Nacionalisti u magli

U rekordno kratkom roku dve najveće stranke srpske desnice: radikali i DSS uspele su da izgube svu vlast. To nimalo lako nije bilo ostvariti jer sve okolnosti su govorile njima u prilog: od toga da su imali sigurnu većinu u Skupštini (i još tri godine mandata) do toga da je tzv. međunarodna zajednica baš u tom periodu dovela do vrhunca svoju politiku što važi za Jupitera, ne važi za Srbina (proglašenje nezavisnosti Kosova, oslobađanje Ramuša Haradinaja u Hagu). Pri tom, DSS je iz vlasti, na kojoj je bio najmanje četiri poslednje godine, izašao bez ozbiljnog utemeljenja u medijima i u novcu, bez razvijene stranačke infrastrukture, ne ostavivši iza sebe nijednu im naklonjenu instituciju. A radikali, uprkos konstantno najvećem broju glasova koje dobijaju, nikako ne uspevaju da uzmu bilo kakvu vlast, pa je trenutna pozicija dve preostale stranke srpske desnice skoro dramatična. Izgleda kao da su na vlasti bili ko zna kad i da na nju neće doći još ko zna koliko vremena. Prema mišljenju sociologa Slobodana Antonića, SRS i DSS–NS sada ostavljaju utisak kao srpska opozicija početkom devedesetih. “Demokratska stranka sada ima vlast koliku je imao SPS 1990, a opozicija je ponovo u situaciji da je čitav sistem protiv njih. I oni u ovom trenutku zaista deluju nemoćno, kao što je i opozicija izgledala devedesetih. Oni nisu u lakoj poziciji, ostaju im samo mali mediji, praktično lična i stranačka štampa i mislim da može da se kaže da su oni trenutno na početku”, kaže Antonić. Da su oni trenutno bezidejni najbolje govori hapšenje Radovana Karadžića, kada su proteste zbog hapšenja vodile marginalne ultradesničarske organizacije poput “Obraza”, da bi tek deset dana nakon što se ispostavilo da je dr Dabić zapravo Radovan, miting organizovala i Srpska radikalna stranka. Pre toga, učešće radikala svodilo se na pojedinačna priključivanja Aleksandra Vučića i još nekoliko funkcionera SRS-a (zanimljivo, među njima nijednom nije bio Toma Nikolić) protestima na Trgu Republike i pretnje nižih činovnika radikala, poput Vjerice Radete, po konferencijama za štampu. Iako takav govor ni radikalima ništa ne može dobro doneti, pogotovo ne vlast, čini se da je sada usmeren samo na to da zadovolji najogorčenije među Srbima. Među kojima je mnogo socijalista koje je Dačić ujeo za srce. Da to možda i nije loša taktika pokazala su najnovija istraživanja Stratedžik marketinga koja pokazuju da je prvi put posle izbora SRS ponovo dostigao rejting DS-a (34 naspram 35 odsto). Međutim, ako možda SRS i zna šta radi, šta onda reći za “narodnjake” koji nisu sigurni da li su za ili protiv hapšenja Radovana Karadžića. Velimir Ilić tako je, na primer, u utorak skoro pozdravio hapšenje ocenivši da je to korak bliže Srbije Evropskoj uniji, da bi narednih dana shvatio da je to izdaja pa je Nova Srbija zajedno sa radikalima organizovala miting podrške Karadžiću. Ilić je bar na kraju odlučio šta misli, dok DSS još uvek ne zna. Na Trg da podrže Radovana došli su brojni članovi sa stranačkim zastavama, ali je jedini govornik koji ima člansku kartu DSS-a bio pesnik i roker Bora Đorđević – koji je od prvog dana na Trgu sa demonstrantima. DSS jeste stranka koja je najviše uradila po pitanju saradnje sa Hagom (18 ljudi za prve vlade Vojislava Koštunice ispraćeno je u zatvor u Sheveningen); legitimno je promeniti mišljenje (lako je čak i naći opravdanje za to) ali to treba reći. A DSS i dalje ćuti i pelivani između dve strane očekujući sudbinu Buridanovog magarca. Kako su uopšte radikali i DSS došli u poziciju u kojoj se nalaze? Slobodan Antonić smatra da je kriza pre svega idejna. “Političke okolnosti su pokazale da su neke njihove ideje nesprovodive. Ovo nije uobičajen politički život, reč je o prelomnim, može se reći istorijskim pitanjima, a ovde dve stranke nisu ponudile dostojne odgovore.” Antonić kaže da nacionalne snage nisu imale dobar odgovor ni na proglašenje nezavisnosti Kosova, koje se očekivalo, a mogli su da smisle čitav paket odgovarajućih mera. Da bi posle, po raspisivanju izbora, jedino DSS hazarderski sve stavio na kartu Kosova, ne nudeći objašnjenje kako dalje, i izgubio. “I DSS i radikali imaju sve pravo da kažu da su protiv potpisivanja SSP-a, ali samo ako ponude razumnu alternativu, ako kažu šta dalje. Ali oni to nisu uradili”, kaže Antonić. Vukašin Pavlović, profesor Fakulteta političkih nauka, kaže da je, iako je na vlasti bio politički savez DS-a i DSS-a, zapravo dominantan bio ideološki savez DSS-a i SRS-a. “Taj savez je insistirao na tvrdoj nacionalnoj politici koja Srbiju ne može voditi napred i kao takav on je osuđen na propast. Oni su još sada, prilikom formiranja beogradske vlasti, pokazali i veliku političku naivnost i sad kad su ostali bez bilo kakve vlasti, vidimo da gube živce i pribegavaju čak i nasilju, što je nedopustivo.” Međutim, Cvijetin Milivojević, direktor pi-ar agencije “Pragma” ima sasvim drugačiju tezu. Desnica, kaže, nikad nije prošla bolje nego sada na izborima, a po njegovom mišljenju razlog krize vodećih desnih partija u Srbiji je taj što međunarodna zajednica ne dozvoljava da se u Srbiji formira vlast koju narod želi. “U Hrvatskoj je od 1990, sa izuzetkom tri godine, na vlasti ultranacionalistički HDZ i međunarodna zajednica to prihvata kao normalno. A u Srbiji međunarodna zajednica radikalima, koji su samo dve godine bili vlast i to kao manjinski partner, nikako ne dozvoljava da uđu u vlast.” A, tvrdi, narod je desnici dao vlast. Jer, objašnjava Milivojević, SPS je uprkos demagoškim otklonima PUPS-a izašao sa programom desnice. Samo, oni sa DSS-om i SRS-om imaju preko 50 odsto. A, podseća naš sagovornik, da je DS do 2000. godine bio partija desnog centra i da je Boris Tadić insistirajući na nacionalno odgovornoj politici veliki deo desničara zadržao kao svoje glasače (na primer, za razliku od SPS-a i SRS-a koji su imale sukobe sa SDS-om, DS i DSS su sve vreme imali odlične odnose sa SDS-om, dok ga je vodio Radovan Karadžić). Uz to, na listi DS-a bili su i desni liberali: G17 plus, kao i prva velika stranka desnice u Srbiji – SPO, koju sada podržava tek nekoliko desetina hiljada ravnogoraca. Pri tom, treba dodati da su i sve stranke manjina, izuzev delimično Qajićeve stranke, izrazito desničarske, a čak se i na listi levih liberala LDP-a nalazila jedna desna stranka – DHSS. Polazeći od ideje da je relevantan kriterijum za razlikovanje desnice i levice odnos prema jednakosti: za desnicu je prihvatljiva jedino politička i pravna, a za levicu i socijalna jednakost, možemo doći i do toga da je SRS delimično levičarska stranka iako je odnos prema nacionalnom pitanju i tradiciji stavlja na sasvim desnu stranu političkog spektra. Zbog ovakvog zamešateljstva samo je u Srbiji moguće da dobitnici tranzicije i oni koji misle da će to postati glasaju za stranku koja sebe određuje kao levicu (DS), dok gubitnici u najvećoj meri glasaju za desnicu (SRS). I ovde osnovni borac protiv svih zala globalizma nije kao drugde u svetu levica, već desnica (DSS i delimično SRS); dok se naša levica zalaže za laisser faire – što je postulat evropske desnice. U ovakvom galimatijasu čak ni kontroverzna teorija profesora FDU Nebojše Pajkića nije daleko od istine. Prema Pajkiću, u Srbiji nema desnice (sebe smatra jedinim srpskim desničarem), već su radikali samo tvrdo desno krilo komunističke partije, DSS meko desno krilo KP, DS je meko levo krilo KP a LDP tvrda komunistička levica. Ali, da se vratimo na radikale i DSS. Da li, takvi kakvi su, mogu da se vrate na veliku scenu i da ponovo preuzmu vlast. Da li im predstoje unutrašnja preslojavanja, možda izbor novih lidera? Slobodan Antonić kaže da su SRS i DSS postali značajan deo sistema, da će nastojati da zadrže taj monopol, tako da će teško moći da se nametne neka nova politička snaga na tom polju. E sad, političke partije mogu da idu napred samo ako imaju ljude koji mogu da ih vode napred. Borbe za presto u SRS-u će se sigurno tek rasplamsavati posle presude Šešelju u Hagu, dok je situacija u DSS-u sasvim specifična jer trenutno ne postoji niko ko bi mogao da figurira kao novi lider. Međutim, na nacionalnoj strani političkog spektra sve je više organizacija mladih ljudi, radikalnijih od rukovodstava dveju najvećih desničarskih stranaka. Iako kaže da “Dveri” nemaju političke ambicije već sebe doživljavaju kao moderni srpski nevladin sektor, Boško Obradović, predstavnik ove organizacije, kaže da “očekuje da će u SRS-u i DSS-u doći ili do radikalne unutrašnje reforme u kojoj bi neki novi, energični ljudi preuzeli te partije, što sada izgleda neostvarivo, ali je moguće. Druga varijanta je da se nastavi urušavanje postojeće dve stranke, što bi, u nekom dužem periodu, moralo da rezultira formiranjem nekakve nove nacionalne partije”. Vukašin Pavlović je mišljenja da je ovaj loše organizovani miting podrške Radovanu Karadžiću labudova pesma SRS-a i DSS-a, “da su to poslednja batrganja aktuelnih rukovodstava ovih partija” i da očekuje promene kod njih. I to, kaže, prvo u DSS-u, a onda i u SRS-u. “To je neminovno, jer ako je DS izabrao put prerastanja u partiju levog centra, što je proces koji će trajati, prirodno je da se nametne i jaka partija desnog centra. I to bi možda mogao da postane neki reformisani DSS. Radikali – ne verujem, jer se oni, kako vidimo, i dalje ne odriču ekstremizma, a to je politika poraza.” Međutim, Cvijetin Milivojević kaže baš suprotno, da je DSS propustio priliku da postane masovna stranka, da su ostali na nivou klubaške partije i da će desno od centra dominantna biti Srpska radikalna stranka. “Radikali, uz malu pomoć 'narodnjaka', dovoljno su moćni da održe nivo prisutnosti koji im garantuje zadržavanje podrške pola Srbije. Naruku im ide nestajanje SPS-a, pri tom zaboravlja se da je i DS veoma ranjiv; to je tehnomenadžerska stranka, koju čak ni Boris Tadić ne može uvek da kontroliše. A da ne govorim o Krkobabićima, Palmama, Ugljanima, koji danas jesu a sutra ne moraju da budu pouzdani partneri. Zbog toga, mislim da je povratak SRS i DSS na vlast moguć u vrlo kratkom vremenu. Čak i u ovim uslovima? I sa sadašnjim liderima? Kao što smo mislili da je neuništiv SPS, tako i sada već počinje da se smatra da je takav DS. Međutim, ako izvučeš jednu dominu, sve može da se sruši veoma brzo. Ja tvrdim da je ta domina Beograd”, kaže Cvijetin Milivojević. Baš vlast u Beogradu mogla je da bude bajpas za SRS i DSS, kao i za SPS. Radikali i narodnjaci bi dobili veliki posao u ruke, SPS bi mogao da se nada da svi njihovi nacionalno orijentisani birači (a svi su im bili takvi) neće otići od njih, a DS bi mogao da očekuje da ni oštrice prema inače ne baš jakoj vladi neće biti tako oštre. I da će imati mirniju sveukupnu situaciju. Međutim, DS nije hteo da dozvoli sebi da pokaže slabost i da grogiranog protivnika ne nokautira. I onda im je uzeo i to. A kad se zaboravi na Radovana i kad se nacionalne snage osveste pa shvate da su izgubili baš sve, onda slede zaoštravanja na političkoj sceni. Onda nam slede sednice Skupštine koje će biti uzbudljive kao devedesetih, i iskazivanja protesta i neslaganja po ulicama i fudbalskim utakmicama. A govor Vjerice Radete postaće standard. MITING PODRŠKE RADOVANU KARADŽIĆU Čekajući gusle Kada je sat i po po početku mitinga Mirko Zurovac održao polučasovno predavanje na temu Srbi i haška nepravda, znalo se da neće na dobro izaći Bina za “Svesrpski sabor protiv izdajničkog i diktatorskog režima Borisa Tadića”, kako se zvanično zove, ili miting podrške Radovanu Karadžiću, kako se naziva po kafanama, postavljena je još u utorak, u rano popodne. Osam dana nakon što se saznalo da Karadžić uhapšen i 11 dana nakon što je izveden iz autobusa GSP-a broj 73, što tvrde Karadžićevi advokati. Iza bine ogromna poruka “Sloboda za Srbiju”, sa zvučnika puštaju se izabrane pesme “Riblje čorbe”: “Pogledaj dom svoj anđele”, “Neću da budem član mafije”, “Al Kapone”. Povremeno se Borin opus presecao nekim “Vidovdanom” ili nekom drugom domoljubnom pesmom, ali ovoga puta nije bilo pesama o Vojislavu Šešelju. “Sigurno će Koštunica da govori, zato nema pesama o Šešelju”, nagađali su novinari po kafićima na Trgu Republike, u kojima se u ovakvim, vanrednim okolnostima piće plaćalo unapred. Već oko šest, sat vremena pre zvaničnog početka mitinga, Trg je skoro pun a najveća zvezda na njemu je Petar Glumac, zvani Pera Energija, bioenergetičar iz Banatskog Novog Sela koji izgleda isto kao Radovan Karadžić dok je bio dr Dabić. I zbog kojeg je nastao skandal u Austriji jer su od Pere mislili da je Dabić, tj. Radovan. Šeta se Pera po masi, ljudi se fotografišu sa njim, pozdravljaju ga, a on šmeka buduće pacijente. U delu predviđenom za novinare, obezbeđenje pitamo gde su naša dva čuvara jer je Vučić obećao da će svakog novinara čuvati dvojica. Oni se smeju. Ima sedam-osam mladih radikalki, golog stomaka, ali one ne čuvaju ugrožene novinare. Posle vidimo da je samo novinarka B92 dobila dva čuvara. Zato je novinar “Russia todadž”, na leđima velikim slovima napisao za koga radi. Pa su ga leđa zabolela od tapšanja. Tačno u sedam, izlazimo na binu. Koliko ima ljudi? “B92 javio da ima dve hiljade.” Smeh. “Vidi, kolika masa, sigurno ima bar sto hiljada”, ushićen je jedan sa Šešeljevim bedžom na reveru. Ponovo smeh. “Sprem'te se, sprem'te četnici”, zaorilo se nekoliko minuta posle sedam sati i pravi se špalir da se govornici popnu na binu. Toma Nikolić nije bio dugo na Trgu, pa su mu se najviše obradovali, ljube ga, ostaju mu tragovi karmina na obrazu, Velja ponosno korača, pozdravlja narod, Bora Čorba deluje smoreno; uostalom on je jedini od svih ovde svakog dana na Trgu na protestu. Ima li Koštunice? Nema. Nije došao? Psovke. Prvi govornik: Kosta Čavoški. Pominje sve haške žrtve, dobija ovacije. Pomenu Čavoški i Slobodana Miloševića. Zvižduci. Kreće skandiranje protiv novog ministra policije. Šta bi radili Dačiću. A ovamo, kažu, to konzervativci i tradicionalisti. Posle Koste Čavoškog, voditeljka Lidija Vukićević najavljuje Ivanu Žigon. Masa zadovoljna, skandira čas Ivani, čas Radovanu. A onda slede Milan Ivanović, Andrija Mandić. Kada je na binu ispraćen ovacijama izašao Aleksandar Vučić, činilo se da će to biti uspeo miting. Kratak govor Vučića, skandiranje, zapaljene baklje navijača. Međutim, umesto da miting ide ka vrhuncu, govornici su sve duži. A pričaju svi radikali, i Nataša Jovanović, i Pop-Lazić, i Mirčić, i Krasić, i Cvetanović, i Radeta i njihovi predstavnici iz Crne Gore, iz Bosne i Hercegovine. Pa patriotski nastrojeni intelektualci, vođe raznih omladinskih nacionalističkih organizacija, pa ponovo poetski nadahnuta Aleksandra Janković... Pa plus akademici. Kada je sat i po po početku mitinga Mirko Zurovac održao polučasovno predavanje na temu Srbi i haška nepravda, znalo se da neće na dobro izaći. Već tada su radikali krenuli da zvižde i kliču Tomi, Veljovi su klicali zna se kome, novinari su polegali na vrući beton. Krenuli smo da se raspitujemo ko je pravio protokol, koliko ima govornika. Konačno, nalazimo na nekoga ko zna. “Ništa ne pitaj, brate”. “Zašto?” “Ovo nije ni polovina”. “Pa do kad će da traje?” “Svi na bini su planirani da govore”. “Da je Srđan Šaper pravio scenario mitinga, ne bi bolje napravio”, komentar je jednog novinara. Pola deset, najmanje izdržljivi među novinarima počinju da odlaze. Mi odolevamo. Pokušavamo da sačekamo Tomaša Kovijanića. Sa sve guslama, vlasnik kafane “Luda kuća”, koju je proslavio Karadžić, stoji na bini i čeka da dođe na red. Ali, velika je Srpska radikalna stranka, mnogo članova ima, a svi žele da kažu pokoju. Nikako da Tomaš zagudi. Kako otići sa mitinga a gusle ne čuti? Govori Aleksandar Vulin pa Vjerica Radeta, Božidar Delić... Masa više nema strpljenja da sasluša ni Boru Đorđevića, koji je predstavljen kao član GO DSS-a. Prekida ga trećom modifikacijom pesme: “Spasi Srbiju i ubij se...” Posle Slobodana i Koštunice, junak ove pesme postao je i Boris. Bora odgovara: “Volim više Mladića, nego Borisa Tadića.” Posle Bore ponovo serija dugih, ali zato dosadnih govora. Kad je u 15 do deset za govornicu izašao vođa leskovačkih radikala Goran Cvetanović, to je bilo previše. Izvini, Tomaše, možda stignemo kući pa te čujemo na televiziji. Provlačimo se među demonstrantima koji su se sklonili u Knez Mihailovu, na Zelenom vencu prisustvujemo tuči u kojoj jedan Rom prebija ćelavog momka. U autobusu, pak, ćelavi se žali drugarima: “Kad sam nabo Ciganina, svi ste bili sa mnom, a kad je mene navatao Ciganin bežite. Vidi kako izgledam, brate.” U deset i deset na televiziji tražimo gusle, kad ono opet Zurovac. Jedino ima prenos na TV BN i to odloženi. Zovemo kolege koji kažu da je skraćen spisak govornika, da je izvisio Tomaš, baš kao i Vučela, Markićević, Dragan Todorović... “Pa ko sad govori?” “Ma, Toma, nego izgleda počeli neredi. Zar nema na TV?” Prebacujemo na TV B92. Ima. Direktan prenos. A ujutru dok je Karadžić leteo u Hag, radnici gradske čistoće su čistili razlupani centar grada.