Pavarotiju u čast

U čast Lučana Pavarotija, a povodom obeležavanja godišnjice smrti velikog tenora, (proširen) mešoviti hor i simfonijski orkestar Muzičke produkcije RTS pod vođstvom svoga šefa-dirigenta Bojana Suđića, izveli su jedno od Pavarotijevih omiljenih dela, Rekvijem Đuzepea Verdija. Raskošna Verdijeva partitura uvek je zanimljiva (beogradskoj) publici. Ono što je, međutim, dodatno pojačalo njenu privlačnost jeste izbor solista. Najpre, Bojan Knežević, nekadašnja mlada zvezda Srpskog narodnog pozorišta a danas ugledni solista Opere u San Francisku; potom i sopran Ajle Asonji, mecosopran Aneli Pebo i tenor Juhan Trala, sve troje poreklom iz Estonije u kojoj su završili osnovne muzičke studije da bi se kasnije usavršavali na reprezentativnim zapadnoevropskim školama i istovremeno započeli značajne internacionalne karijere. Ajle Asonji smo, doduše, prvi put sreli na jednom od prethodnih BEMUS-a, u naslovnoj ulozi u operi Zora D Isidore Žebeljan na premijernom njenom izvođenju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ova pevačica spretno prenosi pozorišnu dramatiku na koncertnu scenu. Ogromni vokalni kapaciteti obezbeđuju joj neslućenu sugestivnost čime religiozni tekst dobija nemalo emocionalno obogaćenje – upravo onakvo kakvo pretpostavljamo da je Verdi i želeo za svoju „operu u crkvenom ruhu”. Jednako zaslužni za takvo oblikovanje Rekvijema su i Aneli Pebo, mecosopran izuzetno lepog i raskošnog glasa (za dramaturške potrebe dela pomalo dofarbanog u donjem registru), moćan lirski tenor Juhan Trala i Bojan Knežević, pouzdan i rafiniran bas koga bismo u Beogradu želeli da slušamo i češće. Moramo, dakle, da konstatujemo da je Bojan Suđić svom horu i orkestru pridružio izvanredan kvartet solista koji je slušalačkom auditorijumu pružio daleko više od solidno interpretiranih pojedinačnih (ili združenih) deonica. S druge strane, ansambli Muzičke produkcije demonstrirali su ravnopravnost sa solistima. Mešoviti hor je, znamo, i u najnesrećnijim periodima srpskog muzičkog izvođaštva zadržavao visoke profesionalne domete, međutim, da će i simfonijski orkestar za kratko vreme (tačnije, poslednjih par koncertnih sezona) dostići zavidan nivo – bilo je iznad svih očekivanja. Simfoničari ostvaruju kompaktan zvuk, pojedinačne deonice su dobro izrađene, vođe deonica poseduju potrebnu kompetenciju i autoritet... Da ne nabrajamo, nisu u pitanju samo novi instrumenti (mada je i njihovo prisustvo sasvim čujno). Radi se o obnovljenom entuzijazmu i odgovornosti zajedničkog muziciranja, o potrebi da slušalac bude argumentovano uveren u dato tumačenje, da slušalac bude zaveden: ali ne samo snagom ili inventivnošću izvornog teksta već i ponuđenom interpretacijom. Štaviše, moglo bi se sve uporediti sa dobro načinjenom teatarskom podelom jer ne samo solisti već i celokupno tumačenje Verdijevog Rekvijema umnogome prevazilazi okvire standardnih prezentovanja vokalno-instrumentalnih kompozicija namenjenih koncertnoj sceni. Glasovi – instrumenata, solista, hora – neprekidno su opsedali slušaočeva čula i čini se, podstakli nevidljiva kretanja na putanji između izvođača i publike kroz pomeranje odnosa, rastojanja, pogleda na molitveni tekst. A konkretan uvid u molitveni tekst obezbeđen je i prepevom koji smo mogli da pratimo kako u programskoj knjižici tako i putem dva ekrana pozicionirana na sceni: još jedan način da se „ozbiljna” muzika približi slušaocu naviklom na izražavanje ushićenja aplaudiranjem između stavova (na naše iznenađenje, ta je pojava ovom prilikom svedena na minimum). Ko zna, možda će nakon nekog vremena taj isti slušalac spoznati i da je muzika koja dolazi sa pozornice ipak nešto interesantnija od one koja tokom koncerta povremeno zavrišti sa njegovog mobilnog telefona...