Dolarska protiv oružane diplomatije

Slučajevi Darfura i Zimbabvea najbolja su ilustracija novog hladnog rata koji se rađa i čija je centralna tačka borba za resurse, pre svega naftu. Da bi održala svoj privredni uspon, koji je doveo i do ogromnog povećanja potreba za naftom, i na ovom polju se suprotstavila SAD, a Kina se upustila u, ironije li, dolarsku diplomatiju. Sa deviznim rezervama većim od 1.700 milijardi dolara, uglavnom u američkoj valuti, Peking je poveo aktivnu geopolitičku igru uspostavljanja kontrole nad prirodnim resursima i u tome se najviše koncentrisao na Afriku, posebnu pažnju usmerivši na Sudan i Zimbabve, ali i na druge resursima bogate zemlje. Kina je u ovom odmeravanju snaga, za sada, odigrala pametnije od svog rivala Sjedinjenih Američkih Država, pokrenuvši čitav niz inicijativa usmerenih na obezbeđivanje dugoročnih izvora resursa, pre svega povoljne kredite kojim je iz igre izbačen Vašington koji je ranije sebi obezbeđivao kontrolu preko Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Logika je takva da će svako pre odabrati olako date kineske pozajmice, koje ne povlače nikakva uslovljavanja, od surovih kredita MMF-a i Svetske banke. Peking je, za razliku od MMF-a i Svetske banke, svoj novac davao velikodušno i dozvoljavao da se pozajmice i krediti koriste i za izgradnju infrastrukture kao što su putevi, bolnice i škole. U 2006. godini, Kina je, na primer, Nigeriji, Angoli i Mozambiku dala kredite i zajmove u visini od osam milijardi dolara, dok je cela podsaharska Afrika od Svetske banke dobila svega 2,3 milijarde dolara. Ovakva politika sigurno je, barem delom, zaslužna za uspehe koji su usledili. Tako je, na primer, Kina prošle godine postigla sporazum o nafti sa Nigerijom vredan 2,27 milijarde dolara, prema kojem je Kineska nacionalna naftna korporacija preuzela 45 posto udela u jednom velikom nigerijskom naftnom polju i sebi obezbedila 175.000 barela nafte dnevno. Ovo je bio veliki udarac za SAD koje su ranije Nigeriju smatrale vlasništvom angloameričkih naftnih kompanija kao što su „Eksonmobajl”, „Šel” i „Ševron”. Ovo je navelo Vašington da iznese čudnu optužbu na račun Pekinga ustvrdivši da Kina pokušava da „obezbedi naftu na samom izvoru”, što je nešto što Vašington radi već najmanje stotinu godina i to ne samo „dolarskom diplomatijom” nego i brutalnim vojnim intervencijama poput one u Iraku. Međutim, za razliku od Kine, SAD su poslednjih godina smanjile razvojnu pomoć podsaharskom regionu, a povećale vojnu. Kada je nafta u pitanju, nijedna druga država nije toliko u žarištu kinesko-američkog sukoba koliko je Sudan, odnosno sudanska pokrajina Darfur. Kineska nacionalna naftna korporacija je najveći strani ulagač u Sudan sa oko pet milijardi dolara investiranih u razvoj naftne industrije, a od 1999. godine Kina je u tu zemlju investirala najmanje 15 milijardi dolara. Kina i sudanska vlada ravnopravno dele vlasništvo nad jednom naftnom rafinerijom nedaleko od Kartuma. Izgrađen je i naftovod koji vodi od izvora nafte na jugu zemlje ka novom terminalu u Port Sudanu, na Crvenom moru, odakle se nafta tankerima prebacuje u Kinu. Kina kupuje skoro 80 odsto od 500.000 barela nafte, koliko se dnevno proizvede u ovoj zemlji, a Sudan je 2006. godine bio četvrti izvoznik nafte u Kinu. Iste te godine Kina je premašila Japan po uvozu nafte i postala drugi najveći uvoznik, odmah iza SAD, sa uvozom većim od 6,5 miliona barela dnevno. S obzirom na to da potrebe za naftom u Kini godišnje rastu za oko 30 posto, očekuje se da će ova zemlja nadmašiti i SAD za svega nekoliko godina. Aprila 2005. godine vlada u Kartumu saopštila je da je u južnom Darfuru pronađeno izvorište nafte iz kojeg bi moglo da se vadi 500.000 barela nafte dnevno, što je jednako ukupnoj trenutnoj proizvodnji ove zemlje. Tu na scenu stupa „genocid” u Darfuru. Iako se radi o nesumnjivo surovom i krvavom sukobu, u kojem je život u poslednjih nekoliko godina izgubilo skoro 300.000 ljudi, jedino Vašington i nevladine organizacije bliske američkoj administraciji tvrde da se radi o „genocidu” i čine sve što je u njihovoj moći da dođe do promene režima u Kartumu i, eventualno, intervencije NATO-a. U skladu sa ovim je i nedavno podignuta optužba protiv predsednika ove zemlje Omara al Bašira pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu. Bušova administracija insistira na tome da se u Darfuru od 2003. godine odvija genocid uprkos tome što takve navode ne iznosi nijedna druga vlada u svetu i što je petočlani panel UN, koji je predvodio italijanski sudija Antonio Kaseze 2004. godine, utvrdio da su u ovom regionu počinjeni ozbiljni zločini i kršenja ljudskih prava, ali da nije bilo genocida. Međunarodni borci za ljudska prava i američka administracija Kini zameraju to što, u okviru svoje saradnje sa režimom u Kartumu, Omaru al Baširu prodaju i oružje, koje je 2006. godine bilo isporučeno u vrednosti od 85 miliona dolara. Prećutkuje se, međutim, da SAD preko svojih saveznika u Čadu i drugim susednim državama obučavaju i naoružavaju drugu stranu u sukobu – Oslobodilačku armiju Sudana (SLA), koju je do smrti 2005. godine predvodio DŽon Garang, čovek obučavan u Fort Beningu, školi američkih specijalnih snaga. Pored SLA, u Darfuru protiv snaga centralnih vlasti Omara al Bašira bori se i Pokret pravda za jedinstvo (JEM). SLA je februara 2003. godine pokrenula napade na položaje vladinih snaga u Darfuru, a generalni sekretar ove organizacije Mini Arku Minavi pozvao je na oružanu borbu optužujući režim da ignoriše Darfur. „Cilj SLA jeste stvaranje jedinstvenog demokratskog Sudana”, rekao je on. Drugim rečima, promena režima. Pored toga što su SAD obučavale oficire svih suseda Sudana, najveći deo oružja korišćenog u ovom sukobu nabavljen je preko privatnih trgovaca kao što je notorni bivši operativac KGB-a Viktor But, čije su kancelarije smeštene u Teksasu i Floridi i kojem, iako se zna čime se bavi i iako se nalazi na poternici Interpola zbog pranja novca, američke vlasti omogućavaju poslovanje. Glavni oslonac u američkim operacijama u Darfuru donedavno je bio „doživotni predsednik” Čada, korumpirani despot Idris Debi, čija je predsednička garda učestvovala u prvim sukobima u Darfuru i koji je bio najaktivniji u opremanju pobunjenika u sudanskoj provinciji. U poslednje vreme, međutim, američke pozicije uzdrmane su i u Čadu. Debi je u jednom trenutku postao nezadovoljan prihodima od nafte i početkom 2006. godine odlučio da uzme veći deo od ovog kolača. Odmazda je usledila odmah – tadašnji predsednik Svetske banke i glavni arhitekta invazije na Irak Pol Volfovic odmah je suspendovao sve pozajmice Čadu. U igru je odmah upao Peking sa punim koferom novca. Šef diplomatije Čada posetio je Peking aprila 2006. godine, nakon čega su obnovljeni diplomatski odnosi između dve zemlje prekinuti 1997. godine i Kina je počela da uvozi naftu iz ove zemlje. Godinu dana kasnije vlada u Čadu najavila je pregovore sa Kinom o većem učešću ove zemlje u naftnim razvojnim programima i ocenila da Kina „nudi uslove saradnje ravnopravnije od onih koje smo do sada imali”, aludirajući jasno na američke kompanije „Eksonmobajl” i „Ševron”. Da u Zimbabveu, kao i sa krvoprolićem u Darfuru, nije sve u redu, nije potrebno da nam govore DŽordž Buš, Gordon Braun ili ranije Toni Bler. Predsednik te zemlje Robert Mugabe je diktator koji je konfiskovao zemlju belim zemljoposednicima, često upotrebljujući nasilje, nasiljem i izbornom krađom obezbedio je sebi reizbor na mesto predsednika. To, međutim, nije razlog zbog kojeg su Vašington i London promenu režima u Zimbabveu stavili među svoje političke prioritete. Ono što mu se više zamera od gore navedenih grehova jeste to što pokušava da se izvuče iz britansko-američkog neokolonijalnog vazalstva i razvija zemlju nezavisno od Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke i umesto toga se za povoljne kredite i pozajmice obratio Kini. Ono što je Mugabea izdvojilo iz kategorije „dobrih” i svrstalo u kategoriju „loših” diktatora, jeste to što ne služi američkim interesima, nego se okreće Istoku. Već pomenuta kineska „dolarska diplomatija” odigrala je značajnu ulogu i u Zimbabveu, koji je država u koju je Peking investirao više nego u bilo koju zemlju. Čim je Toni Bler pooštrio sankcije protiv Zimbabvea jula 2005. godine, Mugabe je odleteo u Peking i zatražio hitan zajam u visini od milijardu dolara i značajnije kinesko prisustvo u privredi svoje zemlje. Ovi napori urodili su plodom i već juna 2006. potpisan je čitav niz sporazuma sa Kinom u energetici, rudarstvu i poljoprivredi, vrednih više milijardi dolara. Potpisan je i sporazum o isporuci vojne i telekomunikacione opreme koju Zimbabve zbog sankcija više ne može da uvozi sa Zapada. Saradnja sa Kinom postala je toliko važna Mugabeu da je formirano posebno odeljenje u policiji koje se bavi isključivo zaštiti kineskih interesa u zemlji. Štaviše, određeni zakoni su promenjeni kako bi se Pekingu omogućilo da započne eksploataciju rudnika na koje prava polažu zapadne kompanije, ali ih ne koriste. Kineskim investitorima date su garancije da neće biti predmet sudskih procesa ukoliko preuzmu te rudnike. U Zimbabveu se nalazi „Veliki rov”, deo resursima bogate „Velike napukline” koja se proteže od severoistoka Afrike sve do juga, koji je dugačak 530 kilometara i širok do 12 kilometara i bogat pre svega hromom, bakrom, platinom, zlatom, niklom i drugim metalima. Veruje se da se u ovom regionu nalaze i značajna nalazišta uranijuma, ali to za sada nije potvrđeno. Kontrola kineskog privrednog uspona jedan je od tajnih strateških, kako diplomatskih, tako i vojnih prioriteta SAD još od pre 2000. godine. U sprovođenju ove strategije postoji, međutim, jedan veliki problem, a to je što Kina poseduje ogromne devizne rezerve, najvećim delom u dolarima, zahvaljujući kojim bi mogla izazvati paniku i kolaps na američkom tržištu. Kina odbija da igra po pravilima anglo-američke neokolonijalističke igre i ne traži dozvolu MMF-a ili Svetske banke pre postizanja sporazuma sa afričkim zemljama i daje povoljne pozajmice bez obzira na to ko vlada nekom zemljom. Ponašanje Kine nije ništa drugačije od ponašanja SAD ili Velike Britanije. Peking veruje da su pozicije SAD u Africi oslabile i u tome vidi jedinstvenu priliku za ostvarivanje sopstvenih ekonomskih interesa. To može i ne mora biti cinično, ali to je realpolitika. Ukoliko rezultat toga bude bio da neke afričke zemlje iskoriste Kinu kao političku protivtežu jednostranoj anglo-američkoj dominaciji na ovom kontinentu, to bi samo po sebi moglo biti od velike koristi Afrikancima. Prirodna bogatstva gurnula su Afriku ponovo u centralno mesto u borbi za resurse između Istoka i Zapada. Ovoga puta, međutim, za razliku od Hladnog rata, Kina raspolaže sa daleko više sredstava, a Vašington sa daleko manje.