Naučio sam da razbijam kliše

Kaže da je imao sreće da kao student režije gleda najveće predstave na Bitefu, da oseti čari igre koju su smišljali Grotovski, Bob Vilson, Euđenio Barba, Piter Bruk... Kada je diplomirao, nije prihvatio pozive koje je imao iz tadašnje Jugoslavije. Vratio se u Kruševac, grad u kome je odrastao (rođen u Trsteniku), u pozorište gde je osetio prvu magiju posla kojem će se posvetiti. Nebojša Bradić (52) će petnaest godina provesti u Kruševačkom narodnom pozorištu kao reditelj, umetnički direktor i upravnik, da bi 1996. došao u Beograd kao naslednik LJubomira Mucija Draškića na mestu prvog čoveka Ateljea 212. Tu se kratko zadržao, da bi se preselio na isto mesto u Narodnom pozorištu. Put ga je vodio dalje, na Crveni krst. Za poslednjih osam godina, koliko je vodio Beogradsko dramsko pozorište, od jedne propale ustanove kulture napravio je jedno od najposećenijih mesta u gradu. Baš kao što je od Kruševačkog pozorišta napravio najrespektabilniju teatarsku kuću u unutrašnjosti Srbije. Kao reditelj je potpisao desetine režija. Kao Isusov vršnjak, potpisao se samo jednom pred matičarem. Zaga je tada bila lekar, a danas je jedan od najuglednijih psihoanalitičara, psihoterapeuta, u svojoj struci. Autor ovog teksta poznaje Nebojšu Bradića od 1996. godine kada joj je Muci Draškić poverio svoju želju da ga dovede u Beograd. Od tada do danas, ostao je ljubazan, odmeren, i na izvestan način strog prema sebi i drugima. To ga je uvek izdvajalo iz onog familijarno čaršijskog odnosa, a pre nekoliko godina mi je to objasnio činjenicom da „nisam deo kamarile koja donosi određene odluke, niti sam deo čaršije koja se bavi intrigama i podmetanjem.” Danas je ministar kulture u Vladi Srbije kao kadar stranke G17 plus. Svojim prvim obraćanjima javnosti pokazali ste da znate šta vas čeka na poslu ministra kulture. Pa, ipak, koje saznanje vas je najneprijatnije iznenadilo kad je reč o onome što ćete morati da radite, rešavate? - Neprijatno me je iznenadilo saznanje da kulturno blago iz trezora Narodnog muzeja stoji upakovano za selidbu, što znači da dugo vremena ne samo što nije u funkciji, već nije u adekvatnim uslovima, a sve to zato što još uvek nije formalno pravno rešeno pitanje depoa za privremeni smeštaj. Čini se da zbog aktuelnosti i obilja kulturne ponude u pozorištima, vizuelnim umetnostima, muzici i literaturi ni javnost pa tako ni ja sam, nismo jasno videli kakvi su i koliki problemi zaštite kulturne baštine. Šta je od onoga što treba da rešavate, da se rešava u srpskoj kulturi, za vas najizglednije da se najpre uradi? - Ne mislim da Ministarstvo kulture sa jednim čovekom na čelu treba da diktira i autoritarno sprovodi kulturnu politiku u Srbiji. Verujem da i u ovakvoj Srbiji kakva je ona danas ima dovoljno zrelih kulturnih radnika, kao i posvećenih sledbenika srpske kulture, koje treba probuditi, pokrenuti, vratiti im nadu da stvari mogu biti bolje uprkos tome što prilično zaostajemo za svetom. Zato smo se u Ministarstvu, umesto za diktat infantilnim poslušnicima, opredelili za timski rad, i započeli seriju razgovora o našoj kulturi sa desetinama kulturnih radnika, lidera i političara, tragajući za igračima tima širom Srbije, koji će biti sposoban da sam postavlja i rešava zadatke. Želimo da uspostavimo održivo partnerstvo na raznim nivoima – republičkom, pokrajinskom, gradskim i opštinskim – partnerstvo koje će izgrađivati decentralizovan sistem u kome će različiti oblici podrške kulturnoj praksi omogućiti viši nivo umetničkog stvaranja. Najizglednije je u tom pravcu najpre uraditi agendu kulturnih događaja na teritoriji čitave Republike, a zatim pristupiti promenama. Uz mnogo rada, dovoljno vremena i dozu posvećenosti, to neće biti idealizacija, već sistem koji funkcioniše. Šta je najteže, najkomplikovanije što treba raditi, menjati, i zbog čega? - Treba menjati navike i očekivanja jer mnogi kulturni radnici i institucije tretiraju Ministarstvo kulture kao šalter za izdavanje para i ponašaju se po logici „take monedž and run!”, uzmi pare i beži. Tačno je da Ministarstvo za kulturu ima određena sredstva za podršku novim projektima, ali su ona ograničena i dovoljna samo da podrže najbolje. Ulagaće se u kvalitet a zauzvrat tražiće se uspeh. Rezultati ulaganja Ministarstva će u određenim intervalima biti vrednovani i rangirani. Oni koji doprinose podizanju našeg opšteg kulturnog nivoa, biće nagrađivani i podsticani, a oni koji ne budu uspešni izgubiće sve privilegije. Čini mi se da sam u svom dosadašnjem profesionalnom radu dobro naučio da razbijam klišee, pa ću i sada raditi na tome da omogućim novim generacijama da stupe na kreativnu scenu, što ne znači da će već dokazani umetnici ostati van nje, ali će u trci morati da učestvuju pod istim uslovima. Očekujete da zakon o kulturi bude usvojen do kraja ove godine. Zar ne može ranije? Ima li istine u tome da će se još menjati? Ako hoće, zbog čega? - Nacrt zakona o kulturi koji utvrđuje opšti interes u kulturi i utvrđuje način obavljanja kulturnih delatnosti i obaveze njihovih osnivača je u procesu pribavljanja mišljenja i mi nameravamo da ga, zajedno sa dva nova medijska zakona, kandidujemo za jesenje zasedanje Skupštine. Nažalost, svedoci smo opstrukcije u radu Skupštine koja treba da donese brojne zakone koji su već uvršćeni u proceduru. Dakle rokovi ne zavise od nas. Ukoliko bude efikasnog i dobrog rada u Skupštini, biće i dugoočekivanog zakona o kulturi. LJudi iz medija su bili prijatno iznenađeni kada su čuli da vam je jedna od prvih obaveza donošenje zakona u ovoj oblasti. Šta su neposredni potezi na ovom planu? - Legislativa u oblasti medija je već dugo vremena tema u medijskim krugovima. Donošenje zakona u ovoj oblasti je osetljivo kao otvaranje Pandorine kutije. To sam uvideo već na prvom sastanku sa predstavnicima medijske industrije. O tome se takođe razgovaralo sa šefom misije OEBS-a. Poštujući svu delikatnost ove problematike kao i potrebu da se uredi oblast medija, Ministarstvo je angažovalo ekspertsku grupu koja radi na pripremi zakona u ovoj oblasti. Prvi na redu je novi zakon o radiodifuziji, pa zakon o medijskoj koncentraciji i zakon o javnom servisu. Sledeće godine, zajedno sa Ministarstvom za telekomunikacije, radićemo na zakonu o elektronskim komunikacijama i zakonu o medijima. Trećina ukupnog budžeta za kulturu odlazi na Narodno pozorište. Znate i sami da je problem funkcionisanja ove ustanove višedecenijski, a i sami ste kratko vreme bili prvi čovek ove nacionalne teatarske kuće. O kakvim promenama, kad je reč o zdanju na Trgu Republike, razmišljate? Mislite li da su samo personalne dovoljne? - Prethodni ministar za kulturu pre godinu dana doneo je personalna rešenja. Mislim da je to dovoljno vremena da upravnik, predsednik Upravnog odbora i direktori sektora, jasno sagledaju stanje u Narodnom pozorištu, naprave analizu i daju konstruktivne predloge za transformaciju ove nacionalne institucije. Veoma cenim njihovo profesionalno iskustvo i privrženost Narodnom pozorištu i očekujem njihove predloge. Lično profesionalno iskustvo iz rada u Narodnom pozorištu, olakšaće mi da prepoznam i verifikujem najbolja rešenja. Kada vaša informativna služba, inače veoma ažurirana vašim dolaskom, šalje saopštenje novinarima da vas je ambasador taj i taj posetio na svoj zahtev – šta to znači? - Strani ambasadori u naše ministarstvo često dolaze protokolarno, ali još češće donose predloge za konkretnu međunarodnu saradnju. U tim inicijativama treba prepoznati najbolje mogućnosti za nova kulturna partnerstva. Mnogi bilateralni sporazumi o kulturnoj saradnji Srbije i susednih zemalja treba da budu inovirani kako bi se u vremenu koje dolazi ostvario dinamičan program kulturne razmene. Sve je više onih koji su spremni da kažu kako je naša kuknjava o bedno malom budžetu pravi izraz realnog stanja u kulturi, ali je ujedno i pokazatelj da mislimo na prevaziđen način, jer se ovo polje ljudskog života i delatnosti ne rešava državnim novcem, već na razne druge, sistemske načine? Da li je kulturu u Srbiji moguće tretirati kao kulturu u Francuskoj, ili Americi, na primer? Kakva je razlika između ta dva sistema finansiranja, za ilustraciju, u odnosu na ovaj naš? - Američki sistem filantropije kulture je kompleksan, promenljiv, decentralizovan i dinamičan. On kombinuje federalno, državno i lokalno finansiranje zajedno sa pojedinačnim, korporacijskim i fondacijskim finansiranjem i uz veliki procenat zarade na blagajni. Brojčane statistike zarada na blagajni razlikuju se prema oblastima kulture i variraju iz godine u godinu. U 2004. godini su iznosile oko 44 procenta ukupnog budžeta. Ostatak su donacije koje dolaze prevashodno iz privatnog sektora. Samo 13 procenata podrške dolazi od strane države. Brojka koja se odnosi na državnu podršku kulturi ne uključuje ogromnu indirektnu subvenciju koju omogućuje poreska politika olakšicama za one koji ulažu u kulturu. Takva poreska politika je uslov i podsticaj razvoja kulturnog života u Americi. U zemljama kao što su Francuska, Nemačka ili Kina, glavni deo budžeta kulture dolazi od vlade – bilo sa saveznog ili lokalnog nivoa. Najvećim delom ovi sistemi teže da budu centralizovani, smešteni su u ministarstva za kulturu u kojima se kulturni radnici tretiraju kao deo javnih službi. Ovi sistemi omogućavaju stabilno planiranje za kulturne institucije ali sa sobom nose rizik podele sveta kulture na „insajdere” i „autsajdere”. Insajderske institucije nastoje da zadrže stečene pozicije i da budu permanentno subvencionisane, dok „autsajderi” opstaju na marginama kulture ukoliko uopšte prežive. Subvencije za kulturu koje dodeljuju države u Evropi su ogromne prema američkim standardima. Na primer, na godišnjem nivou državna podrška za pojedine operske kuće u Italiji gotovo je identična sa celokupnom sumom koja se u Americi, kroz različite oblike donacija sa državnog nivoa, izdvaja za kulturu. Naš sistem finansiranja kulture oslanja se na evropska iskustva, sa mnogo manje novca koji je u igri. Novi gradski sekretar za kulturu je Ivana Avžner, supruga Ivana Avžnera, koji je najbliži saradnik Mlađana Dinkića. Šta je njen dosadašnji doprinos s obzirom na to da radi u Skupštini grada? - Nije mi teško da se setim doprinosa koji je gospođa Avžner dala Beogradskom festivalu igre, mladoj manifestaciji koja je u nastajanju imala veliki broj problema i protivnika pre nego što je prepoznata kao jedan od najznačajnijih festivala u zemlji. Verujem da će tako raditi i ubuduće. Da li je G17 plus tražio ovaj sektor u gradu da biste vi kao republički ministar imali dobar uvid i u ono što se dešava u gradu, budući da je najznačajniji deo ustanova kulture u Beogradu? - Danas kultura nije primamljiv politički plen. Ona ne produkuje novac i novac se ne priliva u nju, ona oskudeva u novcu, i logično je da se političke partije, a ni pojedinci, ne otimaju za rukovodeća mesta. Ipak, kultura je i te kako važan javni interes, preko nje i njenih rezultata ostvaruju se indirektno mnogi drugi za zemlju važni ciljevi. Kao što je poznato, u formiranju nove gradske vlasti u Beogradu partija G17 plus imala je konstruktivnu ulogu i učinila najviše ustupaka, nije isticala velika očekivanja niti je postavljala velike zahteve. Naročito ne one koje bi imao ministar kulture. Posle promene državnog sekretara i sekretara u Ministarstvu kulture i dolaska na njihova mesta ljudi iz G17 plus, šta se događa sa četvoro pomoćnika koje ste nasledili od prethodnog ministra? - Kao što je poznato prethodni mandat pripadao je Demokratskoj stranci koja je odabrala svoj tim, pa je sasvim logično da u sadašnjem mandatu bude formiran nov tim. Formiranje tima je u toku. Razrešeni su dužnosti pomoćnici ministra Ivana Dimić i Miomir Korać, dva nova člana tima su Goran Marković, filmski reditelj, i Zoran Hamović, izdavač, kao specijalni savetnici ministra za kulturu.