Ima li pilota u Vladi?

Posle povremenog i šturog oglašavanja, guverner Radovan Jelašić se proteklog vikenda pojavio u crvenom džemperu i sa brojanicom na ruci (simpatičan i umirujući prizor) objašnjavajući da su ulozi naših građana u bankama sigurni jer za njih garantuje država. Do kog iznosa i na koji rok nije rekao. (Amerikanci po interventnom zakonu garantuju do 200.000 dolara, Britanci do 30.000 funti, Nemci i Irci bez granice, itd.) Obavestio nas je i da su naše devizne rezerve sigurno i diversifikovano plasirane. Ipak, na pominjanje institucija koje su se pokazale kao poluslepe vođe, ako ne i saučesnici kraha američkog investicionog sektora, naši građani su mogli da osete nelagodu i zbunjenost. Pogotovo što je bivši guverner i ministar finansija, sada ministar ekonomije Mlađan Dinkić, svojevremeno davao druge informacije i spominjao upravo neke od globalnih giganata u investicionom bankarstvu kao sigurna i lukrativna odredišta naših rezervi. Ugledni finansijski konsultant Nebojša Katić je već objavio da se u strukturi naših deviznih rezervi, u iznosu od oko 20 odsto, nalazi i špekulativni kapital. Iznos je nešto manji od devizne štednje u našim bankama (pet milijardi EU). Sličan fenomen desio se ovog leta i sa deviznim rezervama Kine, ali njihova Centralna banka je odmah uočila nelogičan priliv više od 200 milijardi US dolara (stopa rasta deviznih rezervi usled smanjenja spoljne tražnje i jačanja domaće valute je u opadanju, a rezerve rastu), te je preduzela mere, uz obaveštavanje javnosti. Ovaj špekulativni kapital je uleteo u kineske rezerve u potrazi za enormnom zaradom od očekivanog rasta kineske valute. Šta špekulativni kapital očekuje kod nas i koje je njegovo poreklo? Strano, domaće, domaće-strano? Nismo čuli nikakav odgovor naše centralne banke. Oglasio se prvi put i premijer: čitav tim makroekonomičara, sa stručnjacima NBS, prati razvoj situacije, razmatra eventualne mere, iako situacija nije opasna po nas!? Ali nije rekao da li su u tom timu ljudi koji su 2001. savetovali tadašnju saveznu administraciju koja je odgovorna za slepo i nekritičko sprovođenje dogmi MMF-a o liberalizaciji spoljne trgovine i čitave privrede uz hitnu i totalnu privatizaciju (čime je uništila i ono malo izvoznog sektora koji je preživeo sankcije, hiperinflaciju, rat i loše upravljanje, a uz sistematično uništavanje mehanizama kontrole i dokumentacije u NBJ o protoku robe i usluga preko državnih granica). Ili su tu novi ljudi, ekonomski nacionalisti koji se snažno oslanjaju na delovanje države kroz Nacionalni investicioni fond, izgradnju projekata od nacionalnog značaja, povećanje penzija i drugih socijalnih davanja? Da li su tu i strani savetnici, tehnička pomoć iz međunarodnih finansijskih institucija ili država iz kojih se kriza potencijalno može preliti kod nas, a koji usput lobiraju za određene projekte, finansijere i izvođače, a protiv nekih drugih? Zahvaljujući plitkosti i nerazvijenosti našeg finansijskog tržišta, globalna finansijska kriza se kod nas može osetiti uglavnom indirektno. Jedna od oblasti je tržište hipotekarnih kredita, ali i investicionih i potrošačkih. Naš guverner je, za već ispostavljene uvećane rate našim građanima koji imaju hipotekarne kredite, izrazio veliko razumevanje prema stranim bankama koje su, pritisnute oskudicom kredita na evropskom međubankarskom tržištu, povećani trošak odmah prebacile na naše dužnike, iako su im već dale pozajmice pod ekstraprofiterskim uslovima. A mogle su dodatni trošak da ugrade u marginu svoje zarade. Ali, zašto bi kad već uživaju takvo razumevanje glavnog monetarnog autoriteta. Ovako, priče – koje nikad nisu bile istinite – da su te banke izložene povećanom poslovnom riziku kod nas, ostaju i dalje efikasna odbrana od njihovog obuzdavanja. Naime, kod nas ne postoji nikakva politička nestabilnost, kao što tvrde oni i njihovi glasnogovornici u vidu brojnih analitičara i stručnjaka za ovo i ono, jer u Srbiji nema relevantne političke snage koja deluje antisistemski. Naprotiv, ko god da dođe na vlast, ništa se ne bi promenilo. Sa druge strane, naši građani i firme su izvanredno uredni dužnici, imaju jedan od najboljih dužničkih bilansa u svetu. Dakle, rizika nigde, a ogromne zarade – koja se vraća u matične države ovih banaka, uz uobičajene nagrade menadžerima (i verovatno davaocima podrške) – i te kako! Vidljiv negativni efekat svetske krize se može očekivati u investicijama. U indirektnim možda i ne, ukoliko se pokaže tačnim ono što je javljao ministar Dinkić o povoljnom kreditu Svetske banke i Evropske investicione banke za ključne objekte saobraćajne infrastrukture. Ali direktne investicije su osetljivije. Zato je moguće da neko od investitora koji je sebe i video ovde zamrzne odluku o investiranju ili, pak, uloži manje no što je nameravao. Postavlja se pitanje, zašto u našu privredu ne ulažu neki od onih koji danas imaju najviše, i to zdravog novca, poput kineskog ili katarskog investicionog fonda ili japanskih korporacija? Deo odgovora leži u načinu na koji su naši državni službenici upravljali poslovima oko koncesione izgradnje dela autoputa, oko Južnog toka i gotovo čitavog procesa privatizacije. Jedan od ključnih faktora za prevazilaženje kriza, naročito onih velikih, jeste snažno liderstvo. U tom smislu američki predsednik je izložen kritikama, a administracije mnogih evropskih i azijskih država su pokazale spremnost i odlučnost da se bore sa okolnostima u kojima su se našle privrede i države. Naša država vapi za liderstvom koje je odgovorno, čisto, stručno i ima makar i najskromniju viziju razvoja zemlje. Umesto toga slušamo čelnike naše centralne banke i vlade da je neophodno što pre uspostaviti saradnju sa MMF-om. Saradnja je ocenjena kao nužna da bi nam stručnjaci Fonda dali koordinate razvoja i kontrolisali da li se krećemo u tom okviru, odnosno da bi po definiciji najodgovornija lica za te poslove u našoj vladi na MMF preneli odgovornost za svoj posao. U vreme kada je MMF, akcionarsko društvo sa američkom dominacijom, globalno prepoznat ne kao alatka američke administracije već američke finansijske oligarhije, uzdanje u tu instituciju veoma je opasno i neprihvatljivo sa stanovišta interesa građana. (Autor je redovni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu)