se prijavljujem i prođem kontrolu. Kasnije ne ostvare uspeh samo one koje nisu svesne da je to jedna ozbiljna igranka, pa kasne na snimanja i ne poštuju dogovore”, tvrdi Vesna Jugović. Ali, zašto uz sve privilegije koje Miss Yu pruža finalistkinjama, Srbija ne ostvaruje rezultate na svetskom izboru? Direktorka ovdašnje kompanije za „proizvodnju lepote” kaže da su svetska takmičenja spoj biznisa i politike, kao i da mnogo toga zavisi od lobiranja. „Imali smo vezane ruke dok je Milošević bio na vlasti, ali smo devojke učili da ne smeju da pljuju predsednika. Kada su nam kolege iz drugih zemalja sugerisale da to učinimo, ja sam ih pitala zašto oni ne pljuju svog predsednika. S ponosom predstavljamo svoju zemlju i kulturu, zato devojka koja nas predstavlja, osim što je lepa, mora biti pametna, odgovorna, dostojanstvena.” Istina, izbori lepote na profesionalnom nivou, osim jednog, u Srbiji nisu popularni kao, na primer, u Latinskoj Americi ili Aziji. U Kini se godišnje održi više od osamdeset međunarodnih izbora koje ne organizuju Kinezi. Ali, i jedanaest Bondovih devojaka koje je regrutovao Miss World posle tog filma uglavnom su pale u zaborav. Bez krune su ostajale mnoge – neke su se udavale, neke previše skidale tokom mandata. Kod nas je još svež slučaj Dine Yanković koja se kao aktuelna misica 2005. godine udala za košarkaša Mirsada Jahovića, pa joj je kruna oduzeta da bi bila uručena prvoj pratilji – Nadi Milinić, ispostaviće se poslednjoj misici države SCG. Vojin Radovanović, vlasnik kompanije „Trinity Advertasing” koja „šalje” devojke na takmičenja van zemlje, ali ih „prikuplja” putem kastinga, ogorčeni je protivnik monopola kompanije Miss Yu i tvrdi da ona nikada nije organizovala neki međunarodni izbor u Srbiji da sukob interesa ne bi bio otkriven. „U licencama tih ugovora stoji da ne smeš da radiš izbore za konkurentske kompanije. Tako su oni prekršili ugovor na međunarodnom nivou. Unutar jedne organizacije postoji uglavnom deset do petnaest titula, ali možeš i sam da ih izmisliš pod uslovom da ih vežeš za onog ko ti prodaje franšize. Oni ti garantuju da niko drugi neće imati licencu u zemlji. A ti si, takozvani, nacionalni direktor. Osim toga, zaista mi nije jasno da li su ti naši sponzori toliko ludi da šalju devojke u drugu zemlju na pripreme. To, istina, niko živ ne radi, ali zato što nema potrebe. NJihov novac odlazi pre na medijsku kampanju, pa tako Italijani, recimo, danima na najgledanijim kanalima predstavljaju finalistkinje kroz razne televizijske programe.” On tvrdi da vlasnici ovdašnjih agencija tretiraju devojke kao belo roblje tako što im uzimaju čak 80 odsto ostvarenog honorara. „Prvi izvor finansija za agenciju koja organizuje izbor su sponzori. Kako su obično vlasnici franšiza i vlasnici agencija, oni posle šalju devojke na snimanja i uzimaju od toga procenat. Nalazim devojke putem kastinga, na pripremama su u našim banjama i na planinama, držimo im obuke. Imamo pet licenci i mogućnost da organizujemo međunarodni izbor ovde. Tu mogućnost, inače, ima i Vesna Jugović, ali to nije učinila. Naše agencije uzimaju daleko veće provizije od uobičajenih i one dostižu čak 80 odsto. Ne isplaćuju reklame, oduzimaju pasoše, pogotovo kada je reč o maloletnoj deci. Prete im, čuvaju ih bivši karatisti i drugi znalci borilačkih veština.” Još uvek, ipak, popularniji i gledaniji, Morlijev izbor je i u Srbiji na prvom mestu. Pobednica ide na Miss World, a prva pratilja na Miss Universe. Britanski izbor je u ovoj zemlji bio gledaniji i od venčanja princa Čarlsa i ledi Dajane. Kada je počeo 1951. godine bio je, zapravo, Mis bikini i prva pobednica, Šveđanka Kiki Haakonson, među 26 kandidatkinja, bila je prva i poslednja koja je krunisana u kupaćem kostimu iz dva dela. Polako su se oblačile dok 1959. Loreta Pauel, tadašnja predstavnica SAD, nije došla u London u kariranoj košulji i kaubojskim farmerkama. Sedamdesetih su prvi put na ovom izboru pobedile i dve crne žene – DŽenifer Hosten iz Grenade i Perl Jansen iz Južne Afrike. Devedesetih je i Nelson Mendela lično primio kandidatkinje, što je neslućeno popularizovalo ovo takmičenje u Africi. Prva misica ikada bila je i najdužeg veka, jer je krunu nosila čak osamnaest meseci. Najkraće, titulu Mis sveta imala je Gabrijela Brum iz Zapadne Nemačke 1980. godine koja je vratila krunu posle 18 sati. Još od sedamdesetih tinjaju protesti feminističkih pokreta protiv „ponižavanja i iskorišćavanja ženskog tela” kako bi korpus ovih takmičenja bez dileme mogao da se vidi. Vesna Jugović kaže da kod nas još nije bila pod takvim optužbama, ali da se i ne obazire, čak ni zato što lepoticu biraju samo „muškarci, kojima se dičimo”. „To su nesrećne i neostvarene žene, koje svoj lični bes iskaljuju na ulici i to njihovo histerisanje vidim kao psihoterapiju. Čudim se, ali još uvek nemam nikakve kritike od njih. Mi smo još uvek negde između emancipacije i balkanskog šovinizma. Lepota je danas dobila demokratsku dimenziju. Energija je postala važnija od fizikusa.” Jedini evropski grad, osim Londona, u kome je ikada organizovano takmičenje, bio je Prag pre nekoliko godina. Češka prestonica je za potrebe ovog spektakla uposlila 20 hiljada ljudi i potrošila desetine miliona funti. Kinezi su se već izverzirali toliko da su pre tri godine uložili 12 miliona dolara samo za izgradnju hotela u kome su bile smeštene misice. Kada bi nekim slučajem i iskoristila pravo da organizuje međunarodna takmičenja u lepoti, na tom događaju umesto pevača Nikole Burovca kompanija Miss Yu morala bi da se otvori makar za nekog Zdravka Čolića. Biznis jeste, ali ima i cenu. Za sada, tamo negde na egzotičnim mestima i sa osrednjim plasmanima, dobro je svima. Osim misicama koje od detinjstva uče da svu svoju energiju utroše u jednu godinu života.