Ne zatvarati oči pred Rusima

Napad na Gruziju praktično je isto što je Staljinov Sovjetski Savez uradio sa Finskom 1939: i u jednom i u drugom slučaju Moskva je primenila vojnu silu – surovo, neodgovorno i ni o kome ne vodeći računa – u jednom jedinom cilju – da u potpunosti potčini slabog demokratskog suseda. Danas se postavlja samo jedno pitanje: da li će međunarodna zajednica moći da pokaže Kremlju da se uvek mora platiti cena za otvorenu upotrebu sile radi ostvarivanja imperijalističkih ciljeva koji odavno pripadaju prošlosti. Taj konflikt je tinjao niz godina. Rusija je smišljeno i planski podsticala raspad Gruzije. Moskva istovremeno pruža podršku separatistima u trima gruzijskim oblastima – u Abhaziji, Adžariji i, razume se, Južnoj Osetiji. Podržavala je i podržava pobunjeničke vlade na tim teritorijama, naoružala je njihove vojske i čak je separatiste primila u svoje državljanstvo. Otkako je u Gruziji na vlast došla demokratska prozapadna vlada, Rusija je sve to radila mnogo aktivnije. Neprihvatanje Gruzije i predsednika Mihaila Sakašvilija, čoveka koji je obrazovan u Americi, preraslo je u opsesiju ruskog premijera Putina. Odgovor međunarodne zajednice je očigledno neadekvatan. Poslednjih nedelja na liniji prekida vatre, koja je kao nožem presekla gruzijsku teritoriju, dogodio se niz incidenata posle kojih je eskaliralo nasilje, što je dovelo do propalog pokušaja Gruzije da svrgne “vladu” Južne Osetije – malog regiona od 70.000 stanovnika. Može se reći da je to bio nepromišljen pa čak i glup korak, ali je vojni odgovor Rusije takav da čovek ne može da se otme misli da je Moskva samo čekala da se nešto dogodi i da je nameravala to da iskoristi kao izgovor za primenu sile. U Južnu Osetiju su smesta doleteli ogromni ruski kontingenti i ušli u samu Gruziju: u Gori su krenuli tenkovi, a sam Gori i Tbilisi zasuti su bombama. Agresija Rusije protiv Gruzije ne može se smatrati pojedinačnim incidentom. Činjenice su jasne: Putin i njegovi ljudi u Kremlju ne žele da prihvate realnost postsovjetskog sveta. Putin je bio iskren kada je rekao da je “raspad Sovjetskog Saveza najveća geopolitička katastrofa XX veka”. Sa stanovišta Putinovog režima nezavisne demokratske zemlje nisu samo istorijska anomalija, već su realna politička opasnost. Sledeće žarište napetosti lako može da bude Ukrajina. Rusko rukovodstvo otvoreno govori o tome da li će Rusija poštovati ili ne teritorijalni integritet Ukrajine. Ruski vođi su čak više puta isticali da Krim, deo Ukrajine, u nekom trenutku mora ponovo da uđe u sastav Rusije. Takva politika Rusije prema Moldaviji već je dovela do faktičkog raspada te bivše sovjetske republike. Povrh toga, Moskva i dalje pokušava da ekonomski izoluje susede u centralnoj Aziji – Kazahstan i Uzbekistan. Što se tiče baltičkih zemalja, Litvanije, Letonije i Estonije, više puta su u prošlosti bile žrtve pretnji Rusije, njenih ekonomskih sankcija i razornog kibernetičkog rata. Na kocki je mnogo toga – u krajnjem, može se reći da je sama nezavisnost postsovjetskih zemalja dovedena u pitanje. Rusija kao i ranije smatra da mora postojati nadnacionalna formacija kojom bi se upravljalo iz Kremlja i koja bi obuhvatala veliki deo bivših sovjetskih republika. Takav odnos u izvesnoj meri odražava nacionalistička raspoloženja koja doslovno prožimaju celokupnu rusku političku elitu. Vladimir Putin, bivši predsednik, a sada predsednik vlade, čvrsto kontroliše taj nacionalistički talas, politički ga eksploatiše i širi unutar Rusije. Za Zapad i posebno za SAD konflikt Rusije i Gruzije predstavlja kako moralni, tako i geostrateški izazov. Moralni aspekt je sam po sebi očigledan: mala zemlja koja je tek nedavno stekla nezavisnost posle dvestagodišnje ruske vladavine, zaslužuje međunarodnu podršku i to svakako ne samo u vidu izražavanja saosećanja. Što se tiče geostrateških pitanja, nezavisna Gruzija je presudno važna za normalan protok nafte na svetsko tržište. Cevovod kojim se kaspijska nafta iz Bakua, preko Gruzije i turskog Sredozemnog mora prebacuje na Zapad omogućuje pristup centralnoazijskim energentima. Ako se zapadni svet liši tog pristupa, on će u znatnoj meri izgubiti mogućnost diversifikacije energetskih izvora. Zapad mora precizno i odlučno da odgovori na rusku agresiju. “Odlučno” ne znači “silom”. Nema smisla ni započeti novi hladni rat sa Rusijom. Međutim, Zapad, a pre svega SAD, treba da nastavi mobilizaciju međunarodne zajednice radi osude ponašanja Rusije. Kandidati za predsednika SAD Barak Obama (koga ja podržavam) i Yon Makejn dužni su da podrže napore predsednika Buša u cilju suprotstavljanja akcijama Rusije: tu nam je potreban stav koji će odgovarati obema strankama, pošto je ta kriza isuviše važna. Zasad je preuranjeno govoriti kakve konkretne mere Zapad treba da preduzme. Međutim, neophodno je da Rusija jasno shvati da se suočava sa opasnošću međunarodne izolacije, svojevrsnog ostrakizma. Na to treba da bude posebno osetljiva nova poslovna elita Rusije, koja je sve ranjivija na pritiske globalnog finansijskog sistema. Uticajni ruski oligarsi drže na računima u zapadnim bankama stotine milijardi dolara, i ako bi započeo hladni rat, oni bi mnogo izgubili budući da u takvoj konfrontaciji Zapad u određenoj etapi može da zamrzne ta sredstva. U nekom trenutku, Zapad bi morao da podseti na pitanje olimpijskih igara. Ako pitanje teritorijalnog integriteta Gruzije ne bude rešeno adekvatno (npr. što će se u Južnoj Osetiji i Abhaziji rasporediti međunarodne mirovne snage umesto ruskih vojnika), SAD treba da razmotre varijantu neučestvovanja na Zimskim olimpijskim igrama 2014. u Sočiju. Tim pre što presedan već postoji: svojevremeno sam radio u administraciji predsednika Kartera kada je olimpijska baklja postala naše simboličko oružje i kada smo zbog sovjetskog upada u Avganistan odbili da učestvujemo na Olimpijskim igrama u Moskvi. Sadašnja gruzijska kriza je test za Rusiju. Ako Putin bude insistirao na svome, ako uspe da potčini Gruziju i da svrgne njenog predsednika koji je izabran na slobodnim izborima, a upravo je na to, kao što znamo, otvoreno pozivao ruski ministar inostranih poslova, onda je samo pitanje vremena kada će se Moskva okrenuti ka Ukrajini i drugim nezavisnim, ali još uvek ranjivim postsovjetskim državama. Zapad je dužan da odgovori – precizno, ali moralno i strateški fokusirano. Cilj Zapada je demokratska Rusija, kao konstruktivni učesnik u globalnom sistemu koji se temelji na poštovanju suvereniteta, zakona i demokratije. Međutim, cilj se može ostvariti samo ako svet stavi Moskvi do znanja da u naše postimperijalno vreme nikakav ruski okoreli nacionalizam ne može da izgradi novu rusku imperiju. Koliko god da se Rusija u tom pravcu trudi.