Fudbal u spinu

Predsednik Fudbalskog saveza Srbije postao je predsednik Fudbalskog kluba “Partizan” Tomislav Karadžić, nakon što je FS Vojvodine predložio za ovu funkciju svog dosadašnjeg predsednika Tomislava Karadžića, na vanrednoj sednici fudbalskog parlamenta koju je otvorio vršilac dužnosti predsednika saveza – Tomislav Karadžić. Tomislav Karadžić nastaviće da radi posao koji je obavljao pre dve godine u tadašnjoj državnoj zajednici. I na ostale funkcije uglavnom su izabrani ljudi koji su i do sada radili u savezu, u timu Zvezdana Terzića, predsednika na službenom putu. To je rezultat višemesečne kampanje za izbor novog predsednika Fudbalskog saveza, što je predstavljano kao samo prvi korak u izvlačenju našeg fudbala iz krize nakon što je Terzić zbog policijske poternice otišao u izgnanstvo, direktor saveza i najbolji srpski fudbaler Dragan DŽajić poslat iza rešetaka, a više ljudi angažovano za inspekcijsko vršljanje po papirima fudbalskih klubova nego što navijača dolazi na njihove utakmice. Sve to praćeno je lošim rezultatima reprezentacije, a navijači se sve teže prisećaju kada je u našoj zemlji odigrana ozbiljnija utakmica u evrotakmičenjima. Kampanja je u mnogo čemu podsećala na političke predizborne kampanje, sa sve fudbalskim “spin-doktorima” koji su u istoj rečenici uspevali da iskažu potrebe za “korenitim promenama, jer se naš fudbal nalazi u nikad goroj situaciji” i da na funkcijama budu “ljudi koji imaju iskustvo, znaju posao, to jest oni koji su taj posao već radili”. Karadžić je na sednici imao samo jednog protivkandidata, Dragana – Acu Bulića, predsednika Zajednice prvoligaša, iako su se kroz medije provlačila mnoga imena kao potencijalni kandidati. Nakon izbora većina učesnika je izrazila zadovoljstvo što je prvi put izabrano rukovodstvo na potpuno demokratskim izborima. Glavna veza sa demokratskom procedurom uspostavljanja vlasti, bar onakvom kakva je u srpskom parlamentu, moglo bi da bude namirivanje predizbornih apetita. Već su postavljena tri potpredsednika, računa se da bi moglo da ih bude i svih sedam, a uz to su se popunjavala mesta u izvršnom odboru. A mesta je bilo prvenstveno za one koji su odustajali od kandidature za predsednika. Obrazloženje: svi regioni treba da budu zastupljeni. Poređenja radi, velika Jugoslavija, sa šest republika i osam fudbalskih saveza, imala je jednog predsednika i jednog potpredsednika. Iako su i jedni i drugi naglasili da je potrebno sarađivati, nije doneta odluka kojom bi predstavnik Zajednice superligaša dobio automatski potpredsedničko mesto, za šta se Bulić bori već neko vreme. Suprotstavljanje Karadžića i Bulića samo je nastavak dubokog sukoba koji je često prevazilazio granice fudbala, između dva lobija. Takozvanog crnogorskog, koji je predvodio Zvezdan Terzić, i tog drugog koji predstavlja Dragan – Aca Bulić. I ako su nešto ovi izbori pokazali, to je da fudbalske podele nisu prevladane Terzićevim odlaskom sa scene. Naprotiv, izbor Tomislava Karadžića pokazao je da je Terzićeva struja u savezu i dalje izuzetno jaka. Bulić je na izbore izašao tek kada je odustao bivši selektor Ilija Petković, koji je važio za kandidata neformalne grupe “pokreta za promene”, sačinjenog uglavnom od ljudi izvan glavnih struktura saveza i pojedinih bivših fudbalera. Petković je, po računicama onih koji su željni promena, bio odgovarajući protivnik Karadžiću. Samo fudbalsko ime poremetio bi Toletovu računicu, a u fudbalskim krugovima se priča da njih dvojica imaju istoriju sukoba, u vreme Svetskog prvenstva u Nemačkoj, kada je Karadžić prvi put bio predsednik saveza. Petković je, međutim, izračunao da mu ipak više odgovara da pojuri ugovor na Dalekom istoku nego da se bavi fudbalskim politikantstvom u Beogradu. Pokret za promene nije uspeo da oformi jači front koji bi se suprotstavio vladajućoj strukturi. Autoritet su gradili na nefunkcionalnoj podršci velikih fudbalskih imena iz inostranstva, a u zemlji, pored Ace Bulića koji ima dobre pozicije u prvoligaškim klubovima (na glasanju odnos je bio pola-pola), posao oko lobiranja je prepušten nekadašnjem genseku “Crvene zvezde” Nebojši Lekoviću, koji kao kadar uvezen iz politike nikad nije uspeo da ostvari dublje utemeljenje i ugled u fudbalskom svetu. Taj isti posao za Karadžića odrađivao je Milovan Đorić, dugogodišnja “siva eminencija” u savezu. Đorić i Leković su odrađivali i najprljaviji deo kampanje, kada su preko medija slali jedan drugog u penziju, a i mnogo dalje. U svojim medijskim nastupima Đorić je uspevao da dokači i Vladimira Jugovića, jednog od retkih igrača koji je javno tražio promene u Fudbalskom savezu. Jugović nam kaže da on nije podržao neki pokret, već da je podržavao Iliju Petkovića: “Ja nisam kontaktirao sa Petkovićem, samo sam ga podržao preko medija. Osetio sam potrebu da kažem šta mislim, da su potrebne promene. Da je potrebno više mlađih ljudi, više ljudi koji su igrali fudbal. Mi dok smo igrali fudbal, nismo imali mnogo vremena da se bavimo tim stvarima oko organizacije u fudbalu. Ali, mislim da ne bi trebalo da ćutimo. Ispada da bivše fudbalere fudbal ne zanima, ili neko ne sme da kaže šta misli. Ako se promene nisu desile sada, desiće se. A da li će tada biti kasno, to je pitanje za budućnost.” Sliku o srpskom fudbalskom trenutku upotpunjuje ponašanje ljudi iz najvećih klubova “Partizana” i “Zvezde”. Iako će duhoviti “grobari” postaviti pitanje da li je “Partizan” najveći dobitnik nakon što će Karadžić fotelju iz Humske zameniti onom na Terazijama, ovaj klub drugi put u godinu dana dolazi u situaciju da menja predsednika i pored dugogodišnjih ciljeva i planova koji su bili postavljeni pred upravu. A “Crvena zvezda”, uzdržavajući se od glasanja na izbornoj sednici, ponašala se jednako kao počasni gosti iz FIFA i UEFA: svejedno im je ko će biti izabran i ko god to da bude, sa njima će sarađivati. Možda treba istaći da su ovi izbori doneli i nešto pozitivno – civilizovano ponašanje kandidata. Jedan drugog nisu vređali. Čak su na kraju, iz fer-pleja, glasali jedan za drugog. Lepo ponašanje, međutim, samo po sebi ne rešava probleme. I neće nas odvesti na Svetsko prvenstvo u Južnu Afriku.