Kraj jedne epohe

Trećeg avgusta, u Moskvi, u devedesetoj godini, preminuo je Aleksandar Solženjicin. Time se verovatno završava čitava epoha u istoriji Rusije, istoriji ruske društvene misli, istoriji književnosti i, šire, u istoriji svetskih odnosa. U svom dugom i ispunjenom životu Solženjicin se bavio mnogim stvarima i ostavio je traga na različitim poljima. NJegovo delovanje uticalo je na veliki broj ljudi u Rusiji i svetu, a njegova zalaganja imala su konkretne posledice. Od prvog pojavljivanja u javnosti 1962. godine, s pričom „Jedan dan Ivana Denisoviča” u novembarskom broju časopisa „Novi mir”, Solženjicin nikad nije bio bezuslovno prihvaćen, a s vremenom broj kontroverzi oko njega samo je rastao. Nema sumnje, međutim, da se radi o krupnoj istorijskoj figuri. Ostavio je iza sebe veliki opus. Nova sabrana dela sastoje se od trideset tomova, koje je sam autor propratio komentarima. Pored čisto književnih radova, tu su istorijski spisi, publicistika, politički i ideološki tekstovi, uspomene i razni dokumenti. U emigraciji je vodio značajnu izdavačku delatnost (edicije „Studije iz najnovije istorije Rusije” i „Sveruska memoarska biblioteka”), koju je nastavio u Rusiji preko vlastitog fonda, biblioteke „Rusko zarubežje” i izdavačke kuće „Ruski put”. Podržavao je borbu za ljudska prava, a iz fonda koji je osnovao plaćao je mesečnu nadoknadu preostalim logorskim zatvorenicima. Solženjicin je debitovao pričom „Jedan dan Ivana Denisoviča” koja je predstavljala jedan od vrhunaca destaljinizacije. Priča je na velika vrata uvela logorsku temu u sovjetsku književnost, a njen autor je preko noći postao vodeća ličnost liberalnog pokreta u ruskom društvu. Sledeća priča, folklorno obojena „Matrjonina kuća” – o teškom životu jedne seljanke, takođe predstavlja tematski prodor i ima programski karakter. Smatra se da je od ove priče potekao čitav književni pravac, „seoska književnost” (A. Sinjavski). Solženjicin je u Sovjetskom Savezu uspeo da objavi još samo nekoliko priča, a kasnija njegova dela pojavljivala su se u samizdatu i, nakon toga, izlazila na Zapadu. Romani „Odeljenje za rak” i „U prvom krugu”, za koje je kasnije dobio Nobelovu nagradu (1970), nisu uspevali da prođu sovjetsku cenzuru, i Solženjicinov politički angažman je počeo kao borba za slobodu izražavanja („Pismo Četvrtom kongresu pisaca”, 1967). Romani, kao i veći deo njegovih ranih dela, nastali su na autobiografskom materijalu. U njima on tematiku i okvir ruskog klasičnog romana smešta u logorski milje – u „Odeljenju za rak” bavi se sudbinom i dilemama obolelog kažnjenika Kostoglotova, a „U prvom krugu” opisuje privilegovani život zatvorenika u tajnom naučnoistraživačkom institutu kraj Moskve (među prototipima glavnih junaka romana su sam autor, Lav Kopeljev i filozof Dmitrij Panjin). Ipak, glavno delo iz ovog perioda je „Arhipelag GULAG”, monumentalna trotomna studija o sovjetskom kaznenom sistemu. Delo je nastalo u strogoj tajnosti. Solženjicin je godinama sakupljao svedočanstva preživelih zatočenika logora, proučavao ih i sistematizovao. Žanr knjige je originalno određen kao „pokušaj umetničkog istraživanja” – to je delo u kojem je umetnički pristup udružen s prikazivanjem činjenica i njihovim uopštavanjem. Autor je „Arhipelag GULAG” posvetio uspomeni na žrtve. Aleksandar Isajevič Solženjicin rođen je 11. decembra 1918. u Kislovodsku, skoro je vršnjak Oktobarske revolucije. Roditelji su mu poticali iz seljačkih porodica, ali oboje su stekli dobro obrazovanje. Otac mu je poginuo nesrećnim slučajem u lovu pre rođenja sina, a podizala ga je majka (njihove idealizovane likove predstavio je u romanu „Crveni točak”). Završio je prirodno-matematički fakultet u Rostovu na Donu uoči napada Nemačke na Sovjetski Savez, a regrutovan je u oktobru 1941. godine. Dva puta je odlikovan, a pred kraj rata uhapšen je u istočnoj Pruskoj zbog lične prepiske. Osam godina proveo je u logorima, a tri godine u progonstvu u srednjoj Aziji. Posle oslobođenja radio je kao učitelj u školi. Prošao je kroz idejnu evoluciju, karakterističnu i za druge ruske intelektualce. Iako su i njegovu porodicu dotakle posledice revolucije (majka nije mogla da dobije dobar posao zbog neodgovarajućeg porekla), u mladosti je bio zagriženi komunista. U logor dospeva zapravo zbog prevelike revnosti, njegova razmišljanja se kreću u pravcu poboljšanja sistema. Međutim, u logoru je, po vlastitim rečima, progledao, i kasnije je uvek zahvaljivao sudbini zbog toga. U okviru liberalnog pokreta za vreme Hruščova i, kasnije, disidentskog pokreta za vreme Brežnjeva razmatrale su se različite strategije za razvoj društva. Solženjicin je istaknuti učesnik ovih dešavanja. On artikuliše mnoge važne ideje koje su bile zajedničke učesnicima pokreta, za koji se može reći da je zapravo predstavljao javno mnjenje. Radi se o posebnim istorijskim okolnostima, u kojima su postupci obeleženi kontekstom. Solženjicin iz ovog perioda u velikoj meri nastupa kao predstavnik društva. S vremenom jasnije profiliše svoju poziciju i počinje se doživljavati kao antipod liberalnog Andreja Saharova. Iako se i dalje aktivno bavi književnošću, sve više nastupa kao ideolog. „Pismo vođama Sovjetskog Saveza” (1974) sadrži poziv za odbacivanje ideologije, a tekst „Živeti u skladu s istinom!” – moralistički zahtev za drugačiji način života. Zbornik „Ispod naslaga” (1974) postkomunističku Rusiju vidi kao nacionalnu državu i predviđa vraćanje tradiciji. Međutim, nakon objavljivanja „Arhipelaga GULAG” (1973-1975), u prvi plan izbijaju Solženjicinova antikomunistička shvatanja. Logorsko iskustvo pomoglo je Solženjicinu da doživi komunistički sistem kao zlo. Svoj cilj on vidi u oslobađanju Rusije od komunističke ideologije. Posle objavljivanja „Arhipelaga GULAG” na Zapadu, sovjetska vlast oduzela mu je državljanstvo i deportovala ga iz zemlje. Narednih dvadeset godina proveo je u emigraciji (Zapadna Nemačka, Švajcarska, SAD), odakle je nastavio svoj rat protiv komunističkog sistema. Međutim, vrlo brzo je došao u sukob s javnošću zapadnih zemalja, pošto je kritikovao način života u njima („Harvardski govor”, 1978). Za njega je najvažniji zadatak bila borba s komunizmom, i činilo mu se da se ona na Zapadu ne shvata dovoljno ozbiljno. Tokom emigrantskih godina Solženjicin radi na desetotomnoj epopeji „Crveni točak”, koja se sastoji od nekoliko „čvorova”: „Avgust četrnaeste”, „Oktobar šesnaeste”, „Mart sedamnaeste” i „April sedamnaeste”. Pošto rusku revoluciju smatra katastrofom i presudnim istorijskim događajem, on pokušava da pronikne u njene uzroke umetničkim sredstvima. U delu se pojavljuju brojne istorijske ličnosti (među ostalima, Lenjin, Nikolaj Drugi, Stolipin), ali i izmišljeni junaci. Epopeja ima originalnu strukturu i predstavlja sintezu klasičnog realističkog romana i avangardnih postupaka. S obzirom na obim, važnost problematike i uloženi trud, trebalo je da „Crveni točak” bude glavno autorovo delo, ali to se, po svemu sudeći, nije desilo. Uprkos nesumnjivim vrednostima tetralogije, čitaoci, bar zasad, ne pokazuju veliki entuzijazam. Dočekao je pad komunizma 1991. i tri godine kasnije vratio se u domovinu. Doživeo je veliku satisfakciju i dočekan je s počastima. Pokušao je da se uključi u raspravu o daljem razvoju Rusije, ali, iako je ranije uticao na istorijske događaje, ostvario je skroman učinak. Našao se u položaju „ideologa koji je nadživeo svoju ideologiju” (E. Limonov). Nije teško primetiti da je Solženjicin protivrečan, a on je i sam to priznao. Jedan savremeni autor (B. Mežujev) opisuje njegovu ideologiju kao „kompendijum zabluda sovjetskog intelektualca”. NJena snaga nije bila u njenoj ispravnosti ili univerzalnosti. Ona je nastala kao emotivni protest protiv sasvim određenog vida društvene nepravde. To je njeno glavno ograničenje, ali i razlog zašto se ona ne može odrediti samo racionalno. Verovatno danas u Rusiji nema nijednog intelektualca na kog Solženjicin nije na određeni način uticao. Istovremeno, on je predmet kritike sa svih strana, pa tako i iz krugova istomišljenika. Literatura „protiv Solženjicina” vrlo je obimna, skoro da ne postoji nijedan aspekt njegove biografije i dela koji nije podvrgnut osporavanju. Često je ta kritika razložna, ali ona ne dotiče predmet. Veličina Aleksandra Solženjicina je u snazi njegove umetnosti i ličnosti. I, osim toga, Solženjicin se ne može izuzeti iz svog vremena, čiji je istaknuti predstavnik. Sudbinu Solženjicinovog dela nije lako predvideti. Ono je obimno i raznovrsno. NJegove ideje i danas utiču na razne društvene discipline. Solženjicinove političke ideje, koje sada nisu aktuelne, u budućnosti mogu izazvati različite posledice. NJegova književna dela ne pripadaju savremenom mejnstrimu. Ali, pošto su nastala na tragu ruske klasike, kao sinteza tradicije, avangarde i moderne problematike, spadaju u osnovni tok ruske književnosti. Pitanje vrednovanja je otvoreno. Kao i u slučaju drugih velikih ruskih pisaca, verovatno je da će umetnost imati prednost nad ideologijom. Solženjicin se u nekoliko navrata bavio srpskom i jugoslovenskom temom. Tokom ratova devedesetih, u skladu sa svojim izolacionističkim shvatanjima, zalagao se za odustajanje Rusije od balkanske politike. Agitujući protiv komunizma, osuđivao je Tita kao diktatora. (Tito se pojavljuje i u romanu „U prvom krugu”, ali tamo, kao antipod Staljina, uživa simpatije autora.) U romanu „Crveni točak”, nastojeći da pronikne u koren zla, osuđuje sarajevski atentat, kao jedan od glavnih uzroka kasnijih događaja. No, postao je član Srpske akademije nauka, prihvatio je nagrade „Milica i Živko Topalović” i Orden Svetog Save, koji mu je dodelila Srpska pravoslavna crkva (a odbio je najviše rusko odlikovanje od Borisa Jeljcina). Osudio je bombardovanje Srbije 1999. godine i podržao ostanak Srba na Kosovu. Zapadni mediji povodom smrti velikog pisca Nema putokaza do Solženjicina Kada je 1974. u NJujorkeru prikazao Arhipelag Gulag, Yordž Stejner je izneo dva upozorenja i jednu ne baš blagu kritičku opasku. Tada su Solženjicina svi na Zapadu samo hvalili, pa je to uglavnom prokomentarisano kao još jedna tipično stejnerovska ekscentričnost. Kritička opaska odnosila se na to što Solženjicin, po Stejneru, daje tačnu ali isuviše pojednostavljenu sliku staljinizma. „Od čoveka Solženjicinove verske imaginacije očekujemo da suptilnije dočara ... apstraktnu malignost ljudskog materijala”, pisao je Stejner. U isti mah je upozorio da se sovjetskom teroru „ne sme pripisati zločinaštvo kojim se odlikovao hitlerizam... (takvo poistovećivanje) bilo bi u moralnom smislu nečasno”. Dodao je da će „tom progonjenom džinu od čoveka Zapad delovati nepodnošljivo zbog svog materijalizma, ironije, neodlučnosti. Lako je zamisliti dan kada će gradski oci Ciriha ili nekog drugog zapadnog centra poželeti da se njihov gost vrati u otadžbinu”. O tome koliko je duboko Solženjicin pronikao u koren ljudskog zla i da li je spoznao sav njegov čudovišni potencijal moglo bi se verovatno do u beskraj raspravljati, bez jasnog ishoda. Pitanje je može li se uopšte pojmiti, kamoli rečima objasniti, raščovečenost čiji je izraz to što deca u zoni, kad vide odbeglog logoraša, a znaju da će majka, ako ga prijavi, dobiti nešto hrane, trče kući vičući: Mama, eno haringe, požuri... Ali Stejnerova upozorenja jesu bila proročanska i tu nema mesta sporenju. Pokušaj izjednačavanja staljinizma i hitlerizma danas je maltene opšte mesto i mnogobrojni uglednici i na starom Zapadu, i u novopečenim demokratijama, a posebno među pretendentima na članstvo u tom još uvek ekskluzivističkom klubu, upinju se da dokažu da je sve to isto i da su svi jednako patili i stradali, uvek od tuđe ruke, jer su komunisti, kao i nacisti, fašisti i ostali „-isti”, uostalom, vazda drugima pripadali. Samog Solženjicina je, čim se usprotivio tom poistovećivanju, dočekala etiketa velikoruskog nacionaliste i nostalgičara za carskom slavom. Avgust četrnaeste tu nije vredeo. Drugo Stejnerovo upozorenje skoro da se odmah pokazalo tačnim: 8. juna 1978, u predavanju održanom na Harvardu, Solženjicin je, pozvavši se na to da je moto tog univerziteta istina, a ona obično nije prijatna i skoro je neminovno gorka, govorio o onome što, po njemu, stvarno mori Zapad. Pričao je o dekadenciji, opijenosti materijalnim, ispraznom legalizmu, odumiranju hrabrosti – kako lične, tako i građanske. Naš raspolućeni svet srlja u propast, a ovde su ljudi toliko zaokupljeni svojim pravima da niko više i ne pomišlja na obaveze; Rusiju niste razumeli ni pre, ni posle pada u komunističko ropstvo, jer sve merite zapadnjačkim aršinima i ne vidite šta se zbiva, grmeo je starozavetnim tonom. Ostalo je zabeleženo da je većina slušalaca učtivo, ali jedva, sačekala kraj predavanja koje su posle pominjali po – inače prilično kratkom – delu u kome je Solženjicin kritikovao rok muziku. Posle toga se sa porodicom potpuno osamio na imanju u Vermontu, a žitelji Kevendiša, seoceta u kome je našao mir, na ulazu u mesto postavili su znak na kome je pisalo: „Nema putokaza do Solženjicina”. NJegova smrt poslužila je za oživljavanje svih starih predrasuda i za poneku novu optužbu. NIN objavljuje odlomke nekih među najupečatljivijima.