Tara na Tašu

Posle veverice u borovima ispod prozora pojavio se i moj stari drugar – detlić! Probudio me u nedelju, sa prvim suncem, vredno čekićajući kljunom u zlatnu koru bora kao savesni kujundžija koji u drvetu ostavlja svoj zapis, filigran, pa kome je dato, taj će da ga pročita. Oh, kako me je taj vredni detlić razveselio, ali zato me, Dabić, moj bajo, Dabić me na Zlaći, baš urnisao! Ulična hajka na mene ne jenjava, ah, kako je strašna ta Dabićeva magija! Čim promolim bradu i perčin iz avlije, svetina se, odmah, dernja: “Eno ga Dabić, eno ga Karadžić!” Sve sam više siguran da je lik Dabića stvoren u kabinetu kliničkog psihologa Tadića! Elem, Dabić je smišljena Bokijeva osveta, uspeo je da mi stvori krizu identiteta za sve ono što sam nedeljama, mesecima o njemu, iz broja u broj, pisao. A osveta je, brale, surova, dovodi me do ludila! U zlatiborske šetnje počeo sam da izlazim u sitne noćne sate kao gluva kučka, naravno, uvek u pratnji Karla Gustava Junga. I, ej tamo, kod „Mirisa dunja”, umesto da me smiri, Jung me još više uznemiri! Jer, pazi šta će da mi kaže!? Kao i on misli da je Dabić smišljen u Bokijevom kabinetu, Šaper i Krle znaju, zaista, da naprave čuda. Ali, po Jungu, „Karadžić, uopšte, nije uhapšen u Beogradu”!!? Štrecnem se, zinem u Švajcarca, a Jung pućka srebrnu patarensku lulu, pa, ovako razglaba: “Vratimo film ispočetka. Rasim Qajić je novinarima na prvoj konferenciji za štampu pokazao samo Dabićevu fotografiju! Eeej, u eri potpune vladavine elektronskih medija, krunski dokaz za hapšenje Karadžića je jedna očigledno bajata fotografija! A seti se, kada je hapšen Sadam Husein, na CNN su nam prikazali i kako ga vade iz nekog šahta i kako mu pregledaju zube, i, valjda, krajnike. Potom su nam prikazali i kako su ga obesili, i, celo je Mekluanovo globalno selo videlo Sadamovo mrtvo telo! A Tijanić, ništa! Pa, i Cobiku Miloševića kada su u Hag sprovodili, danima su vrteli jedan, doduše, amaterski snimak! A Javni servis samo fotografiju Dabića! Koga, bre, oni zezaju!? I, seti se samo da su prvog dana, po hapšenju Karadžića, javili na RTS-u da se o predaji dogovorio sa Mosadom! Zapamti, Karadžić se od Holbrukove dugačke ruke krio u Izraelu, možda u Jerusalimu, Tel Avivu, a možda i u nekom kibucu na Galilejskom jezeru! I sam znaš kako je tamo ugodna klima...” Spuštam se, u sitne sate, pored zlatiborskog košarkaškog kampa, kad, u susret mi ide prelepa devojčica od jedva četrnaest godina, a sva crnpurasta, kovrdžava, volooka kao Venera, kao vranjanska Cigančica! „Haj!”, javlja se na engleskom, a onda me pita odakle sam. Kažem joj da sam iz Beograda, a ona je, zamislite, iz Izraela! Ispostavi se da je košarkašica i da bi rado sa mnom prošetala do Spomenika, a može i do Užica... I tu mi klecnu kolena, jer pomislim da je to neka karmička veza začeta u vreme Jovana Krstitelja, kad me Jung laktom munu u rebra i sikće ko zmija: “Ne zaleći se, volino! Mala ti je, možda, noćas poturena, i, veruj mi, nema tu nikakvog karmičkog susreta! Izraelka se samo pojavila da bi se potvrdila moja teorija sinhroniciteta, to jest, da je Radovan put Haga odleteo iz Jerusalima! A hapšenje Karadžića u Beogradu, to su samo žvake za ludake, za vas, lude Srbe. I od tog fingiranog hapšenja svi su profitirali; radikali su pokazali buran stranački aktivizam, Boki je još jednom pokazao Evropi kako je teško iz Srbije slati hašku robu, a Tijanić je, još jednom, spasio svoju guzicu, a usput i Bastilju.” Stignem kući sluđen, u gluvo doba. Uđem u garažu, izvadim ligeštul, pa ga razapnem na mokru travu. I zevam u Sirijus kao da odande očekujem spas. Mislim, ako dođu po mene... Tu Jung zine još nešto da kaže, ali ga hitro zaustavim, ruku mu, čak, na usta stavim. Pa reknem: Dosta, molim te, dosta si mi mozak noćas pomerao! I da vidiš, te noći niko po mene nije došao... U ponedeljak sam ceo dan presedeo u ligeštulu, nisam napuštao avliju, a imao sam, hvala bogu, hleba i skuvanu pasuljčinu. Ceo dan sam se, sit Dabića i života, na suncu kao mračni Heraklit čvrljio. Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Zove doktor Škokljev: “Pre tri nedelje pisali ste o potomcima Aleksandra Velikog u Kašmiru. E, pa samo dan po vašem tekstu, u Skoplje su stigli iz severnog Pakistana, princ Mir Tazafar Ali Kan sa suprugom Rani Atikom. A oni su vam direktni potomci našeg Aleksandra! U Skoplju su primljeni na najvišem državnom nivou, primio ih je premijer Gruevski i makedonski patrijarh, a onda su im, u višednevnoj poseti pokazani najlepši krajevi Makedonije.” I, opet mi se nebo izokrenulo, sunce mi se na glavu strmoglavilo. Jer, eto, mojim sam tekstom Aleksandrove potomke iz Kašmira prizvao. I šta ako vam kažem, Srbi moji, da su princ i princeza iz Pakistana na skopski aerodrom sleteli, na aerodrom koji se zove „Aleksandar Veliki”, a na kome sam se rodio pre šezdeset godina, kada mi je otac, kraljev pilot, po kazni poslat u Skoplje da tamo osnuje Jugoslovenski aerotransport (JAT)!? Jung sedi na tronošcu i ljušti užičku kleku i jedva sriče: “Sinhroniciteti... hik... sinhroniciteti...” Ah, moje pleme Hunze na severu Pakistana! I svi su plavooki, riđokosi, dugovečni, i, gle, gotovo svi od reda, pismeni! I posle dvadeset i tri veka grade kuće na isti način kao u Makedoniji, a žene pamte, vezu i tkaju iste, makedonske šare. A i jezik je za okolna plemena nerazumljiv. Makedonski „koine”. Taj Aleksandrov jezik, taj „govedarski”, „varvarski” jezik s kojim su se Atinjani onoliko sprdali, a danas bi ga prisvojili! Danas bi Grci da zaborave, da progutaju vatrene Demostenove govore, paklene „filipike” Makedoncima upućene. Ah, filipike, velike su to, danas, grčke muke! Ah, Hunze, moje pleme bratsko! Ima vas pedesetak hiljada, ali, bar, svi znate da ste od Aleksandrovog semena, a ne ko ovi Srbi, ovde, koji ne mogu da se sete šta je bilo pre Nemanjića! I kada, bar, Vuk Jeremić pozove u goste prinčevski par iz Pakistana, znaću da za Srbadiju još ima nade. A ovako, mrke su nam kape. Jung šljema kleku i teško je njegovom jeziku: “Dabić te je, hik, zaista urnisao, i, možda je vreme, hik, da napustiš Srbiju. Možda treba, hik, da nastaviš život u Kašmiru, kod tvojih Hunza, hik, kod tvojih muslimana...” A predveče sam snagu i hrabrost skupio i avliju napustio. Ali, džaba sam se kašmirski kostimirao, mislim, košulja od indijskog pamuka boje zelenog limuna, pa prsluk od kašmirske svile boje zlata. Kažem vam, sve je to džaba bilo! Čim sam na ulicu stupio, odmah sam čuo: “Eno ga Dabić! Eno ga Karadžić!” Niko, bre, da kaže: Eno ga Aleksandar, vratio se iz Indije! Ili, eno ga Rabindranat Tagore, pesnik nad pesnicima! I, tek, dole, pored jezera, gde je prašio Đule iz „Van Goga”, tri devojke sa Dorćola prepoznale su mesiju iz „Šumatovca”. Ali, da li je to dovoljno da se i dalje živi u Srbiji? Nije li vreme da se krene ka Indiji? U taj čas, zove me Olja. Unučica Tara dobila još dvesta grama i izveli je, prvi put, na Tašmajdan. Tara na Tašu. Ali nju ću, kako stvari stoje, videti za dvadeset, trideset godina, ako potraži dedu na severu Kašmira, u plemenu Hunze. Navrcam se u ponoć pasuljčine, pa krenem na „kratošiju”. Jer, „kratošija” nije najlošija kad mi ponestane Nikolinog vina. Zaspim u ligeštulu u dvorištu, a u snu mi moja Crna iz Vrčina ovako govorila: “Posle cirkusa sa Dabićem, treba da obriješ bradu i brkove i da se ošišaš na nulu. Budi i ti malo nula od čoveka, a ne da se samo trsiš doveka! A ako se i za Indiju uputiš, misliš li da ćeš tamo da se smiriš?”