Sahrana baronese Tačer

Postoji mišljenje da je smrt nepravedno otežana time što preminuli nije u prilici da odgovori na besmislice koje se o njemu kažu nad grobom. Bilo bi fer kada bi čovek imao vremena da nekako uzvrati, pa da ode. Nastupajuća tišina postala bi možda lakše prihvatljiva. Bila bi neko poslednje, ali ipak pravičnije poravnanje. Gde bi se ovakvom razmišljanju našlo povoda, ako ne u Engleskoj, gde je usred leta uzavrela polemika – o sahrani Margaret Tačer (82). Ima li Megi Tačer, „gvozdena ledi” i na kraju baronesa Tačer, pravo na „kraljevski” pogreb? Recimo, na nešto slično prizoru koji je Britanija, ne računajući Gledstona (davne 1898) darovala još samo Čerčilu (takođe odavno, 1965), i što kao skupi ritual čuva isključivo za kraljicu, vojvodu od Edinburga i princa od Velsa, suverenovog supruga i sina? Tromi prolaz povorke kroz centralni London, vojnici sa obe strane puta, obred u tišini Vestminsterske opatije (ili, eventualno, u katedrali Sent Pol), narod na ulicama i, dabome, prenos cele stvari televizijski. Scenario te vrste koštao bi blagajnu tri miliona funti. Ali, simbolično, glavu bi pognula cela nacija. Znači, i (nedovoljno je reći oponenti) – mrzitelji gospođe Tačer. Hvala na interesovanju, potencijalna junakinja događaja o kojem se polemiše, i dalje je OK. Daleko, u svakom slučaju, od zaokupljenosti datumom „zbivanja” o kojem se raspravlja. (Viđena je nedavno na nekom privatno organizovanom koncertu!) No, debata o zaslugama, žaoke javnih osporavanja, pa osporavanje takvih osporavanja – to skoro izaziva na ono čime je početa ova hronika, da se pre nastupanja večne tišine, ipak kaže i demanti. Sopstveni komentar na ocene pri oproštaju. Takav, lični doprinos javnoj oceni sopstvenih zasluga i svoje ličnosti, čak bi na neki način i odgovarao sahranama koje država, kao važne, planira unapred. A planira ih. S tim što je to u Britaniji tajna, obično čuvana pod šifrom (te za nju znaju samo vlada, svi nadležni službenici i štampa, posredstvom svojih upućenih saradnika). Pripreme za oproštaj od Čerčila bile su, recimo, „operacija nade nema”. A pogreb kraljice majke (2002) „operacija Taj-bridž”. Ideja da nadležni štab za „operacije” pod šifrom, sada jednu takvu fasciklu otvori i za ukopnika britanskog socijalizma i sindikata, potiče (kakvog li cinizma) od laburističke vlade Blera (2005) – inače, velikog ličnog poštovaoca trostruke pobednice nad tzv. starim laburistima, tipa Vilsona. Bler, koji je kao laburistički „tačerovac”, ne samo prihvatio recept, nego ga i do kraja izoštrio (eliminišući sasvim nekada čuvenu britansku socijalnu zaštitu), smatrao je da „grobarki velških i engleskih rudara” sleduje državno priznanje. Gospođa Tačer je reformatorka, misli Bler. NJen radikalizam spasao je Britaniju. Ali taj radikalizam je i podelio Britaniju. Ima i mišljenja suprotnih od Blerovog. Da se bude grub – onaj originalni i ovaj laburistički „tačerizam” učinili su bezvrednim životne uslove i rad britanskih radnika. Vratili su u ekonomski život kategoriju ljudi kao „potrošnog materijala”, jeftinog kapitalu. Nešto što tek treba da postigne – recimo, predsednik Sarkozi, u Francuskoj. Gorčina nesloge o prirodi „tačerizma” ulila se tako i u polemiku o pogrebu. „Gužva” u javnosti počela je pošto se doznalo da je nešto u tom smislu „šušnulo” i u vladi „novolaburiste” Brauna. Tobože, predstavnici vlade i predstavnici kraljice već su kontaktirali kancelariju ledi Tačer, u nastojanju da se „kompletiraju aranžmani” za posmrtne počasti slične onim koji su pruženi Čerčilu. Početkom nedelje, britanski premijer je još bio na odmoru (ako pauza usred laburističkih gubitaka na političkim frontovima zemlje uopšte može i obećavati „odmor”). Ali vlada se oglasila. Rekla je, „nema spremljenih aranžmana”. „Te priče nisu tačne”. Ipak, kako je demanti dopunjen izjavom da o pogrebu vitalne baronese „još nema odluke”, cela afera prihvaćena je kao priznanje da plan da se čuvena premijerka, kćer engleskog bakalina pa baronesa i aristokrata, sahrani „kraljevski” – postoji. E sada, može se zamisliti! Zar DŽim Kalagan, Vilson, Ted Hit, Makmilan, Atli, Lojd DŽordž, Idn, Baldvin, političke figure svog vremena pođoše neispraćeni na račun novca poreskih obveznika, a Megi Tačer... Ne, „ona ne može imati državnu sahranu”. „Ja je mrzim”, oglasio se neko na jednom od sajtova. Na kraju, „zašto bi bilo ko imao državnu sahranu”!? Neko je odgovorio da je „ona prilično spasla britansku ekonomiju”. Ali, već sledeći je predložio da bi, prikladno „tačerizmu”, sahrana Margaret Tačer o trošku države trebalo da se iznese na tender, pa neka to obavi onaj „ko podnese najbolju ponudu”. Treba je sahraniti. Ali tamo „gde je najjeftinije”, recimo u Port Stenliju (na Foklandima), dosolio je neko treći. Neka je tamo sahrane rudari. Tako će biti „sigurni da je više nema”. „Slažem se da dobije državnu sahranu”, dopunio je četvrti. „Ali, uz uslov da to bude sada, odmah!” Ed Vog, koautor vodvilja „Megin kraj”, obećao je „milion ljudi na ulicama Londona”, rešenih da spreče da se nameravana „šarada” ostvari. A grupa pisaca Škotske osudila je interpelacijom javnosti „žalosnu zloupotrebu javnih fondova”. Podsetili su da je Megi u Škotskoj „omražena figura”. Zar sahranjivati uz počasti nju koja je spasla kazne Pinočea? Onu koja je izjavila da „stvar, kao što je društvo, ne postoji”? Da bi „procvetao haos u kojem živimo danas”? Svi su se oglasili, osim „gvozdene”, koja verovatno osluškuje. U godinama političke moći, slične reakcije inspirisale su današnju baronesu. Ispunjavale su je borbenom energijom. U takvim prilikama žurila bi nazad u ring da vrati, i političkim protivnicima zada još jače udarce. Hoće li se i sada oglasiti da možda dopiše ovaj neobični „in memoriam” za života?