Srpske carine

Da li je uopšte potrebno objašnjavati poreklo reči carina? Jasno je da su je izmislili carevi, kako bi na izvozu ili uvozu neke robe punili svoje kese dukatima. Naravno, nijednoj savremenoj i razvijenoj industrijskoj zemlji ne pada danas na um da država može da se izdržava samo od carina; one, naprotiv, ako su nesrazmerno visoke, mogu da unište napredak neke zemlje i prirodno je što savremena ekonomija teži njihovom potpunom ukidanju. Slobodno tržište, slobodan protok robe, gde će umesto carina vladati zdrava konkurencija, na radost kupaca celoga sveta. Ne postoji država zato da pelješi svoje građane porezima i carinama, nego da im pomogne da sa što manje para kupe ono što im je potrebno. A državni se budžet puni velikom proizvodnjom i što većom zaposlenošću ljudi, a ne najvišim carinama na svetu. Novine su, ovih dana, objavile dobru vest – automobili iz uvoza biće od januara jeftiniji. Ministarstvo finansija saopštilo je da će od Nove godine carina na uvoz automobila iz Evropske unije sa dvadeset, biti smanjena na deset odsto. Novine bliske vlasti pišu da je smanjenje carina na uvoz automobila deo koalicionog sporazuma Demokratske stranke i G17 plus “o vršenju vlasti” koji je potpisan posle izbora i da će do kraja godine biti usvojen zakon koji će to regulisati. To nije netačno, ali niko ne kaže da iza svega ovoga stoji Evropska unija, koja je izričito zahtevala da carina na uvoz automobila mora da se smanji i prilagodi evropskim zakonima. Hoćete u Evropu? U redu, ali ne možete imati carske zakone! Carina od dvadeset odsto zaista je surova i kad znamo da mnoge zemlje u svetu to čudo potpuno ukidaju, postavlja se prirodno pitanje: šta je ova vlast dosad čekala? Carina ima raznih. Ove uvozne imale su, uglavnom, za cilj zaštitu domaće proizvodnje. Najbolji je primer iz starih loših vremena kada je uvoz automobila, televizora i druge inostrane robe visokog kvaliteta bio potpuno zabranjen. Štitili smo domaći krš, iz Kragujevca i Niša, i nije nikakvo čudo što su monopolske fabrike završile u starom gvožđu. Naša vlast uporno ponavlja da će Srbija vrlo brzo biti moderna evropska država. Naročito u obrazovanju i nauci. Mi ćemo na jednom malom primeru pokazati da su to više obećanja, nego izgledna budućnost. Svakome je danas jasno da se bez kompjutera nijedan ozbiljan posao ne može zamisliti. I svi znamo da je Srbija u toj kompjuterizaciji na začelju Evrope. Ako se nastavi ovakav tempo “razvoja”, naša zemlja biće 2012. godine tamo gde je Mađarska bila 2005. Dakle, mi zaista kasnimo. Evo primera: još pre devet godina proizvedeni su monitori u DVI standardu. Reč je o novom primanju signala iz kompjutera u monitor. Ovaj sistem omogućava daleko brži rad i bolju sliku. Pre toga postojao je analogni sistem. Nema potrebe da čitaoca zamaramo tehničkim podacima; jednostavno, analogni standardi su potpuno zastareli i to u razvijenom svetu više niko ne koristi. U Srbiji je obrnuto. Može li neko da objasni zašto je kod nas bezolovni benzin skuplji nego ovaj što truje sve živo? Naši se ljudi sećaju da je agilni Božidar Đelić uspeo, dok je vodio finansije, da jedno vreme ukine carine na uvoz osnovnih delova kompjutera. Onda je neko to ponovo vratio na 18 odsto, danas carina iznosi osam odsto. U Evropi najveće carine idu do pet odsto, a Hrvatska ih je potpuno ukinula. I sad dolazimo do našeg primera: na analogne i zastarele monitore carina iznosi jedan odsto, na ove moderne digitalne petnaest odsto. Uz sve ostale dažbine digitalni monitori znatno su skuplji i trgovci, šta će ljudi, prodaju uglavnom ove analogne, jer su jeftiniji. A kupcima, koji o tome ništa ne znaju, kažu da je to sve isto, da razlike nema. A razlike i te kako ima. Sve ovo podseća na mogući apsurd kao kada bi država stimulisala uvoz parnih lokomotiva, a drastično ocarinila uvoz onih savremenih električnih. Zašto se događa ovaj paradoks? Verovatno zato što oni koji nas vode u Evropu pojma nemaju da je Srbija obavezna da u što skorije vreme izvrši potpunu digitalizaciju (to važi i za televiziju), inače sa nama niko neće elektronskim putem komunicirati. Mi više ne proizvodimo ni suve šljive, a kamoli digitalne monitore, tako da je potpuno nejasno zašto država drži ovu najvišu carinu na svetu na monitore koji su osvojili razvijeni svet. Nisu to čak ni neke velike pare, da bi se budžet države mnogo ugojio. Jednostavno, neko ne ume da radi svoj posao i zamišlja da razvoj jedne zemlje pada s neba. Ne. Sa neba padaju kiša, sneg i, ponekad, grad.