Glumac za sve uloge

Ušlo je to već u anegdote: kako su dva najbolja drugara, da bi izbegli hapšenje ili, eventualno, slanje na rad u rudnik, zakucali na vrata pozorišta i izrazili želju da budu glumci. Bilo je to u Kragujevcu u proleće 1943. Bili su to Vasilije Pantelić i Milosav Aleksić, potonji Mija. Kako su tada ušli u pozorište, nisu ga napuštali. U međuvremenu, i Vasilije je kršteno ime promenio u kraće, glumačko – Vasa. Ako je gluma kragujevačkom skojevcu bila izbor u nevolji, što, uostalom, nije ni krio, ona je vrlo brzo postala “više od igre”. “Suviše je pozorišta u meni da bih ga mogao napustiti”, govorio je u retkim ispovednim trenucima. Otac Pantelićev Stevan, trgovac, nije stao na put sinovljevoj želji, kao što je to učinio Vasin pradeda Jovan, čuveni direktor Srpske gimnazije u Sremskim Karlovcima, kada je svoga sina Stevana, brata Vasinoga dede, odvratio od namere da ode u glumce. Isti Stevan, o kojemu je Laza Kostić pisao da je najveći glumački talenat koji se u Srba dotad javio, postaće potkraj XIX veka poznat kao vladika šabački Samuilo. Porodična istorija sremačkih Pantelića beleži tu epizodu kao važan događaj, dok je Vasa bio sklon da u njoj vidi neki prst sudbine. Prvo pozorišno uzbuđenje doživeo je uoči rata u Beogradu kada je, kao gimnazijalac, u “Živom lešu” gledao Dobricu Milutinovića. Ali, ni tada, ni godinama kasnije, nije sebe zamišljao kao glumca. Verovao je da će biti novinar (ponajviše pod utiskom reportaža Egona Ervina Kiša), pisao je priče, u potaji priželjkujući da postane pisac. Studirao je prava, sa Mirom Trailović bio spiker na Radio Beogradu. Sve se prelomilo onoga časa kada mu je, kao polazniku druge godine Dramskog studija, u Narodnom pozorištu ponuđena uloga u “Večeri” Skendera Kulenovića. Zapamtio je, i zabeležio, datum kada je kao Omer Sabrić prvi put stao na scenu nacionalnog teatra: ponedeljak, 20. avgust 1948. U knjižici “Moje premijere, predstave i uloge”, koju je predao na čuvanje Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, Pantelić navodi i dan kada je u svom pozorištu odigrao poslednju predstavu. Bilo je to u sredu, 27. juna 2001. Pojavio se tada 82. put (i to je uredno notirano) u ulozi Fedorenka u Harvudovom “Majstoru”. Zatvorio je definitivno svoj glumački krug. U tom krugu naporedo stoje, na većoj ili manjoj uzvisini, Šekspirovi Horacio, Kasije, Malvolio, Henri Persi, Kamilo, Vojvoda od Jorka, Dužd i Jago, Cankarev Jerman, Tolstojev Karenjin, Nušićev Aleksa Žunjić, Kulundžićev Jerko, Rostanov Kristijan, Boltov Kromvel, Tesla Crnjanskoga, Rostanov Kont de Giš, Krležin Aretej, Sofoklov Tiresija, Leonovljev Agej, Knez Miškin Dostojevskoga, onaj za koga je Bojan Stupica govorio da je “nekakav ruski Hamlet koji se u dodiru sa stvarnošću rasprskava kao kakva staklena posuda”. Zvali su ga “prvakom u senci”, pošto je od Raše Plaovića i Qubiše Jovanovića, svog najbližeg prijatelja, nasleđivao velike uloge iz domaćeg i svetskog repertoara, među njima i Krležinog Leona. Stariji gledaoci albumu svojih jarkih uspomena prilažu svakako Pantelićevog Yona Čalija, tužioca u “Namesniku” Hermana Vouka, Papu Pija XII u Hohutovom “Namesniku” ili Novakovića u “Gospođi Olgi” Milutina Bojića. Igrao je Stankovićevog Hadži Tomu, a bio je uveren da bi mu Mitke “legao k’o rukavica na ruku”. Ostao mu je neispunjen još jedan glumački san: Mefisto. (“Zanimljivo je iznalaziti nešto čega misliš da nema u tebi.”) Strasti od ranih dana, planinarenju, u pedesetim svojim godinama dodao je još jednu: slikarstvo. Slikao je pejzaže, cveće, mrtve prirode, naročito pejzaže. Voleo je da čita istorijsku literaturu u koju je, uostalom, “uranjao” dok se pripremao za uloge istorijskih ličnosti, što u pozorištu, što na filmu i televiziji (Nikola Tesla, Jovan Ristić, Ilija Garašanin, Pije XII, Zinovjev, Dušan Simović, Vasa Čarapić, Dragiša Vasić). Markantne crte lica, topao bariton, vitka uspravna figura – to je slika u ramu “glumca za sve uloge”, Vase Pantelića. Jednom se poverio: “Želeo bih da putujem brodovima, negde daleko, daleko.” Voleo je društvo, ali se klonio publiciteta. Nije se obazirao na Andrićeve reči da je glumac bez publiciteta kao crkva bez zvona. Živeo je svoj život. Preminuo je 30. avgusta, a vest o njegovoj smrti objavljena je pet dana kasnije. Po njegovoj želji, sahranjen je u tišini, u krugu porodice.