Sjedinjene Američke Države više nisu demokratija

GOR VIDAL JE VODEĆI ŽIVI AMERIČKI PISAC i kritički intelektualac. Tokom dugog i aktivnog života potpisao je desetine romana, pozorišnih drama, filmskih i TV scenarija koji su mu doneli književnu slavu. Objavio je ne manji broj i ne manje cenjenih političkih eseja u kojima je bespoštedno kritikovao američki establišment. Kao potomak američke patricijske porodice - unuk senatora, sin vlasnika avionske kompanije, u srodstvu sa Žaklinom Kenedi, DŽimijem Karterom i Alom Gorom - uvek je imao direktan pristup najužim krugovima američke političke i poslovne elite kao i jedinstven uvid u funkcionisanje sistema. Pisao je „da su SAD još od 1950. napustile tradicionalne demokratske vrednosti”, „da je reč o imperiji koja je stajala iza bar 300 ratova širom sveta”, „da 80 procenata Amerikanaca živi sve gore dok jedan procenat poseduje sve i plaća podršku 20 procenata (novinari, advokati, političari, bankari)”, „da zbog kontrole medija velika većina Amerikanaca pojma nema šta se oko njih dešava”. U poslednji čas su mu otkazivani intervjui na Si-En-En-u, za „NJujork tajms” i sl. Vidal, čiji je lični autoritet i dalje izuzetno visok, na to odgovara: „Moja porodica je pomogla da ova zemlja nastane i ja sam veoma posesivan prema njoj.” Iako se sarkastičnim komentarima okomio na Bušovu administraciju, Vidal nema mnogo bolje mišljenje ni o demokratama. „Postoji samo jedna partija u SAD: ‘Partija vlasništva‘ koja ima dva krila – republikansko i demokratsko.” Intervju koji objavljujemo neobičan je po tome što je dat teheranskoj Press TV, i to nedavno, dakle u vreme kad čitav svet nagađa o početku oružanog sukoba sa Iranom. Čujemo da će Majkl Mjukejsi biti poslednji od predsednikovih državnih tužilaca koji će biti pozvani na saslušanje a u vezi sa razgovorima koje je vodio sa Bušom i Čejnijem. Da li to znači da Kongres misli ozbiljno kada izvršnu vlast poziva na odgovornost? - Ne, Kongres nikada nije bio više kukavički i više korumpiran. Sve što Buš treba da uradi, jeste da se pobrine da određene svote novca odu u pravcu izvesnih kongresmena, i tu je kraj bilo kakvoj ozbiljnoj istrazi. Konačno, jedan od najhrabrijih članova Kongresa Denis Kučinić otvorio je pitanje impičmenta pred Predstavničkim domom. Predstavnički dom zatim treba da sudi predsedniku, a onda to ide pred Senat. Međutim, ništa od ovoga se neće desiti zato što niko osim Kučinića nema hrabrosti da krene protiv aktuelnog predsednika koji je jedna vrsta mafijaša. Kako to da u ovakvim okolnostima samo jedan od više stotina kongresmena traži impičment DŽordža V. Buša? - To je zato što mi više nemamo državu. Mi više nemamo demokratiju. Tokom poslednjih sedam-osam godina Bušovog režima, oni su se otarasili Povelje o pravima, otarasili su se Habeas corpus-a (zakon o nepovredivosti čovekove ličnosti). Otarasili su se jednog od najlepših darova koji su nam ostavili Englezi kada su otišli i kada smo prestali da budemo kolonija – Magna carta iz XII veka. Čitav naš sistem i pravne procedure zasnovane su na tome. A Bušovi ljudi su to odbacili. Predsednik i njegov posilni, gospodin Gonzales, koji je nakratko bio državni tužilac, uspeli su da prekinu sve ustavne veze koje su nas činile demokratijom. Često ste pisali o statusu SAD kao supersile poredeći ih sa sličnim istorijskim primerima. Da li smo svedoci globalne supremacije SAD? Da li će Bela kuća doživeti sudbinu Persepolisa? - Ne, od nje neće ostati tako dobre ruševine. Više će biti nalik Kirovoj grobnici koja je u blizini. Oni su uspeli da unište SAD. Zašto? Zato što su to ljudi od nafte i gasa, i u suštini kriminalci. Ponavljam, u pitanju je grupa kriminalaca koja je preuzela kontrolu nad državom putem naizgled regularnih izbora. Ali postoje dokumentarni filmovi o tome šta se dogodilo 2000. kada je Al Gor dobio predsedničke izbore i kada su se oni pobrinuli da on ne stupi na dužnost. Uspeli su da Vrhovni sud, koji predstavlja najveći autoritet u našem sistemu, nakon istrage proglasi lopove za poštene, a stvarne pobednike, Gora i demokrate – varalicama. Reč je prvom Makijavelijevom zakonu: kakve god bile mane tvog protivnika, treba da se baciš na njegove vrline da bi ih osporio. To su činili i kada je senator Keri bio konkurent u predsedničkoj trci. On je heroj iz Vijetnamskog rata, a oni su ga proglasili za kukavicu. Tako se to radi. Kada tvoju vladu vodi skupina lažova, ne možeš od toga da očekuješ veliku istoriju. Ali, mi ćemo kasnije kopati i kopati i iskopati Persepolis. Senator Obama se udvara Volstritu, kao i izraelskom lobiju. Da li sa njim kao predsednikom vidite bilo kakve izglede za promenu? - Ne baš. Ne sumnjam u njegove dobre namere, kao što ne sumnjam u loše namere Buša i Čejnija. Tako ogavne tipove nikad nismo imali na vlasti. Oni nikad ne bi ni došli na vlast da nisu kupovali izbore, kao na Floridi 2000. i u Ohaju 2004. Radi se o dve očigledne krađe predsedničkog mandata. Kada sam ustanovio da ovo ne zanima ni „NJujork tajms” ni „Vašington post” kao ni bilo koje druge novine u zemlji, shvatio sam da su naši dani odbrojani. Mi više nismo država već kapija za lopove da uđu i ukradu novac, jer znaju da nikada neće biti uhvaćeni i da će zbog toga biti poštovani. Amerikanci svakog shvataju u skladu sa njegovom samoprocenom. Vi kažete ja sam država, a oni odgovaraju: O, da, kako da ne, on je država, nije li to sjajno! Optužite druge ljude za svoja zlodela i pre nego što ih počinite. To je stari trik koji je bio poznat Makijaveliju i koji je o njemu pisao u „Vladaocu”. Konačno dolazi na red pitanje oko koga mnogi razbijaju glavu kako na Bliskom istoku, tako i šire. Sami ste toliko pisali o mnogim američkim imperijalističkim ratovima. Verujete li da bi Buš i Čejni mogli preuzeti rizik novog rata, koji bi, prema rečima šefa Međunarodne agencije za atomsku energiju Muhameda el Baradeja, čitav region pretvorio u „vatrenu loptu”? - Oni za tim čeznu, ali potrošili su sav novac. Imaju ga u svojim privatnim kompanijama, kao ona po imenu „Halibarton”, koja krade mnogo novca i kojom će Kongres, pre ili kasnije, morati da se pozabavi. Ili, možda, ipak ne, ko bi ga znao? U Vašingtonu se vrlo dobro zna da ti ljudi rasipaju novac ove zemlje. Dakle, para više nema. Oni priželjkuju rat sa Iranom, a Iran za nas ne predstavlja ništa veću opasnost nego što su to bili Irak ili Avganistan. Oni su izmislili neprijatelja, oni govore laži, laži i samo laži. „NJujork tajms” podržava njihove laži, laži i samo laži. Ali, oni ne prestaju. Javnost kojoj se laže trideset puta na dan, sklona je da poveruje lažima. Zar ne? Sa engleskog prevela i priredila TIJANA KECMANOVIĆ