Dobra stara vremena

Otkako znam za sebe, uvek sam živeo u najgorim vremenima. Nikad u dobrim. Uvek je sve bilo skuplje nego prošle godine, uvek su porezi bili veći nego lane, a vino lošije nego ikad. Leta su nekad bila leta, a zime zaista zime... Qudi su bili pošteniji, vazduh čistiji, a današnje meso nije ni prineti onome mesu... Danas se sa setom sećamo divnih dana izobilja od pre deset godina. Kakva su to samo bila vremena! Pre deset godina smo govorili da se ovako, zaista, više ne može i da je bilo mnogo bolje pre pet godina. Pre trideset i pet godina smo govorili da će za četrdeset godina biti mnogo bolje. Pre dvanaest, da su došla poslednja vremena... Dok su ostali, pametniji narodi, živeli odmah, mi smo bili okrenuti svetloj budućnosti. Kada se budućnost izjalovila, okrenuli smo se svetloj prošlosti. Prošlost me nikada nije mnogo zanimala, a za budućnost nemam više vremena. Da li sam površan tip, ako želim da živimo malo sada? Mislim, odmah? Zar je to tako mnogo? Ako neću sada, kada ću? U međuvremenu, u rođenoj otaybini počeo sam sve više da se osećam klaustrofobično. Sve je manje gradova u koje smem da odem. Odlazim u dobrovoljno izgnanstvo. Smucam se po tuđini. Ali nije ni tamo ništa bolje. I tamo su, kažu, najgora vremena. Svako čezne za nečim što mu nedostaje... Oni sa Durmitora cvile što ih svake godine zaveje sneg i odseče od celog sveta. Jednu Novu godinu dočekao sam u Singapuru, na temperaturi od trideset i pet stepeni. U najvećem singapurskom parku video sam ogromnu mašinu za pravljenje veštačkog snega i decu koja su plaćala da gledaju kako pada! U Karakasu su jabuke najskuplje i najređe voće. Za kilo jabuka može se kupiti deset kila ananasa, manga i kokosa. U bašti mog prijatelja Puriše, u Čačku, jabuke umiru prirodnom smrću. One padaju s grana, jer ih niko ne bere i trunu u travi... Čitav Čačak obilazi sa čežnjom jedan uveli ananas u izlogu mesne samoposluge (ko zna kako je zalutao tamo?) i gleda ga s divljenjem, a niko da ga kupi, jer je preskup. Bio sam na Berlinskom zidu. Bila je noć i prijatelji su me “lopovskim merdevinama” podigli do njega da vidim kako je s druge strane. S druge strane je bio mrak. Istočni Berlin je čeznuo da makar samo jedanput, pre smrti, pojede Mekdonaldov hamburger u zapadnom Berlinu. Otmeni Berlinci sa zapadne strane vozili su me kroz granični prelaz Čekpoint Čarli, čak u istočni Berlin, da jedemo blinji sa kavijarom u nekom ruskom restoranu i da slušamo mađarske Cigane u “Maćaš Pinceu”. Istočnjacima je bilo dosta i Rusa i Mađara. Zapadnjacima – Mekdonalda! Video sam crnkinje u NJu Orleansu kako peglaju prirodno kovryavu kosu da bude ravna i boje je u žuto, da dostignu ideal nordijskih platinastih lepotica. Za to vreme, Šveđanke su plaćale grdne pare da im frizeri ukovryaju kosu i naprave afro-luk! “Zar opet, dimljeni losos!” plakala su deca islandskih ribara nad večerom, za koju je švajcarski bankar u restoranu “Valizerkane”, u Cirihu, platio malo bogatstvo. Ruska votka “moskovskaja” bila je skuplja u NJujorku od najskupljeg viskija, koji je, s druge strane, bio neostvareni san mnogih Rusa. U Škotskoj svaki seljak pije viski, a u Šampanji svaki vinogradar ima za večerom najbolji francuski šampanjac, koji se u Glazgovu, opet, pije samo za venčanje ili Novu godinu... U Fresnu, u Kaliforniji, umire stari bogati iseljenik, čeznući da još jedanput proba kačamak sa Zlatibora, od koga je pre pola veka pobegao glavom bez obzira! Vraćam se kući... Pitaju me, jesam li nešto naučio putujući svetom? Jesam. Shvatio sam da će i ove najgore godine, jednoga dana biti dobra, stara vremena. Treba samo do tada ostati živ.