Umetnici – građani

Oktobarski salon, jedna od najprestižnijih a ujedno i najstarija izložba ovog tipa u zemlji, koja je od 2004. dobila međunarodni karakter, ove godine održava se od 26. septembra do 9. novembra. Naziv 49. salona je Umetnik-građanin/Umetnica-građanka, podnaslov Kontekstualne umetničke prakse, a umetnički direktor je istoričar umetnosti Bojana Pejić. Iako od 1991. živi u Berlinu, ona je domaćoj umetničkoj javnosti dobro poznata. Do odlaska u Nemačku radila je gotovo dve decenije u SKC-u, bila jedan od urednika časopisa Moment u Beogradu, a veliki broj angažmana pre i posle 1991. godine (retrospektiva Marine Abramović 2003-2004. u Japanu itd.) govore u prilog njenoj bogatoj kustoskoj praksi. Kako sama ističe, najveći projekat koji je radila otkako živi u Berlinu je izložba u Stokholmu priređena 1999, pod nazivom Posle zida – After the Wall, koja je trebala da obeleži deset godina od rušenja Berlinskog zida. Podnaslov Kontekstualne umetničke prakse je jako bitan, kaže nam povodom ovogodišnje smotre, jer sam iz njega izvukla temu Umetnik – građanin/Umetnica – građanka. Kad se ima u vidu naš srpski kontekst bitno mi je da se posle ovih dvadeset godina ukaže na pojam građanstva. Ovogodišnji Salon biće postavljen u različitim muzejskim, galerijskim i alternativnim prostorima u gradu: Muzeju 25. maj, Kući legata, Likovnoj galeriji i galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, Javnom kupatilu Dunav, galeriji Kontekst i galeriji Grafičkog kolektiva. O kakvoj izlagačkoj koncepciji je reč? - U Muzeju 25. maj biće radovi umetnica, od kojih su neki jasno feministički a neki nisu. Na spratu se nalaze radovi iz sedamdesetih godina tzv. institucionalna kritika, a nekoliko radova se bavi ideološkom kritikom u periodu socijalizma. U dva dodatna paviljona, malo nepravilne forme, biće smeštena dva manifestna rada ovog Salona. Kad se uđe u Muzej 25. maj, sa leve strane je video-rad Talo Vas Danice Dakić. Ona je taj rad snimila u blizini Prištine i na njemu se može videti jedan mali Rom koji na svom bubnju proizvodi zvuk talovas. To je za mene manifestan rad jer se bavi etničkim manjinama – Romima, jer je ta manjina izgubljena, nevidljiva i maltene se niko njima ne bavi u smislu kojim se mi bavimo našim nacionalnim pitanjem, a kosovski Albanci svojim. Sa desne strane je rad Mladena Miljkovića iz Banjaluke, božanstveni performans koji je trajao 274 dana, odnosno onoliko koliko je umetnik služio vojsku u kasarni u blizini Banjaluke. Kada je odslužio vojni rok, posle nekog vremena, u toj istoj kasarni koja je bila ispražnjena napravio je performans i u njoj je proveo isto onoliko dana koliko je služio u vojsci. Rad se zove Služim umetnosti i on je svakog dana fotografisao sebe u tom prostoru. Ta instalacija se sastoji od 274 fotografije koje su postavljene u njegovoj sebi – kaže sagovornica NIN-a i dodaje: - Iskoristili smo prednji deo amama i tu su radovi koji se bave kapitalom, kapitalizmom, ljudskim pravima u okviru evropske zajednice, radovi koji se bave siromaštvom, masovnom kulturom. U Kući legata su radovi koji se bave politikom memorije, kolektivnim pamćenjem, kritikom religije i to sve tri: pravoslavne, katoličke i muslimanske. U Artgetu su kvir pozicije a u galeriji KCB je ono što se danas zove seksualni rad, to je politički korektan rad, to je ono što se danas zove prostitucija u teoriji. U galeriji Kontekst su dva rada koja su zasnovana na levičarskim pozicijama. Jedan je rad grupe iz Sant Peterburga Što delati, i to je jedna opera sa temom perestrojke. A u drugoj prostoriji je film koji je napravio Ulaj i to je prvi rad u Saveznoj Republici Nemačkoj koji je omogućio vidljivost etničkoj grupi turskih gastarbajtera. Ovogodišnji Salon se otvara Kvir kabareom iz Beograda, što zaslužuje dodatnu pažnju, a Bojana Pejić objašnjava da se u kvir teoriji, koja postoji već dvadeset godina, teoretičari i aktivisti bave pozicijama homoseksualaca i transvestita: - Bitan mi je moto salona – Da li nam je potrebna umetnost da nam kaže ono što ne želimo da vidimo. Postoji jedna mala grupacija ljudi koja drugačije misli i odlučili su da ne poštuju norme tog normativnog seksualiteta i oni su vidljivi određenom broju ljudi. Ali, u svakoj zemlji i posebno u svakoj postsocijalističkoj zemlji na te pozicije se vrlo kritički gleda. Htela sam da ta umetnost manjina bude vidljiva. Objašnjavajući dalje koncepciju Salona, Bojana Pejić kaže da „nema rada koji je naručen, već je napravljen izbor od postojećih radova”. A na pitanje zbog čega nije bilo konkursa, odgovara da joj nije bio potreban, „jer znam šta se ovde dešava.” Već godinama unazad umetnici koji se izražavaju u tradicionalnim medijima nisu zastupljeni na Salonu. Da li se oni s pravom osećaju zapostavljeno, ili je jednostavno došlo vreme da se povuku pred onima koji svoje ideje realizuju kroz nove medije? Bojana Pejić je izabrala radove skoro trideset umetnika iz Srbije, za koje kaže da „nisu realizovani u tradicionalnim medijima”. Na Salonu učestvuje ukupno 79 umetnika, a celokupna koncepcija Salona, kao i radovi, hronološki i tematski vezuju se za vreme od sedamdesetih naovamo. Tu je nekoliko umetnika iz sedamdesetih koji su i dalje aktivni, i to su Raša Todosijević, Gergelj Urkom, Zoran Popović, Ilija Šoškić, a njima su pandani Ulaj itd. Iz sedamdesetih godina ima desetak radova, ima radova iz osamdesetih, ali 85 odsto je savremena produkcija, odnosno radovi nastali unazad nekoliko godina. - Ono što je meni bilo bitno – kaže Bojana Pejić – jeste da na Oktobarskom salonu na istu platformu stavim kritičke i političke pozicije koje, na primer, mogu da prepoznam recimo u Italiji, Austriji i Berlinu i da ih umrežim sa našim pozicijama. Ne želim da proglasim novi trend u umetnosti, ne mogu da kažem da je socorijentisana umetnost novi trend. Htela sam da na istoj ravni imam naše i strane umetnike koji dodiruju neka neuralgična mesta u društvu. Kao neko ko je radio u Studentskom kulturnom centru i bio jedan od urednika u časopisu Moment, naša sagovornica je iskrena u današnjoj oceni: - Plačem sad kad vidim SKC. Tu sam honorarno i kao urednik radila 19 godina i stalno se kontrolišem da ne romantizujem taj period. SKC je bila institucija, ali ne anonimna, i u njemu su radili određeni ljudi koji su kreirali i pravili od nje ono što je bila tokom sedamdesetih i do polovine osamdesetih. Šta se posle desilo sa SKC-om ne znam. Kada sam dolazila pre deset godina, videla sam da je to studentsko-ugostiteljski centar, sa ne znam koliko restorana. Vidim da se sada situacija menja. Institucije imaju, kao, neki rok trajanja. Šezdesetih godina za Beograd i za slikarstvo u Beogradu epicentar je bio Dom omladine. Sedamdesetih je to bio SKC koji je imao isto rok trajanja kao Studentski centar u Zagrebu i Škuc u Qubljani koji i dalje, na neki način, rade. Moram da kontrolišem svoj sentimentalizam jer znam i hiljadu grešaka koje smo mi napravili. Institucije i dalje žive i vode ih neki drugi ljudi, nekad dobro a nekad loše.