Oficiri čekaju svog Godoa

Može li Srbija imati bolju i jaču vojsku odmah, a da to poreske obveznike ove zemlje praktično ništa ne košta? Može, ako to njeni političari žele. Naime, Amerikanci sagrade nuklearni nosač aviona klase „Nimic” od 100.000 tona i sa posadom od 5.500 ljudi za samo dve godine. Srpski političari ne mogu da se dogovore sa crnogorskim političarima oko povraćaja jednog trenažera za avione G-4 i nekoliko tih aviona za već više od dve godine. A trenažer, kada se rastavi, stane u gepek „stojadina”. Imamo li mi, dakle, političare za vojsku, ili vojsku za političare? Dokle će vojska Srbije da glumi manekenku za sticanje političke popularnosti i povećanje broja glasača, a da se ništa bitnije oko njene tehničko-tehnološke modernizacije, zapravo, i nije uradilo? Istina, nedavno su stigle prve bespilotne letelice kupljene u Izraelu, ali mnogo bliže, na aerodromu u Podgorici, stoje avioni G-4 koji nedostaju avijaciji Srbije. Kao država, Srbija ima mogućnost da od 17 aviona tipa G-4, koliko je prilikom osamostaljivanja Crne Gore ostalo na aerodromu Golubovci, vrati barem pet do šest aviona u solidnom tehničkom stanju, koji bi popunili broj aviona u eskadrilama i obezbedili nalet pilota kada drugi avioni budu sukcesivno išli na remont. Naravno, ako želimo da Srbija i dalje ima borbenu avijaciju i pilote u trenaži? Država Srbija ima materijalna potraživanja prema Crnoj Gori u nekim nekretninama i akcijama, pa bi se cela priča oko aviona i trenažera mogla završiti za pet minuta. Jednim telefonskim razgovorom dva predsednika. Ali umesto tih pet minuta, imamo protok vremena duži od dve godine. Delegacije iz Beograda i Podgorice već su se nekoliko puta srele i razgovarale da se dogovori oko trenažera koji staje u gepek „stojadina” i nekoliko aviona G-4 nastave. Čeka se „da politika odradi svoje”. U tom čekanju Amerikanci će sagraditi još jedan nosač aviona, mi ćemo možda tek preurediti gepek „stojadina” da primi trenažer... A puna su nam usta evroatlantskih integracija. Da li su, dakle, građani Srbije oštećeni i koliko po pitanju vojne imovine koja je praktično poklonjena Crnoj Gori posle njenog odvajanja od Srbije? Eksperti Fonda za bezbednost i demokratiju utvrdili su pre nekoliko meseci da je vrednost te imovine veća od 100 miliona evra, pa postavljaju pitanje „ko se kada i zašto u Srbiji saglasio sa takvom darežljivošću u uslovima našeg siromaštva, i ko je Crnoj Gori poklonio jedrenjak 'Jadran' koji su dobrovoljnim prilozima kupili dedovi i pradedovi Beograđana, ali i iz drugih gradova u Srbiji”? Da je stvar oko podele pokretne vojne imovine „džentlmenski smuvana” više je nego očito, jer je Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora tretirala samo nepokretnu imovinu kao vlasništvo republika, dok o pokretnoj nema ni reči. Naime, o pokretnoj imovini razgovarali su samo tadašnji članovi Vrhovnog saveta odbrane, dakle džentlmeni, odnosno pitanje je da li su uopšte i razgovarali? No, oko ukupne vrednosti oružja i oruđa, aviona i helikoptera, ratnih i pomoćnih brodova, podmornica, raketa, bombi, topova, tenkova i svega drugog što je od pokretne imovine ostalo u Crnoj Gori svađaju se i predstavnici vlasti i opozicije u Podgorici. Vlast je tu imovinu procenila na oko 51 milion dolara i skoro sve je stavila na listu za prodaju. Opozicija tvrdi da je vrednost imovine mnogo veća i da se radi o pokušaju ogromne pljačke. I jedni i drugi nikako da se zapitaju da nije u svemu tome malo opljačkana i Srbija? Jer, lista oružja i drugih borbenih i neborbenih sredstava koje su ponuđene za prodaju, a koju je objavio podgorički list „Dan” krajem prošle godine, zaista je impresivna: od dve raketne fregate, tri raketne topovnjače, četiri velike i pet malih podmornica, do pomoćnih i desantnih brodova. Prodaje se, zapravo, cela nekadašnja ratna mornarica, što i nije čudno, jer je prodajom mornaričkog remontnog zavoda u Tivtu, ratna flota ostala bez tehničke podrške. No, lista drugog naoružanja, koje se u momentu razdvajanja Srbije i Crne Gore našlo na teritoriji Crne Gore, izaziva velike dileme jer na toj listi je i 2.300 komada protivoklopnih raketa tipa „maljutka”. Otkuda toliko tih raketa u Crnoj Gori? Ko je to očekivao napad od najmanje 1.000 tenkova na brdovitu i krševitu Crnu Goru? Te rakete sada su ponuđene tržištu po ceni od 1.300 dolara po komadu. Na listi za prodaju je i 10.000 avionskih bombi, čija se cena kreće od 300 do 700 dolara po komadu, 2.500 snajperskih pušaka M-76, 150.000 ručnih bombi, 155.000 minobacačkih projektila, oko 580 tona raznih vrsta eksploziva, 50 raketa more-more i obala-more, 24 haubice od 122 mm i čak 44 top-haubice od 130 mm. Otkuda u Crnoj Gori čak 10.000 avionskih bombi i 44 top-haubice od 130 mm sa 10.770 granata? Nije valjda da su skladišta na toj teritoriji bila tako moderna da je jedino tu bilo moguće smestiti tako ogroman vojni arsenal. I to još u zvanično ekološkoj državi. I sve se to sada nudi na prodaju po zvanično minimalnim cenama. Osim tenkova kojih je u Crnoj Gori ostalo oko 90 i oklopnih transportera i sada je sve to već istopljeno u železari u Nikšiću. Stranci su već požurili da pokupuju sve šta se može. Egipat je kupio pet starih raketnih čamaca sovjetske proizvodnje, sve raketne sisteme obala-more, zainteresovan je za podmornice i raketne fregate. Sri Lanka je htela da kupi raketnu fregatu F-31, ali joj je cunami prouzrokovao finansijske probleme. Ruski proizvođač modernih torpeda Ke-65 otkupio je od Crne Gore 60 istih takvih torpeda po ceni od 15.000 dolara komad, jer ta ista ruska firma prodala ih je onoj Jugoslaviji po ceni od 210.000 dolara po komadu. Rusi će ih samo pregledati, prepakovati i plasirati dalje. Ko će sve tu i koliko zaraditi, gde će završiti pare od velike rasprodaje na Jadranu, to niko ne zna. Pogotovo to ne znaju u Srbiji. Nama je nedavno iz Podgorice stigla i „čestitka” u vidu prestanka isplaćivanja penzija onim vojnim penzionerima koji su se u međuvremenu iz Crne Gore preselili u Srbiju. Naime, penzije su stekli u Crnoj Gori, tamo su i penzionisani, tamo su i počeli da dobijaju penzije i sada, kada su se preselili u Srbiju, Podgorica im ukinula penzije. Kao, neka ih Srbija plaća. Onima koji su iz Srbije preselili za Crnu Goru, Beograd i dalje isplaćuje penzije. Ko nam je kriv?