Radi i ne smaraj

Blago vladi sa ovakvom opozicijom. To je najkraći zaključak skupštinske rasprave o ekspozeu Mirka Cvetkovića, novog premijera Srbije. Ako radikali nemaju ništa suvislije da kažu osim da ponovo povezuju Zorana Đinđića sa mafijom, a „koštunjavi” ništa razumljivije za glasački narod od pitanja „Gde vam je stav o Euleksu”, na koje je, uzgred, odgovoreno onoliko puta – onda Cvetković ne mora da brine za dužinu svog mandata. Tomislav Nikolić znao je da bude mnogo ubedljiviji, ali iz nekog razloga nije. A Milošu Aligrudiću je bolje da ne pominje ulogu Miroslava Miškovića i Milana Beka u pravljenju vlade. Nisu se oni dogovarali o “Ce marketu” ili “Večernjim novostima” sa Borisom Tadićem, nego sa Vojislavom Koštunicom. Ali to šef poslaničkog kluba DSS-a zaboravlja kao i činjenicu da je prvu vladu Vojislava Koštunice u životu držao Ivica Dačić, kome tada Aligrudić nije brojao ni kilograme ni kofera. Konačno, nisu smeli sebi da dozvole da se Dačić nasmeje u lice njihovoj kritici glomaznosti vlade, jasno pokazujući da su isto toliku glomaznu vladu u pregovorima sastavili Nikolić i Koštunica. Takav autogol u politici jednako je za pamćenje kao onaj Jurišića („Crvena zvezda”) u utakmici protiv “Borusije” iz Menhengladbaha u finalu kupa UEFA. Rasprava o ekspozeu premijera nije baš prilika kada opozicija može da očerupa buduću vlast, ali jeste i vreme i mesto da se izmeri njeno „stanje duha”. Više je nego obeshrabrujuće da osvojite glasova koliko radikali, a da nigde ne dobijete vlast i još da je izgubite u Novom Sadu, jedinom dokazu posle 2000. godine da radikali negde mogu i da vladaju. Nije radosna vest i da će se ubuduće radikali ređe nego dosad viđati sa najbogatijim Srbima, a sretali su se sa njima poprilično redovno taman koliko su ćutali o njima. Još gore od toga je što se iz radikalske familije prvi put ozbiljno pojavio prljav veš. Prvo je Tomislav Nikolić rekao da ga je naljutilo što se Šešelj iza njegovih leđa dogovorio sa Koštunicom. Maja Gojković je na to dodala da su Nikolić i Aleksandar Vučić čekali da Šešelj bude osuđen kako bi krenuli u preuređenje političkog lika i dela radikala. Lokalni izbori su pokazali koliku štetu je nanelo pojavljivanje Maje Gojković na samostalnoj listi. Samo se može zamišljati koliku bi štetu izazvalo pojavljivanje Tomislava Nikolića na izbornoj listi na kojoj neće pisati „Srpska radikalna stranka – Vojislav Šešelj”. I ako se ne dogodi najcrnja mogućnost da Nikolić ode iz stranke i da razgovori radikalskog vrha na temu šta im valja činiti ne probiju zidove ševeningenskog pritvora, zemunskog Magistrata i Šešeljove kuće, stranka će u narednih godinu više vremena trošiti na sebe nego na vlast. Zato neće moći da budu opozicija kakva su bili. Vojislav Koštunica se nije mnogo primećivao kao opozicionar, a još manje vidljivi su bili njegovi partijski saborci. Nema razloga da tako ne bude i sada. Verovatno je da će Koštunicu sada napustiti i neki od ovakvih ili onakvih savetnika. Mediji koji su ličili na bilten DSS-a već su promenili boju. Do prosečnog birača Srbije glas stranke će dopirati teško, naročito ako glavna meta napada „koštunjavih” budu vladina politika prema Kosmetu i Evropskoj uniji. Već su i analitičari i te kako naklonjeni DSS-u rekli da je njegova politika prema Kosmetu bila više nego nemušta, pa napadati nekoga tamo gde ste postigli samo neuspeh, ravno je teranju magle prutom. S druge strane, užasno je teško napadati ideju Evropske unije, za koju Koštunica tačno primećuje da je postala dogma u koju se ne sumnja. U slučaju Srbije, ona je još i retka preostala nada tranzicionih gubitnika. Nema boljeg dokaza za to od promena u biračkom telu u poslednjoj sedmici pred izbore 11. maja kada su se Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji i ugovor kragujevačke „Crvene zastave” i torinskog „Fijata” pokazali kamenima temeljcima trijumfa koalicije Za evropsku Srbije. Liberalno-demokratska partija se obavezala da će biti posebna vrsta opozicije, obećavajući unapred da će podržavati proevropske poteze vlade. U posebnom položaju će se naći i u Beogradu. Posao Čedomira Jovanovića biće da napravi politiku po kojoj će prosečan birač moći da ga razlikuje od Borisa Tadića, Mlađana Dinkića i Ivice Dačića – dakle, od vlade u koje će skoro svaka politička ideja naći svog izvršioca. Užasno težak posao pošto sam Tadić narasta toliko da njegova stranka svaku političku ideju koja izgleda potpuno nespojivo sa njenom ideologijom, upije kao Sahara bokal vode i kada običnim ljudima – ako ostavimo po strani stav o Kosmetu – ciljevi DS i LDP-a izgledaju isto, a samo se razlikuju načini njihovog ostvarenja. Izgleda da će glave Cvetkovićevoj vladi pre doći sama ta vlada nego opozicija, tako je – valjda, uvek bilo. U trenutku nastanka vladu na okupu drže: želja za vladanjem, strah od izbora, pripremanje budućnosti, potreba da ljudi bolje žive, volja da se menja Srbija, obećanje da će se uraditi u ekspozeu naznačene stvari. Politička hemija Cvetkovićeve vlade ne počiva na ideološkoj bliskosti, kao što nije ni prva Koštuničina vlada u kojoj je on bio za očuvanje zajednice Srbija i Crna Gora, a Labus i Dinkić za samostalnu Srbiju. I tu, po svemu desničarsku vladu bez ikakvih levičarskih uslovljavanja su u životu držali – socijalisti Ivice Dačića. Izbori od 11. maja i želja za vlašću, sasvim prirodna i normalna, prvo su naterali rogove da uđu u vreću nazvanu Za evropsku Srbiju, a potom su ih doveli u savez sa socijalistima, koji DSS-u iz nepoznatih razloga liči na protivprirodni blud. Socijalistima se najmanje žuri da izađu iz tog saveza. Wima je najpotrebniji pun mandat vlade, verovatno i drugi mandat, da bi pokazali svoje nove kvalitete i veštine i da bi sebe ili potpuno uobličili u neku novu partiju iza koje stoje neki novi birači ili utopili u Tadićev okean. Trećeg puta nemaju. Zato je njihov interes da budu najverniji i najuporniji čuvari Cvetkovićeve vlade. Mlađan Dinkić se od izbora do izbora pokazuje kao nepogrešiv politički račundžija. I sada je napravio izuzetan račun. Istraživači javnog mnjenja su uvereni da bi dobio znatno manje od 24 poslanika da je G17 išao sam na izbore. Bolje nego iko drugi Dinkić zna da je mandate dobijao zato što je umeo da „podmiti” birače, a da to izgleda kao državni projekt. Kao ekonomista on zna da sve što uradite u privredi, daje rezultat tek posle šest meseci ili godine. Da bi pokazao uspeh, bez koga ne sme pred birače, i njemu treba vremena. Konačno, ne može ni preko noći da odluči šta će sa strankom i sobom. Nije perspektiva G17 da se na svakim izborima „nasloni” na nekog većeg (dva puta na Koštunicu, jednom na Tadića), jer će jednom taj veliki biti mnogo veći i neće mu trebati pomoć. Teško i da je budućnost G17 da bude lider koalicije stranaka manjina i lokalnih stranaka (Ugljanin + Pastor + Verko + Palma), jer je mnogo prirodnije da se oni priključe najjačoj stranci ili da izlaze sami na izbore (manjine) pošto im je garantovano da će uvek imati svoje poslanike. Budućnost G17 i Dinkića jeste u ulivanju u Demokratsku stranku. Baš to može da bude remetilački faktor vlade, jer će ujedinjavanje dve stranke dovesti do preraspodele moći u DS. Sednica Predsedništva na kojoj je Tadić hteo da čuje mišljenje o kandidatu za premijera je pokazala koliko su stranački prvaci osetljivi na novu podelu funkcija i uticaja. Ambicija Dinkića nije manja od htenja Vuka Jeremića, Dragana Đilasa ili Dragana Šutanovca. Ovo ne znači da bi Dinkić mogao da bude rušilac vlade. Nasuprot proširenom stereotipu, on i nije neki rušilac vlada. Istina je da je rušio vladu Zorana Živkovića i to u saradnji sa Aleksandrom Nikitovićem, čovekom koji je, sudeći po Nebojši Bakarcu, bio tvorac politike DSS-a. Obe vlade Vojislava Koštunice nije srušio Dinkić, ma šta Velimir Ilić o tome govorio – nego ih je raspustio premijer. Za stabilizovanje Cvetkovićeve vlade Tadić u rukama ima još jedan jak adut: Čedomira Jovanovića. Vrhovi partija koje čine vladu već su čuli da su lideri DS i LDP-a razgovarali i mimo zvaničnih sastanaka i da su pokazali veliku meru saglasnosti. To je sasvim dovoljan znak da bi na nekim narednim izborima bilo koji od partnera iz koalicije Za evropsku Srbiju mogao da bude zamenjen liberalima, koji će i na ovaj način – kao Tadićeva pretnja drugima – stabilizovati Cvetkovićevu vladu. Ako partijsko-politički interesi nisu velika pretnja dugotrajnosti Cvetkovićeve vlade, Hag može da joj bude problem, ali ne zato što neko ne želi da pronađe Ratka Mladića i Gorana Hadžića, nego zato što neko ne ume da ih pronađe. Opravdanja da neko drugi kontroliše službe bezbednosti, Tadić više neće da ima. Ako ne budu znao šta mu rade tajne policije, predsednik Srbije će biti jedini krivac. I, valjda je više besmisleno pisati o tome da li Dačić hoće ili neće da hapsi Mladića i Hadžića. Hoće – i tačka. Kome to nije jasno – nema mu pomoći. Ko se sa time ne slaže – može se razumeti. Ako Tadić uspe putinovski da zamoli ovdašnje privrednike da investiraju u srpska geta na Kosmetu, učiniće više nego iko dosad. Srbi koji žive u tim rezervatima i koji su mnogo veći razlog od Rezolucije 1244 zbog koga svaka vlada Srbije može i dalje da govori o našem Kosmetu, konačno moraju da dobiju priliku da obnove samopoštovanje i da shvate da vlada brine o njima. To se ne može postići tako što će im na kašičicu stizati crkavica iz Beograda pod uslovom da postanu sluge jedne od partija. Naprotiv. To je moguće ako imaju mogućnost da rade, da zarade i da imaju, da budu hranitelji, odgojitelji i zaštitnici svoje dece. I da im je priliku da se pokažu i valjanim, i vrednim i sposobnim pružila Srbija oličena u vladi i privrednicima. Uz školu na srpskom i zdravstvo koje znači i dolazak u Beograd na lečenje, to jeste ono što treba Srbima na Kosmetu. Ako neko misli da to nije dovoljno, neka pita Srbe u Hoči, Goraždevcu, Prilužju... da li misle da će Barak Obama poništiti priznatu nezavisnost Kosmeta. Naravno, to ne znači da Srbija treba da pristane na nju. Neće problem Cvetkovićeve vlade da bude politika, nego će to biti ekonomija ili još tačnije rečeno, nada biračkog tela Srbije probuđena evropskom budućnošću i obnovom bratstva-jedinstva Torina i Kragujevca. To je mišljenje i četvorice stručnjaka koje je NIN zamolio da navedu pet najslabijih tačaka Cvetkovićeve vlade (pogledajte okvire). Inače, u medijima je dosad samo ekonomista Vladimir Gligorov (jedan od ekonomskih gurua LDP-a) jasno iskazao skepsu u ostvarivost svih ekonomskih ciljeva vlade i za to ponudio obrazloženje ( “Blic”, 8. jul, „Inflacija, Hag i Kosovo najveće zamke”). Pokušaćemo tu ekonomsku priču začas da pretvorimo u političku. To je najlakše učiniti kroz pitanje: „Da li bi Mirko Cvetković lakše mogao da objasni Jovanu Krkobabiću zašto penzije nisu 70 odsto prosečne plate ili Čedomiru Jovanoviću zašto nije smanjio javnu potrošnju?” Da se ne lažemo, znamo odgovor, znaju ga i radikali i DSS. A on obezbeđuje puno razumevanje Krkobabića i Cvetkovića čak i bez mešanja Dinkića. U zemlji u kojoj verovatno pola porodica živi u finansijskoj zajednici sa nekim penzionerom, važnije je da neko dobije posao nego da penzija poraste za 20 odsto. I jeste. Ključni problem ove vlade biće ekonomija. Vesna Pešić je mudro rekla da je od priče o pomirenju važnije da vlada saopšti deset ciljeva i nastoji da ih ostvari. To jeste pomirenje. Između pomirenja i budućnosti stoji znak jednakosti. O pomirenju se govori kada je sadašnjost loša a budućnost izgleda gora od prošlosti. Napraviti dobru sadašnjost koja nagoveštava još vedriju budućnost, jedini je posao svake vlade na ovom svetu: da ćuti, da radi, da ne smara. Ovo zna već veoma mnogo birača; dokaz za to je propast DSS-a i radikala na izborima. Cvetkovićeva vlada neće moći da se vadi sitnim podmićivanjem kroz nacionalni investicioni plan. Cvetkovićeva vlada neće imati budućnost ako ne ubedi prosečnog stanovnika Srbije: pod jedan, da živi bolje nego juče i pod dva: da mu se budućnost osmehuje, zbog čega se i njemu vratio osmeh na lice. Objektivno, Cvetkovićeva vlada nema dobrog opravdanja da ovo ne uradi. Štaviše, nema nijedno opravdanje da to ne uradi. Zato, ako ne uradi – i nije trebalo da postoji. Pet najslabijih tačaka vlade Ovce i novci U pet najslabijih tačaka nove vlade spadaju stvari iz različitih kategorija. Ovo nije vlada promena, već izrazito vlada kontinuiteta, koja će reagovati reaktivno na probleme i to samo kada postanu vrlo veliki. Neće biti nikakve ozbiljnije promene pravila igre, tako da će problemi na kraju njenog mandata biti izrazitiji nego što su sada. 1. Slab reformski potencijal Vlada je sastavljena od partijskih aparatčika. Mnogi od njih su bili ministri i u ranijim vladama i ne samo da nisu pokazali posvećenost reformama, nego nisu imali ni rezultate. 2. Heterogenost vlade Vlada je politički vrlo heterogena. Takve vlade imaju manje ambicije i kraći period trajanja od homogenih. Prisustvo SPS-a u vladi će dodatno obarati moralnu i političku kredibilnost vlade, koja je ionako skromna. 3. Blokada „evropskog puta” Čak i ako Srbija nekako okonča saradnju s Hagom, teško će biti ozbiljnijih koraka u približavanju Uniji. To će u zemlji stvoriti atmosferu „slepog koloseka” i dezorijentacije. Unijom sada predsedava Francuska, koja je praktično najveći protivnik novog širenja Unije, a posle toga će Češka. Sve i da Češka bude htela da podrži proširenje kao prioritet, ona to neće moći, jer su maja 2009. izbori za Evropski parlament, posle čega se formira i nova Evropska komisija. Svi u EU će čekati ishod tih izbora, tako da neće biti većih radova ni oko proširenja ni oko institucionalnih promena u samoj Uniji pre početka 2010, a to će biti polovina mandata vlade, ako još bude bila u sedlu. 4. Socijalna demagogija Ekspoze mandatara sadrži mnogo populizma, tj. socijalne demagogije. Ne može se imati „i ovce i novce”. Ako su investicije veće, plate i penzije se moraju smanjiti. Ako će biti „socijalne pravde” i „uravnoteženog ekonomskog razvoja”, onda će biti manje tržišta a više preraspodele siromaštva. Ako ima više preraspodela, onda ima manje, a ne više reformi. Ako se sledi EU, ne mogu se slediti SAD, Rusija ili Kina, zato što one imaju različitu politiku. 5. Korupcija Sve vlade posle 2000. na rečima su bile za „borbu protiv korupcije”, ali nijedan ministar ili viši zvaničnik države nije procesuiran, iako je korupcija u porastu, a vlada kao izvršni deo vlasti centar visoke korupcije. Takva situacija će se nastaviti i sa ovom vladom. Miroslav Prokopijević Ekonomista Fali im Đinđić 1. Ozbiljan problem je što ova vlada nema izrazito slabih tačaka niti ozbiljnih problema. Koštunica je imao Crnu Goru i Kosovo, a Đinđić Koštunicu. Drugim rečima, ako stvari krenu loše, ova vlada neće imati na šta da se „vadi”. 2. Svaka vlada od kako je sveta ima svoga lera, osobu koja privlači negativan publicitet obezbeđujući ostatku vlade da radi na miru. Dušan Mihajlović je sam za sebe govorio da je gromobran u Đinđićevoj vladi. U poslednje dve vlade „crna ovca” je bio Velja Ilić, sve dok nije postao sam premijer. U ovoj vladi nema takve ličnosti. Za uspeh svake vlade je od presudnog značaja da to ne postane njen prvi ministar. 3. Osnovna protivrečnost ove vlade je što je po sastavu i proklamovanim ciljevima socijaldemokratska, a moraće da vodi neoliberalnu politiku. 4. Za svaku vladu je dobro da ima ministre iz velikih manjinskih zajednica. Mada predstavljaju deo skupštinske većine, dugoročno posmatrano, bilo bi bolje da je osim sa Bošnjacima, i sa Mađarima postignut sporazum o neposrednom učešću u vladi. 5. Najzad, mada to nije problem samo ove vlade već čitave države, nedostaje ličnost koja bi mogla podstaći neophodan optimizam i entuzijazam naroda. Neko ko bi, kao Đinđić nekada, mogao uveriti mrzovoljne i apatične da je, uprkos svemu i ma šta to značilo, Srbija uvek na dobrom putu. Vladimir Vuletić, sociolog Bezumna obećanja Prevelika i nefunkcionalna vlada Koalicija ZES je u predizbornoj kampanji najavljivala manju, efikasniju i jeftiniju vladu. A ovoliko ministarstava nemaju ni najveće zemlje na svetu; Amerika ih ima trinaest, Nemačka petnaest. Koliko će tek biti državnih sekretara, pomoćnika ministara, savetnika i saradnika da bi se namirili svi stranački apetiti?! 1. Penzije - Cilj Vlade Republike Srbije trebalo bi da bude povećanje plata, povećanje zaposlenosti i rast životnog standarda, a ne zadovoljavanje potpuno bezumnih stranačkih obećanja, kao što je povećanje penzija na 70 posto od visine plate. Četrdeset odsto od plate od hiljadu evra mnogo je više nego sedamdeset odsto od plate od trista evra. 2. Socijalno odgovorna vlada - Ne možete u isto vreme da imate reformsku vladu, koja će smanjivati poreze i doprinose na plate u želji da privuče strane investicije, poveća zaposlenost i ubrza ekonomski rast, i socijalnu vladu, koja će podići nivo penzija i socijalnih davanja na potpuno nerealan nivo. Vlada je ili reformska ili socijalna; ne može da bude i baba i devojka. 3. Inflacija - Najavljeno je smanjenje inflacije sa 12 na četiri posto u 2012. godini. Odgovorno tvrdim da sa ovom javnom potrošnjom to nije izvodljivo. A takođe, želim da naglasim da je pri ovim cenama nafte na svetskom tržištu to prosto nemoguće, jer je prognoza da će i najrazvijenije zemlje u svetu imati inflaciju od 3,5 do četiri posto. 4. Finansiranje investicija iz državnog budžeta - Najavljeno je da će krupni infrastrukturni projekti biti finansirani iz državnog budžeta i kredita. Država počinje da se bavi preduzetništvom. Moram da naglasim da sve uspešne države danas izlaze iz poslova koje mogu da obavljaju kroz privatni sektor, a ostaju u poslovima gde postoje prirodni monopoli, da neko ne bi iskorišćavao taj položaj za brzo bogaćenje. Još od Margaret Tačer, ovo je premisa uspeha u menadžmentu javnog sektora. 5. Privatizacija javnih preduzeća - Premijer je najavio privatizaciju javnih preduzeća, verovatno imajući u vidu i EPS. Ja sam protiv privatizacije EPS-a u ovom trenutku, jer bi ona nanela ogromnu štetu državi, kako u ekonomskom, tako i u smislu energetske bezbednosti. Cena elektroenergije u Srbiji je danas socijalna, i zato bi pri eventualnoj prodaji vrednost EPS-a bila višestruko potcenjena. Umesto toga, predlažem da se povećaju ulaganja u energetiku, koja će kroz pet do deset godina, kada i cena električne energije bude ekonomski realna, podići cenu EPS-a sa sadašnjih tri do pet na dvadeset do trideset milijardi evra. Nenad Popović, privrednik, predsednik Ekonomskog saveta DSS-a