Dan stoti

Kako uzvišeno zvuči gornji naslov. I uopšte broj sto ima važnu govornu ulogu u životu ljudi – stoput sam ti rekao, a rekao mu je samo trinaest puta. Broj sto jeste jedna figura za preuveličavanje, jedna hiperbola, i koriste je, obično, u mutnim vremenima, razne neznalice, dužne da nešto urade, a umesto rezultata prodaju nam srpsku maglu od sto dana. Gospodo, za sto dana nijedan novi zakon nije usvojen, a ima mnogo glupih zakona, koji su neuništivi. Valjda zato što je i glupost večna. Šta uopšte znači to – sto dana jedne vlade? Čista zabluda. Vladavina od sto dana to je nešto što važi za Napoleona, koji je pobegao sa Elbe, gde je bio izgnan i jedne kišne noći, sa šestopregom, protutnjao ulicama Pariza, jureći da ponovo preuzme vlast. Vladao je sto dana a onda je došao Vaterlo i njegov kraj. Nije valjda srpski premijer stigao sa Elbe? Naša vlada slavi, ovih dana, stoti dan na prestolu Srbije, i mi ćemo, putem televizije, možda čuti čoveka što se preziva Cvetković, a on će nam, zagledan u razvaline Rima, kazati da Srbija nije Rim, da je varvari nisu razorili i izgovoriće, uz klavir, poznatu Kavafijevu pesmu – Varvari koji nisu došli. Mi smo imali pametnu vlast. Ona nije čekala da dođu iz beloga sveta novi varvari i, kao oni iz tamnog vilajeta, napune džepove dragim kamenjem, nego je i sama postala varvarska i sama je, uz pomoć domaćih i stranih protuva, opljačkala društvenu svojinu, na koju država nije imala prava jer tu svojinu nije ni stvorila, nego je to bila svojina društva. I kad vam onaj Vlahović, vožd konfiskacije društvene svojine (još veći od njega bili su Đelić, Đinđić i Boda Hombah) kaže da društvena svojina nije imala titulara, on time izgovara neverovatnu besmislicu: da nije postojalo društvo i da nisu postojali radnici. Nauka nas uči da se točak istorije ne može okrenuti unazad, osim u Srbiji. Novi bogataši grabe i grade nove vile, fabrike, sa visokim kulama. Jednog dana, kad svemu dođe kraj, a trese se Amerika, zemljotres se približava i Evropi, možda će im te visoke kule poslužiti za let iznad kukavičjeg gnezda, kao što su bivši bogataši, dvadeset i devete, u Wujorku, pokušali da polete sa oblakodera, u strahu od ekonomskog sloma koji se desio, ali završili su na trotoarima ovoga monstrum-grada. Sredila ih je Zemljina teža, a to se može pripisati i prvom Wutnovom zakonu, pored onih o opštoj gravitaciji u svemiru, samo što tog zakona nije mogao da se seti, kad su ga novinari iznenadili pitanjem, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je fiziku završio u Americi. Da li to i američki čuveni univerziteti doživljavaju, zajedno sa svojim američkim snom, fijasko? Naša vlada, kojoj posvećujemo rođendanske redove koji slede, zaljubljena je, bez ikakve doze opreza, u Ameriku i Evropu (a to je infantilno, bez obzira na to što predsednik vlade ni kao dete nije nosio kratke pantalone jer je od malih nogu bio ozbiljan), kao da drugog puta nema. Možda nema danas, mi zaista moramo u Evropsku zajednicu, ali ne tako nekritički, jer ne znamo šta i tu Evropu sutra čeka. Ko kaže da se sve to neće jednog dana raspasti? Kapitalizam je nastao u jednom istorijskom trenutku, na Zapadu, pod uticajem protestantizma, ali neće večno trajati. On je zapao, danas, u istorijsku krizu i kao društveni poredak ne može više da odgovori na mnoga pitanja. Prvo je: kuda ide Čovek? Promene jesu neminovne, jer sve teče, sve se menja, ni u istoj reci ne možeš dvaput da se okupaš, uvek nova voda nadolazi. Prekomerna proizvodnja, uništavanje utrobe Zemlje i životne sredine poremetile su ravnotežu i prete da unište biocenozu u prirodi. Gadna stvar. Zato bi naša vlada mogla da razmisli i odgovori na pitanje – kuda ide Srbija? U Evropu? Zar nije u Evropi? U evropsku ekonomiju? Kao da svuda u Evropi cvetaju lale. Baš juče propala je jedna od najvećih nemačkih banaka. A predsednik vlade frau Merkel teši Nemce da država garantuje za njihove uloge. To jeste lepo, ali šta će biti ako sve banke počnu da propadaju? Šta ako domine, koje su zaigrale svoju fantastičnu igru obaranja, od igre krenu ka orgijama? Kako se to može zaustaviti? Živimo u vremenu koje podseća na svetsku buru, a i Pacifik se uznemirio, pa valja talase veće od vila ovih naših bogataša. Imamo vladu u kojoj sedi dvadeset i pet ljudi i veća verovatnoća je da se dobiju velike pare na lutriji nego da se čovek seti imena svih tih ministara. U redu, događalo se slično i u nekim drugim vremenima, da nepoznati ljudi naprave čudo. Davno, na nekom banketu univerziteta u Monpeljeu, student medicine Miler zapevao je, iznenada, jednu pesmu, koju nikada ranije niko nije čuo (sumnjivo zvuči da su je ispevali marseljski ribari) i ta je pesma počela da se širi Francuskom kao lavina. Za dve-tri noći postala je poznatija od svih Molijerovih, Rasinovih i Volterovih dela. Allons, enfants de la patrie... Da, bila je to Marseljeza, koja se pevala svuda, pa čak i u crkvama posle Tebe Boga hvalim, a uskoro i umesto Tebe Boga hvalim. Predsednik vlade Cvetković izgovorio je dve-tri reči na talijanskom, u čast fijatovaca, koji su došli, ali nije doživeo sudbinu studenta Milera, iz Monpeljea. Da li Fijat može da spase Srbiju? Hm. A tako su se ovi na vlasti kočoperili. To je odlično, nema sumnje, što su Talijani došli u Kragujevac, ali cela je automobilska industrija u krizi, ostaje da se vidi šta će od svega ispasti. Ovo slavlje pomračilo je otvaranje Miškovićeve bakalnice u Podgorici, na čelu sa čovekom labudovog vrata, u društvu našeg premijera. Sad kažu da Milo nije poželjan u Srbiji. Budiboksnama. Oni koji danas utiču na sudbinu sveta, verovatno računaju da će normalni ljudi kupovati novi auto bar jednom mesečno, možda i češće, kao što se čokolada kupuje. Jednog dana nestaće potrošačko ludilo i ljudi će početi normalno da žive. Pojaviće se Čovek u onom ničeovskom smislu, koji neće imati pet automobila u garaži i nijednu knjigu u kući. Nama ne bi brzo pomogla ni vlada od dvadeset i pet nobelovaca, a kamoli ova bezlična, u kojoj sede ljudi iza kojih nema nikakvog dela. Ipak, mogli bismo reći da ova vlada bar po nečemu podseća na švajcarsku: ni Švajcarci ne znaju imena svojih ministara, niti ih to interesuje. Nisu samo Rusi i Crnogorci srpska braća.