Vratolomni prostor

Vilijem Voker je otišao kao persona non grata, iako na drugačiji način od predviđanog. Robert Gelbard je izaslanik za Balkan, ali ga u Beogradu nije bilo otkako se u Parizu, već se i zaboravilo kada, ali je upamćeno gde treba, sastao sa liderima srpske opozicije. Sada odlazi, kako se to obično kaže, na novu odgovornu dužnost. Elizabet Ren i Sadako Ogata su jedno vreme, dok se nisu zamorile, prolazile kroz Beograd bezmalo kao turistkinje, u nemilosti kod vlasti. Sad je u sličnoj poziciji suvišnog poslenika Jirži Dinstbir. Pre dolaska u Beograd bio je protiv vazdušnih napada NATO-a na Srbe, a posle posete, povređen tretmanom, prvi se otvoreno izjasnio za vojnu okupaciju Kosova. Predsedavajući OEBS-a Knut Volebek nazvan je u Belom dvoru “američkim potrčkom”, otkrila je norveška štampa. Joška Fišer, šef diplomatije najmoćnije zapadnoevropske države, bio je zbunjen nipodaštavanjem. Ni najčešći strani gost na trosedu, Ričard Holbruk, ne ulazi više u Beli dvor bez kucanja. Sada se naglašava da američka ambasada mora zvanično, preko Saveznog ministarstva inostranih poslova, da zatraži “organizovanje prijema kod predsednika Savezne Republike Jugoslavije za američkog predsedničkog izaslanika ambasadora Ričarda Holbruka”. Nalogodavci sa strane su takođe loše prošli. Rambuje je bio veliki debakl Medlin Olbrajt, a nastavak pregovora u Parizu zasigurno neće biti kruna u diplomatskim karijerama Kuka i Vedrina. Wima je sa najvišeg mesta rečeno, otvoreno i više puta, da su veliki prevaranti. Otkako smo svojom dubokom krizom uneli teško nespokojstvo u međunarodne odnose, malo ko je, ko se nama bavio – od lorda Karingtona do smetene i jednoj delikatnoj misiji nedorasle finske doktorke Helene Rante – prošao bez ozleda i poruge, a neki su se na vreme sami povukli, u strahu da ne ostave kosti na ovom vratolomnom prostoru. Ako nismo stvarno ukleti, izgleda da postoje tri glavna razloga za to: nedovoljna upućenost sveta u naše složene prilike, (posebno istorijske), naše neprihvatanje pravila ponašanja i odnosa između velikih i malih u nastajućem “novom svetskom poretku”, što je za moćnike isto što i nekooperativnost, i, što je izvor posebne pometnje, nesaglasnost između tvrde i osionije Amerike i nešto mekše Evrope oko načina i ciljeva rešavanja jugoslovenske krize. Ovome bi se mogao dodati još jedan razlog, koji, tvrdi se, proizlazi iz odlika našeg mentaliteta, a koji je lord Oven često pominjao, previđajući možda pri tom ponašanje samih međunarodnih posrednika i neke metode diplomatske prinude. “Gledaju te u oči i lažu” – napisao je on o srpskim pregovaračima. “Znaju da ti znaš da lažu, ali i dalje lažu.” Posle pregovora u Rambujeu i Parizu zapažanje lorda Ovena mora se uzeti sa velikim rezervama. Ne zato što su Srbi eventualno prestali da lažu, nego zato što nisu jedini koji lažu i što možda i nisu najveći lažovi. Sećate li se šarmantnog generala Nambijara čijom je zaslugom istaknuta plava zastava na Prevlaci? On je među prvima, osetivši nemoć Ujedinjenih nacija, zatražio da se vrati u delhijsku kasarnu, među svoje vojnike. Butros Gali je smenjen zato što nije bespogovorno izvršavao naloge Medlin Olbrajt. Sajrusa Vensa su Amerikanci blagovremeno povukli da bi mu očuvali ranije stečeni diplomatski ugled. Lordu Ovenu nisu došli glave lažljivi i prevrtljivi Srbi, nego Stejt department sa svojim prekim rešenjima. Jasuši Akaši je bio protiv “duplog ključa”, to jest prevlasti NATO-a nad mirovnim snagama UN, kao, na svoj način, i general Rouz. Stoltenberg se ćutljivo povukao pred višom silom, a Karl Bilt je plivao protiv moćne struje sa mnogo više napora nego što proizlazi iz njegovih memoara. Kozireva i Čurkina, nesrećnih epizodista tada konfuzne ruske diplomatije, danas se malo ko i seća. Mnogi su se na našoj vatri opekli, ali su na diplomatskoj sceni opstali i svoj uticaj očuvali uglavnom poklonici i izvršioci američke tvrde linije, kao što su Holbruk, Vestendorp, Voker. To najviše govori o pogoršanju naše međunarodne pozicije. Miloševićevo skriveno saznanje o tome manifestuje se kroz njegovu odbojnost prema mnogim stranim posrednicima, sem prema onim Amerikancima koji umeju da zaprete štapom. On sada, sa zakašnjenjem i taktički potpuno pogrešno, nastoji da i ove moćnike tretira kao razne prišipetlje i “neupućene pešake”, zadužene da nas prepadaju. U velikoj je meri tačno, kako je to uočio francuski istoričar Pjer Vidal Nake, da je “jugoslovenska katastrofa omogućila svakome da pogura svoja privatna i nacionalna kolica”. Ali to ne znači da se, u najodsudnijem trenutku, smeju previđati posledični dometi grube sile. U Bosni tu grubu silu vidimo na delu u ostvarenju mirovnog programa. Vestendorp, u svojstvu izvršioca američkih naloga, zasigurno nema ništa manja ovlašćenja, u jednoj zemlji savremene Evrope, nego što ih je imao britanski vicekralj u kolonizovanoj Indiji u prošlom veku. Vilijem Voker nije dao “ni po pišljiva boba” na to što je bio proglašen za nepoželjnu osobu kojoj se uskraćuje normalno komuniciranje sa jugoslovenskim vlastima. On se nije tako poneo samo zato što ima debeo obraz, nego pre svega zato što je znao da mu za ono što treba da uradi neko veliko komuniciranje sa jugoslovenskom vladom nije ni bilo potrebno. Sada nam je zajedljivo poručio da mu ni viza za povratak neće biti potrebna, jer će na Kosovo doći sa formacijama NATO-a. Kasno je sad i za prkosno disciplinovanje Holbruka. Osim ako se predsednik Jugoslavije nije opredelio da, kako to reče Milo Đukanović, “Kosovo izgubi u ratu”. (Tekst je objavljen u NIN-u 25. marta 1999. godine. Zbog ovog teksta Rančić je proveo 48 sati u pritvoru bez objašnjenja)