Dve vekne hleba

Ratni zločini nikad ne zastarevaju. Svi to znaju, naročito mi koji smo bili neposredne žrtve rata. Tekst g. Vlastimira Vujića koji je u NIN-u objavljen 14. avgusta, a koji se bavi, rekla bih, uvredljivim ponašanjem države Mađarske prema svojim obavezama oko obeštećenja naših građana, žrtava politike hortijevske Mađarske u vremenu od 1941. do 1945. godine, podstakao me je da javno progovorim, u ime moje unesrećene porodice i u ime više hiljada onih koje je Mađarska odbila da obešteti za gubitak porodičnog ognjišta, zdravlja, života. I hiljada onih koji, što zbog neobaveštenosti, što zbog neverovanja u  uspeh ili zbog prerane smrti, nikad nisu ni zatražili obeštećenje za svoje četvorogodišnje patnje. Svako od nas logoraša mogao bi da napiše svoj roman patnje u logorima Mađarske, pre svega u Šarvaru. Moj bi se zvao „Dve vekne hleba“, jer je subotom kada se iscrpljen vraćao u logor sa nedeljnog prinudnog rada otac donosio nama deci (bilo nas je četvoro gladnih) i iznemogloj majci dve vekne hleba. Mi tada ni oca nismo videli, samo – dve vekne u njegovim rukama. Otac je u logoru i oboleo, umro je 1948. a niko od nas se nije zdrav vratio kući u Bajmok. Dalje neću. Ono što hoću javno da kažem, a rečeno je i u pomenutom članku, jeste: ni država Mađarska ali ni naša država nije se pobrinula da makar budemo koliko-toliko obeštećeni kao žrtve sumanute ratne politike tadašnje Mađarske. Nova mađarska država je donosila zakone koji su, van svake pameti, vršili selekcije među paćenicima, da li zbog toga da uštedi novac za svoje građane ili je i tu bilo i nekakve druge politike – ne znam. Naša država, pak, nije pokazala pravu zainteresovanost da sa susednom Republikom Mađarskom pokrene dijalog o tim zakonima, da se sa tim problemom pojavi i pred međunarodnom javnošću (postoji i Međunarodni sud, zar ne?). O tome me uverava i dopis kojim me Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata SCG od 20. juna ove godine obaveštava da „Centralni ured pravde Republike Mađarske smatra da učinjena šteta (tj. bespravno i nepravično lišavanje slobode) ne spada pod Zakon o ponovnom otvaranju rokova za obeštećenje broj XLVII od 13.02.2006. godine!“... „Zaključili smo da nema mesta za podnošenje tužbe za poništaj rešenja, jer je ovaj zakon isključio iz isplate slučajeve kao što je vaš.“ Dakle, zaključih, mađarski zakon je neprikosnoven. Međutim, u nastavku čitam (i to želim da istaknem!): „Želimo da naglasimo da Zajednica udruženja žrtava nije saglasna sa mađarskim zakonom koji vrši diskriminaciju među stradalima i njihovim naslednicima, pa će i dalje nastaviti da se zalaže da se u skladu sa međunarodnim pravilima donesu novi propisi i formiraju novi fondovi za isplatu svih koji su u toku rata bili žrtve ili naslednici žrtava iz vremena nacizma.“ Ovaj dopis je u ime Zajednice potpisao za v.d. generalnog sekretara Dragan Novović. Mi mu verujemo i jako se nadamo da će neki novi ljudi, neka nova vlada, neki novi ministar da se potrude da ta „zalaganja“ donesu i očekivane rezultate pre no što i poslednji logoraš iz Šarvara ode „iza duge“, zaboravljen i od svoje države. Jovanka Mitrović, Veternik