Indeks pun poniženja

Kad sredovečna dama u negližeu policiji bunovna otvori vrata nešto posle šest izjutra, a policija potom punih šest sati pretražuje njenu vilu na jednom od elitnih zagrebačkih brežuljaka, prosečnom konzumentu vesti u Hrvatskoj nameću se različiti zaključci. Poslednje što bi mu palo na pamet je da tri stotine interventnih policajaca traži prodekanicu Ekonomskog fakulteta u Zagrebu i predsednicu Komisije za sukob interesa u nacionalnom parlamentu. Dama bez frizure, sva u nežnim svetloplavim tonovima, brzo gasi svetla i spušta roletne rezidencije u Nazorovoj ulici u Zagrebu, a uskoro joj u posetu stiže najbolja prijateljica – vlasnica pretencioznog butika „Eskada” u Zagrebu, simpatizerka i finansijerka svih vladajućih partija u Hrvatskoj. I ona je vidno uzrujana i nepočešljana, ali s neizbežnom crvenom torbicom koja vredi koliko i ukupan dug Hrvatske Međunarodnom monetarnom fondu. Stanarka vile iz Nazorove ulice uhapšena je pod sumnjom da je primala mito za upis studenata na Ekonomski fakultet, štitila profesore koji su činili isto, a u Hrvatskom državnom saboru branila „cvet inteligencije” Hrvatske demokratske zajednice i pripadajućih desničara koji su falsifikovali magisterije i doktorske disertacije. Ime joj je Deša Mlikotin-Tomić, a nekoliko minuta pre nego što je završila u zagrebačkoj policiji, pored njene kuće provozao se automobil Vlade Republike Hrvatske. “Dvorski” izvestitelji sigurni su da su u njemu prepoznali šefa kabineta hrvatske vlade, premijera dr Ivu Sanadera. Kome je jedna od proverenih saradnica unazad određenog vremena upravo ćerka Deše Mlikotin-Tomić... Bio je to početak, a cinici kažu i kraj, akcije „Indeks” u kojoj je u sedamdeset i dva časa pohapšeno preko stotinu zagrebačkih univerzitetskih profesora osumnjičenih za tešku i sramotnu korupciju koja je, prema saznanju praktično svakog drugog studenta, trajala godinama. Leglo izrugivanja svakoj vrsti znanja bio je Prometni fakultet u Zagrebu smešten u jednoj novozagrebačkoj stambenoj zgradi odavno nazvanoj „Super Andrija”. U „Super Andriji” je diplome i doktorate stekla većina ministara i generala pokojnog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana. Tamo se, s devizama u savršeno očuvanom indeksu, u nepunih mesec dana, prema želji i tarifi, sticao odgovarajući akademski stepen. Čuveni vukovarski krvnik „s one druge strane”, egzekutor iz Pakračke poljane i organizator pokolja zagrebačke porodice Zec, Tomislav Merčep, zapravo je ugledni stručnjak saobraćajnih nauka, poseduje magistarsku diplomu. Tu su i Tuđmanovi ađutanti, generali Mile Ćuk i Vladimir Zagorec, svi odreda vrsni studenti i intelektualci fakulteta iz „Super Andrije”. Svima njima se ovih dana u brk nasmejao uvek problematični Tuđmanov general i pasionirani obožavatelj Qubo Ćesić-Rojs koji je, uz širok hercegovački osmeh profesionalnog vozača autobusa na potezu Livno-Štutgart, poručio javnosti da dotičnom fakultetu nije dao nijednu lipu. „Zar bih studirao jedanaest godina da sam nekoga potplatio?”, pitao je verzirani stručnjak svih vrsta kriminala u Hrvatskoj poniženu domaću javnost. Državnom tužiocu Mladenu Bajiću, koji je uz vodeće ljude hrvatske policije vodio akciju „Indeks”, posle ovakve neobuzdane provale „narodnog populizma” preostalo je jedino da prepriča kako su se profesori nekih fakulteta u Zagrebu otvoreno izrugivali studentima koji su smatrali da od njih nešto mogu da nauče. „Što je sa siromašnima koji ne mogu platiti!”, pitao je anonimni glas s policijske kasete. „Ako su siromašni, onda neka uče!”, samozadovoljno je uzvratila siva i anonimna profesorska eminencija. Najozloglašeniji zagrebački fakulteti na kojima se upis plaćao minimalno devet stotina evra su Pravni, Ekonomski, Prometni, Medicinski, Veterinarski i Geodetski fakultet. Naravno, nisu zaobiđena ni sva ona silna „učilišta” i „veleučilišta” od Osijeka, Zadra i Splita, do, po gadljivom mitu poznate, dubrovačke akademije za „managere” koji svoj život zamišljaju negde između Wall Streeta i hladovine pod najbližom palmom na Stradunu, bez zamornog učenja padeža, Plankovih konstanti ili latinskih sentenci. Priča o polaganju ispita preko veze je vrlo jednostavna. Nekad je u indeks bilo dovoljno staviti dve stotine evra za dvojku, tri stotine za trojku, četiri stotine za četvorku, a pet stotina za peticu. Diploma je koštala od deset do dvadeset hiljada evra. Toliko danas, poređenja radi, košta specijalistički postdiplomski studij o regionalnoj politici zemalja bivše Jugoslavije u odnosu na ostatak sveta na jednom relativno uglednom zagrebačkom fakultetu. Studenti Ekonomskog fakulteta u Zagrebu pričaju da su dva debelo preplaćena ispita garantovala polaganje trećeg „upola cene”. Neki pričaju o potpuno praznim listovima papira koje su predavali na pismenim delovima ispita znajući da će ih profesor, čim pronađe devize u indeksu, pohvaliti rečima „kolega, bili ste toliko opširni u pismenom dijelu ispita da nema potrebe za daljnjim ispitivanjem”. Treći će pričati o seminarima i brzopoteznim kursevima u Dubrovniku, Bolu na Braču, opatijskoj rivijeri, koji su za studente dubljeg džepa jeftini, a za predavače besplatni, s tim što prvima donekle garantuju prolaz na prvom sledećem ispitu. Jedan od razočaranih studenata koji je na svojoj koži dobro izučio maksimu „svaka škola košta” i devizama iz tatinog zanata popravio nekoliko profesorskih vikendica i ostalih nekretnina, bio je navodno i inicijator operacije „Indeks” koja je trebalo da proslavi hrvatsku policiju, a vladu premijera Ive Sanadera dovede do zvezdanih visina pravne države kojom bi mogla da se postidi svaka zemlja Evropske unije. No, od trenutka kad su neki novinari bolje dvorske i dnevnopolitičke dioptrije pred vilom Deše Mlikotin-Tomić „prepoznali” premijersko lice u automobilu Vlade Republike Hrvatske, stvari su krenule silaznom putanjom. Premijer Ivo Sanader prvo se naljutio na policiju koja je, za ukus vladajuće Hrvatske demokratske zajednice, sve radila isuviše javno. Onda se okomio na novinare, pa na vlastite izjave koje je nevešto demantovao, pa na ministra visokog školstva. Dotični Dragan Primorac tek je završio svoju poslanicu studentima ove akademske godine u kojoj je opširno progovorio o svom povratku Bogu i korenima katoličanstva, pa se nije snašao u medijskoj eksponiranosti. Prvo je tvrdio da nema pojma o čemu se radi, onda je okrenuo nekoliko brojeva telefona, saznao svoje mišljenje i rekao da svakoj nepravdi treba stati na kraj. Rektor zagrebačkog univerziteta Aleksa Bjeliš ni u jednom trenutku nije pomislio na ostavku, nego je mirno zaključio da je „takvih stvari uvijek bilo i bit će”. Kao što je to u zemljama poput Hrvatske i običaj, nad njenim političkim i naučnim bontonom najviše su se zabrinuli Japanci. Nekolicina japanskih istoričara i politikologa, koji govore jezik zemlje domaćina, na seminaru u Hrvatskoj zapitali su organizatore kako će, pobogu, u tako kratkom vremenu da organizuju toliki broj sahrana. Odgovor je zamenio politički grč oblikovan podjednako od poniženja i od cinizma. Japanci, u ovakvim slučajevima, čak i teoretski teško zamislivima na etičkoj lestvici njihovog školstva, bez reči posežu za suicidom... Što je za domaće profesore pregrubo, čak sadistički, čak i nepravedno, čak i bogohulno s rimokatoličkog stajališta. Atmosferu i etičko „ozračje” metastazirano u domaće visokoškolsko podneblje, ali i podzemlje, bolje oslikava velika reportaža jednog zagrebačkog „ženskog njusvika” (što god to značilo!) koja je opisivala pokušaje jednog ultrapoznatog hrvatskog fudbalera da konačno stekne neko obrazovanje. Čovek se upisao na hrvatske studije u Zagrebu, jer je to, rekao je „jedino mjesto za prave domoljube”. Mada je već bio upisan još nije znao šta zapravo treba da studira, ali je preferirao „našu tisućljetnu povijest”. Na pitanje kako se priprema za fakultet, zvezda hrvatskih fudbalskih terena nedužno je odvratila: „Pa, kupio sam kravatu i naočale, jer su mi rekli da sve ostalo mogu odraditi onlajn...” Za pandan ovoj sramotnoj farsi hrvatskog visokog školstva „onlajn” je skinut i podatak iz kriminalnih anala akademske zajednice u Srbiji. Tamo je u akciji „Indeks” gotovo u isto vreme uhapšeno devedesetak univerzitetskih profesora. Svi kojima to u Hrvatskoj popravi raspoloženje mogu da se smatraju toliko siromašnima duhom da im je put u raj zagarantovan i bez evra u indeksu.