...Devet, deset, aut!

Uopšte ne znam da li smo imali predstavnika na olimpijskom bokserskom turniru. Ovo otud jer taj sport prezirem. Držim se definicije Mohameda Alija, alijas Kasijusa Kleja, koji onomad reče: „Boks je kada pet hiljada belaca plati skupe ulaznice da bi gledali dva crnca kako se međusobno mlate!” Doduše, Klej je počeo svoju svetsku karijeru (1960, Rim) time što je premlatio jednog belca. Taj sam meč gledao. Jer je onaj belac bio moja omiljena dripčina. Posle sam odustao. Verovali ili ne, mada sam visio u njegovom pulskom kafiću u vreme onih filmskih festivala, nikada nisam video nijedan okršaj nedavno preminulog Mate Parlova. Nisam hteo da kvarim utisak o tom divnom čoveku. A čujem da je bio prvak sveta. Ma, niko nije savršen. Ali, ukoliko smo u boksu spali na niske grane (što je dobro), to još ne znači da među našim sportistima, naročito onima koji su putovali na netom završene Olimpijske igre, nema pesničenja. I to bez rukavica i zaštitne kacige. Međutim, javnost još živi u uverenju kako u ovdašnjim sportskim ekipama vlada primerno drugarstvo. Samo se iščekuje da poteku med i mleko. Medalje koje smo ranije osvajali bile su potvrda tom predubeđenju. S druge strane, šta biva kada kola krenu nizbrdo!? Qubitelji fudbala (koji je takođe propao) morali bi da razmisle zašto među reprezentativcima nema više Mateje Kežmana, koji menja klubove iz sezone u sezonu (jer nikako da mu krene). Dečko se uporno nudi svakom selektoru. Ali se čak i (smenjeni) Đukić pravio gluv. Dva su razloga tome: oniski Kežman, koji zajedno sa krevetom ima jedva 30 kila, nije potreban našoj navali (jer se pred protivničkim golom uglavnom oseća izgubljenim kao Lorens od Arabije u prostranstvu saharskog peska), no, ukoliko bi čudom ponovo osvojio dres sa državnim grbom, reprezentacija bi ostala bez Nemanje Vidića, koji ne može da ga smisli. Kežman je sa SP u Nemačkoj (2006) ranije poslat kući kako bi izbegao batine. Nema sumnje da je Vidić, jedan od najboljih čistača na svetu, nezamenljiv u duetu sa Ferdinandom ispred Mančesterovog gola, i koji redovno zauzima mesto u idealnom timu engleske lige, potrebniji reprezentaciji. Ukoliko mu se ne igra, on se povredi. A čim naša reprezentacija izgubi, on naglo ozdravi. Ovaj bolesni simptom prenosi se na klubove. Nema tog našeg vrhunskog (?!) tima koji je bez klanova. Zato na treninzima vlada grobna tišina. Jer je svaki igrač u svađi sa svim ostalim igračima. Kada istrče na teren, to postaje očevidno. Samo što to nije prava tema ovog teksta. Wegov stvarni povod je stanje u vaterpolo reprezentaciji. Sve dok su osvajali zlatne olimpijske medalje ili bili prvaci sveta, vaterpolisti su važili za ekipu koja diše kao jedan. S tim da se situacija vremenom izmenila. Nismo više čak ni prvaci Evrope. Naša nova sudbina je u tome da, na evropskim prvenstvima ili na olimpijskim igrama, o medaljama odlučujemo utakmicama sa Crnom Gorom. Na Evropskom prvenstvu u Malagi igrači Crne Gore su bili bolji i okitili se titulom, što je veliki uspeh za ekipu koja prvi put učestvuje na nekom velikom takmičenju. Na Olimpijskim igrama se dogodilo suprotno: Srbija je, pobedom nad Crnom Gorom, osvojila bronzanu medalju. Koju, uzgred budi rečeno, i nije zaslužila. Ovaj novi splet okolnosti u susretima sa (bivšim) drugim okom u glavi upozorava poznavaoce da, u obe ekipe, nastupaju igrači koji su, sve do pre dve godine, igrali zajedno. Uostalom, čak osmorica vaterpolista su rodom iz Herceg Novog, znaju se još od osnovne škole. Prema tome – nema razloga za međusobnu mržnju. Odlučuju jedino sportski motivi. A tu već slabo stojimo: naša reprezentacija, koja u finalu Evropskog prvenstva i u olimpijskom polufinalu sa timom SAD, u dve četvrtine (što je više od pola sata fizičkog vremena) postigne samo jedan gol, nije zaslužila ni vicešampionsku titulu ni olimpijsku bronzanu medalju. Dakle, valjalo nam se pomiriti sa sudbinom. Ali, ne. Otkrilo se, recimo, da kapiten Vujasinović ne govori sa Acom Šapićem, a Šapić je, iznerviran teškim porazom od SAD, optužio Denisa Šefika, koji sigurno nije Novljanin, da je u Malagi primio mito od bivših saigrača iz Crne Gore kako bi im prepustio titulu. Ko gubi, taj se učlanjuje u nadrealiste. Jer je utakmica odigrana suprotno pravilu znamenitog Yarovskog, znanog po nameštanju mnogih utakmica, kome se pripisuje sledeća izreka: „Ako sakame da pobedime, ne sme da izgubime!” Šefik, čija je dosadašnja karijera bez mrlje, nije mogao da istrpi uvredu, te je pozvao Šapića da spor reše pesnicama. Naš proslavljeni golman je pobedio nokautom u prvoj rundi, izbacivši svog suparnika iz ringa, te je ovaj pao niz stepenice i slomio nogu. Ni Šefik nije prošao bez povrede: on je slomio ruku. Pošto se sa slomljenom nogom teško može plivati, Šapić je odmah avionom poslat za Beograd, gde još prima terapiju na VMA. Na put ga niko nije ispratio. Osim Vladimira Vujasinovića, koji sa njim takođe ne govori. Funkcioneri VSS-a nisu mogli da prisustvuju. Igrali su poker. Ali su, pre nego što je pukla tikva, izdali saopštenje da se Šapić sapleo i tako završio na dnu stepeništa sa slomljenom nogom. Sada bi, u najmanju ruku, mogli da podnesu ostavke jer su uhvaćeni u laži. Eto, to je, u najkraćem, dokaz o pravom stanju stvari u našem sportu. Lečenje će biti dugotrajno. I bez garancije na uspeh.